Vojna diktatura u Brazilu
Vojna diktatura u Brazilu (port. Ditadura militar no Brasil) je bila desničarska vojna diktatura koja je vladala Brazilom od 31. marta 1964. do 15. marta 1985. godine. Diktatura je došla na vlast preko državnog udara kojim su Oružane snage Brazila svrgnule levičarskog predsednika Žoaa Gulara, koji je preuzeo tu funkciju s mesta potpredsednika nakon ostavke Žanija Kvadrosa, demokratski izabranog predsednika. Zvanično je završena kada je Žoze Sarnej prisegnuo za predsednika 1985. godine. Glavni koordinatori puča bili su Žoze de Magaljaes Pinto, Adhemar de Baros i Karlos Lacerda (koji su već učestvovali rušenju Vargasa 1954. godine), guverneri država Minas Gerais, Sao Paulo i Rio de Žaneiro.[1][2][3] Vojna diktatura u Brazilu poslužila je kao primer drugim vojnim diktaturama u Latinskoj Americi, sistematizirajući "Doktrinu nacionalne bezbednosti", koja je "opravdavala" učešće vojske u kontekstu nacionalne bezbednosti u kriznom razdoblju, stvarajući intelektualnu bazu na koju su se vojni režimi oslanjali.[4]
| Sjedinjene Države Brazila Estados Unidos do Brasil (1937–1967)
| |||
|---|---|---|---|
.svg) | |||
| Geografija | |||
| Kontinent | Južna Amerika | ||
| Prestonica | Brazilija | ||
| Politika | |||
| Oblik države | republika, vojna diktatura | ||
| — Predsednik | Žoao Figeiredo | ||
| Istorija | |||
| Postojanje | |||
| — Osnivanje | 31. mart 1964. | ||
| — Ukidanje | 15. mart 1985. | ||
| Zemlje prethodnice i naslednice | |||
| Prethodnice: | Naslednice: | ||
.svg){kind=small}
|
| ||
.svg)
Pozadina
urediOružane snage Brazila stekle su veliki ugled nakon Paragvajskog rata. Njihova politizacija bila je evidentna već u trenutku rušenja Carstva, a kasnije i tokom tenentističkih pobuna, odnosno Revolucije 1930. godine. Tenzije su ponovo eskalirale tokom 1950-ih godina kada se vojska spojila s elitnom srednjom klasom i desničarskim krugovima kako bi sprečila da Žuselino Kubiček i Žoao Gular preuzmu funkciju predsednika, a navodno zbog njihove podrške komunizmu. I dok se Kubiček pokazao sklonim kapitalizmu, Gular je najavljivao dalekosežne reforme i poticao neutralnije odnose sa Sjedinjenim Državama.
Godine 1961, Gular je postao predsednik nakon Kvadrosove ostavke, no funkciju je preuzeo tek nakon dogovora s vojskom temeljem kojeg je izgubio velik deo ovlasti zbog uvođenja parlamentarizma. Prezidencijalizam je vraćen nakon uspešnog referenduma, a kako su Gularove ovlasti rasle, tako je postajalo evidentnije da on planira sprovesti temeljite reforme poput nacionalizacije i preraspodele zemljišta i to nezavisno o nedostatku podrške koju je imao u Kongresu. Narod se polarizovao; deo se bojao da će se Brazil pridružiti Kubi kao komunistička zemlja Latinske Amerike, dok je drugi deo smatrao kako će reforme poboljšati brazilsku privredu i umanjiti uticaj Sjedinjenih Država. Uticajni političari, poput Karlosa Lacerde i Kubičeka, medijski moguli i Crkva, pozivali su Oružane snage da sprovedu državni udar i svrgnu Gulara s mesta predsednika, što se ubrzo i dogodilo.
Puč i diktatura
urediDana 1. aprila 1964. godine, nakon noći planiranja urote, vojska se uputila u Rio de Žaneiro, koji se smatrao legalističkom utvrdom. Generali iz Sao Paula i Rija su se ubrzo pridružili puču. Kako bi sprečio građanski rat i znajući da će Sjedinjene Države podržati pučiste, Gular je pobegao u Urugvaj. Vojna diktatura trajala je 21 godinu.[1][5] Uprkos molbama da se to ne uradi, vojska je ubrzo nametnula novi, restriktivni ustav, ograničivši slobodu govora i politički pluralizam, a sve uz podršku Sjedinjenih Država. Osnovne odlike diktature bile su nacionalizam, privredni razvoj i antikomunizam. Vojni režim bio je na vrhuncu svoje popularnosti tokom 1970-ih godina, mahom potpomognut "brazilskim čudom" (koji je delimičnio bio samo propaganda), a uprkos medijskoj cenzuri te mučenju i proterivanju oponenata i disidenata. U martu 1979, predsednik je postao Žoao Figeiredo. Figeiredo se morao boriti s tvrdokornim članovima vojske u jeku pokušaja redemokratizacije društva, zbog čega se nije mogao nositi s hroničnom inflacijom, koja je, u kombinaciji s padom drugih vojnih režima po Latinskoj Americi, otvorila put predsedničkim izborima 1984. godine i to s civilnim kandidatima. Uspeo je da progura i kontroverzni Zakon o amnestiji, koji se odnosio na one koji su dejstvovali protiv vojnog režima. Nakon donošenja ustava iz 1988. godine, vojska je pala pod strogu civilnu kontrolu bez relevantne političke moći.
Na temelju istraživanja Nacionalne komisije za istinu, koja su završila do 2014. godine, zaključeno je da je tokom vojne diktature ubijeno od nekoliko stotina do hiljadu ljudi, dok je preko 50,000 ljudi bilo po zatvorima, a oko 10,000 proterano iz zemlje u egzil.[6]
Galerija
uredi- Predsednici tokom trajanja vojne diktature
-
-
maršal
Artur da Kosta e Silva -
general
Emilio Garastazu Medisi -
general
Ernesto Gejzel -
general
Žoao Figeiredo
Izvori
uredi- ^ a b „Document No. 12. U.S. Support for the Brazilian Military Coup d'État, 1964” (PDF).
- ^ Blakeley, Ruth (2009). State Terrorism and Neoliberalism: The North in the South. Routledge. str. 94. ISBN 978-0-415-68617-4.
- ^ Parker, Phyllis R. (2014-08-04). Brazil and the Quiet Intervention, 1964 (na jeziku: engleski). University of Texas Press. ISBN 978-1-4773-0162-3.
- ^ Gonzalez, Eduardo (6. 12. 2011). „Brazil Shatters Its Wall of Silence on the Past”. International Center for Transitional Justice. Pristupljeno 18. 3. 2012.
- ^ Blakeley, Ruth (2009). State Terrorism and Neoliberalism: The North in the South. Routledge. str. 94. ISBN 978-0-415-68617-4.
- ^ Filho, Paulo Coelho (mart 2012). „Truth Commission in Brazil: Individualizing Amnesty, Revealing the Truth”. The Yale Review of International Studies. Yale University.
