Vodlozerski nacionalni park
Vodlozerski nacionalni park (rus. Водлозерский национальный парк) je nacionalni park u severnoj Rusiji, koji se prostire u Onješki distrikt u Arhangeljskoj oblasti i Pudoški distrikt u autonomnoj republici Kareliji. Osnovan je 20. aprila 1991. Od 2001. godine, nacionalni park ima status Unesko-v rezervat biosfere. Nacionalni park je stvoren da zaštiti četinarske šume (tajge) u severnoj Rusiji.[1]
| Vodlozerski nacionalni park | |
|---|---|
IUCN kategorija II (nacionalni park) | |
 | |
.jpg)  | |
| Mjesto |  Rusija |
| Najbliži grad | Pudož, Onjega |
| Koordinate | 62° 38′ 57″ N 37° 04′ 58″ E / 62.64917° S; 37.08278° I |
| Površina | 4.280 km² |
| Osnovano | 20. aprila 1991. godine |
| Upravljačko tijelo | Federalni centar za šumarstvo Rusije |
Park ima površinu od 4.280 km², dodatnih 400 km² koristi park ali pripadaju trećim licima. Vodlozerski nacionalni park je drugi najveći park u Evropi posle nacionalnog parka Jugid-va, a treći u Rusiji. Zona parka obuhvata i Vodlozero, basen reke Ilekse, glavne pritoke jezera, i gornji tok reke Vodle, otoke jezera.[2]
Istorija uredi
Prvi ljudi su se naselili na području jezera Vodlozero u praistorijskom vremenu, oko 6-8 hiljada godina p. n. e. Rusi (Novgorođani) su kolonizovali područje oko jezera kada su tražili trgovačke puteve do Belog mora. Jezero Vodlozero je bilo jedna od tačaka na ruti koja dalje vodi do reke Onjege, i kolonizovali su je u 14. i 15. veku. U parku se nalazi nekoliko desetina spomenika drvene arhitekture (18-19. vek). Najistaknutiji je Iljinski Pogost, ansambl drvene crkve okružene zidom. Na početku 20. veka oko jezera Vodlozero bilo je oko 40 sela, od kojih je većina trenutno napuštena.[3]
Nacionalni park je osnovan 1991. godine i postao je jedan od prvih nacionalnih parkova u Rusiji. 1996. godine je razmatrano da se park priključi Svetskoj baštini ali je odbijen. Razlog odbacivanja je bio da to nije "prirodno" mesto. Trenutno se izlaže pod kriterijumom "kulturnog pejzaža".[4]
Lokacija i geografija uredi
Dva dela nacionalnog parka — južni deo, oko jezera Vodlozero, i severni deo, rečna dolina reke Ileksa — karakteriše različita klima. Severni deo ima klimu tipičnu za severnu tajgu, sa dugim i hladnim zimama (najniža temperatura zabeležena u parku je -45 °C). Klima u južnom delu je dosta blaža.[5]
Severni deo je brdovit, sa brdima visokim do 20 metara. U severnom delu nalazi se Vetroviti Pojas (rus. Кряж Ветряный Пояс) Južni deo je gotovo ravan.
Postoje nekoliko jezera u parku. Daleka najveće je jezero Vodlozero, međutim, postoje i jezera u slivu reke Ileksa, uključujući jezero Monastirskoje, jezero Nelmozero, jezero Luzskoje. Močvare prekrivaju oko 40% površine parka.[5]
Skoro čitav ostali deo je pokriven šumom. Od toga su 53,5% smrčine šume, 44,1% borove šume, i preostalih 2% su pod brezom (Maljava breza i Bela breza) i jasikom.[6]
Turizam i infrastruktura uredi
U granicama parka postoji samo jedno naselje, selo Kuganavolok. Povezano je putem sa gradom Pudožem. Postoji centar za posetioce u selu. Tu su i neki rekreativni sadržaji, kao i mesta za kampovanje na drugim lokacijama u parku.
Svi posetioci parka moraju kupiti dozvolu u centru za posetioce (u parku ili u Petrozavodsku).
Reke Ileeksa i Vodla su popularne za splavarenje. Postoje posebni delovi za posmatranje ptica i ribolov.
Reference uredi
- ^ Vodlozerskiй nacionalьnый park (na jeziku: ruski). Osobo ohranяemыe prirodnыe territorii Rossii. Pristupljeno 19. 8. 2011.
- ^ „Vodlozero National Park Karelia-Arkhangelsk Region”. Pristupljeno 5. 2. 2008.
- ^ Rekreacionnaя deяtelьnostь (na jeziku: ruski). Osobo ohranяemыe prirodnыe territorii Rossii. Pristupljeno 19. 8. 2011.
- ^ „Vodlozero National Park”. Greenpeace. Arhivirano iz originala 22. 08. 2017. g. Pristupljeno 5. 2. 2008.
- ^ a b Fiziko-geografičeskie usloviя (na jeziku: ruski). Osobo ohranяemыe prirodnыe territorii Rossii. Pristupljeno 19. 8. 2011.
- ^ Rastitelьnostь (na jeziku: ruski). Osobo ohranяemыe prirodnыe territorii Rossii. Pristupljeno 19. 8. 2011.
