Vudu smrt

Vudu smrt, termin koji je skovao Volter Kenon 1942. godine poznat i kao psihogena smrt ili psihosomatska smrt, je fenomen iznenadne smrti izazvane snažnim emocionalnim šokom, kao što je strah. Anomalija je prepoznata kao "psihosomatska" jer je smrt uzrokovana emocionalnim odgovorom - često strahom - na neku predloženu spoljnu silu. Vudu smrt je posebno primećena u autohtonim narodima, koncentracionim logorima ili logorima za ratne zarobljenike, ali stanje nije specifično ni za jednu kulturu.

Volter Kenon i njegov rad

Godine 1942, Volter Kenon, na koga se sada gleda kao na preteču u modernoj fiziološkoj psihologiji, objavio je rad u kome je postulirao ideju da strah može uticati na osobu do te mere da bi se njeno fizičko stanje pogoršalo kao odgovor na psihički stres. Navodeći primere vanrednih smrti (i njihovih vanrednih okolnosti) u aboridžinskim društvima, Kenon je postavio ideju da je strah od natprirodnih posledica narušenih društvenih tabua prouzrokovao smrti tih ljudi. Ono što Kenon opisuje je od tada nazvano „sindrom usmeravanja kosti“, pri čemu pojedinac doživljava neku vrstu šoka—često kada krši neki društveni/verski tabu—koji on tumači kao loš znak (omen) za sebe; njegovo fizičko stanje se zatim brzo pogoršava i on umire u roku od 24 sata nakon početnog šoka.

Kenon razmatra primer žene Maora koja je saznala da voće koje je jela dolazi sa tapu (tabuiranog) mesta; manje od 24 sata kasnije umrla je. Kenon takođe deli primer mladića koji se razboleo kada je lokalni vračar uperio u njega kost, što je društveni tabu koji je značio prokletstvo smrti; međutim, kada je nasilnik mladiću objasnio da je sve bila greška i da nijedna kost uopšte nije bila uperena u njega, mladiću se odmah vratilo zdravlje. Kenon primećuje sličnosti u svakom slučaju: obe osobe su bile članovi društva u kome se verovanja u natprirodno žestoko podržavaju, i obojica su pretrpeli ono što su obojica verovali da je neki oblik kletve kako je to diktirano njihovim ličnim uverenjima; takođe, pojedinci su imali slične fizičke simptome. Pa ipak, u slučaju mladića, kada je uzrok psihičkog stresa uklonjen, njegova misteriozna bolest je nestala. Kenon pripisuje ove prilično drastične fizičke reperkusije kao delovanje straha na um koji onda dovodi do uništenja fizičkog stanja.

Uzroci

Kenonovo objašnjenje

Prema Kenonu, emocija straha koja radi na umu, koju on naziva „simpatičkom“ ili „simpatiko-nadbubrežnom“ podelom nervnog sistema, uzrokuje pad krvnog pritiska izazvanog „smanjenjem zapremine cirkulacije krvi". Kenon objašnjava gubitak zapremine krvi stalnim ubrizgavanjem adrenalina u male arteriole koje se sužavaju, sprečavajući pravilan protok krvi u telu i izazivajući pad krvnog pritiska. Odatle, slab krvni pritisak sprečava dovoljnu cirkulaciju krvi oštećujući srce i nerve koji su odgovorni za održavanje sudova koji transportuju krv, otežavajući na taj način nastavak cirkulacije, jer su sami organi neophodni za održavanje pravilne cirkulacije krvi. Zatim dolazi do ubrzanog otkucaja srca, praćenog ubrzanim disanjem. Ovim simptomima se dodaju i efekti bez hrane ili vode kod osobe koja doživljava psihički stres: Kenon sugeriše da bi pravi šok, u medicinskom smislu, mogao biti uzrok smrti kao rezultat malo hrane ili vode. Kenon navodi: „Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznosti, veoma brzog pulsa i disanja, povezanih sa šokantnim iskustvom koje ima uporne efekte, dobro bi se uklopila u fatalne uslove o kojima su izveštavala primitivna plemena.

Moderna objašnjenja

Od 1942. godine naučnici su otkrili mnogo više procesa uključenih u efekat stresa na telo, kao što je region mozga koji se zove amigdala. Niz događaja kojim se čulni stimulus uvodi u um, a amigdala obrađuje emociju straha koja sledi naziva se „put od vida do straha“, ili „put od sluha do straha“, u zavisnosti od moda stimulusa. Opšteprihvaćeni redosled događaja, kako je nabrojala Ester M. Sternberg, 2002. godine, glasi: oslobađaju se razne hemikalije i električni impulsi koji se prenose nervnim vlaknima. Istovremeno, hormoni se izlučuju iz mozga, nadbubrežne i hipofize kao odgovor na stres sistema. Srčane aritmije su često rezultat prevelike količine ovih hormona u sistemu.

Godine 1981, Vili Vejl, otkrio je kortikotrofin, hipotalamički stresni hormon mozga, ili CRH: ovaj hormon koji luči hipotalamus koordinira sa „centrima adrenalina u moždanom stablu koji su uključeni u pokretanje simpatičkog odgovora... da izazove masovno oslobađanje i nervne hemikalije slične adrenalinu i hormoni stresa zajedno mogu izazvati bolest, uključujući gubitak apetita, slabost, srčane aritmije, pa čak i vaskularni kolaps koji može dovesti do smrti. Martin A. Semjuels dalje razrađuje još jedan proces smrti, navodeći da će se oslobađanjem adrenalina i ubrzanim otkucajima srca, ponekad akumulirati kateholamini, hormoni stresa, što dovodi do otvaranja i zadržavanja kanala za kalcijum, što rezultira prelivanje kalcijuma u ​​sistem, ubijajući ćelije.

Prekomerna aktivacija parasimpatikusa

Kenon je verovao da se ekstremni emocionalni stres može objasniti u smislu stepena simpatičko-nadbubrežne ekscitacije. Međutim, eksperiment koji je izveo Kurt Rihter (1957) odgovorio je na Kenonov izazov sa životinjskim modelom. Rihter je prethodno napregnute pacove stavio u zatvorenu turbulentnu vodu; zatim je zabeleženo kašnjenje do utapanja. Većina domaćih laboratorijskih pacova trajala je satima, dok su neočekivano svi divlji pacovi umrli u roku od 15 minuta. Rihter je pratio otkucaje srca i utvrdio da li je srce bilo u sistoli ili dijastoli nakon smrti. Otkrio je da je otkucaj srca usporen pre smrti i da je srce odražavalo stanje dijastole. Ovo je bilo u suprotnosti sa Kenonovim predlogom da je prekomerna aktivacija simpatičke nadbubrežne žlezde rezultat smrti, jer bi simpatičko preterano uzbuđenje povećalo i broj otkucaja srca i krvni pritisak do ozbiljnih stepeni. Rihter je ovo protumačio da su pacovi uginuli kao rezultat prekomerne stimulacije parasimpatičkog nervnog sistema, posebno vagusnog nerva koji reguliše rad srca. Smrtonosni vagalni efekat bilo je psihološko stanje beznađa.

Iznenadna produžena nepokretnost ili lažna smrt je adaptivni odgovor koji pokazuju mnoge vrste sisara. Hofer (1970) je pokazao da je nekoliko vrsta glodara, kada su bile ugrožene, ispoljilo nepokretnost koja je bila praćena veoma niskim otkucajima srca. Za neke od glodara taj broj otkucaja srca je dostigao ispod 50% početne vrednosti. Hofer je napravio razliku između produžene nepokretnosti i fenomena lažne smrti. Za razliku od ponašanja „beznađa“ koje opisuje Rihter, lažiranje smrti se desilo sa iznenadnim motornim kolapsom tokom aktivne borbe. Hofer je protumačio usporavanje otkucaja srca koje izaziva strah kao vagalni fenomen.

Ovi podaci sugerišu da vagus doprinosi teškim emocionalnim stanjima i može biti povezan sa emocionalnim stanjima imobilizacije, kao što je ekstremni teror. Nažalost, ova tehnika imobilizacije je potencijalno opasna po život za sisare (ali ne i za gmizavce). Sisari bi bili podvrgnuti stanjima bradikardije ili hipoksije kao prekomerne aktivacije parasimpatičkog vagusnog sistema. Organi sisara gladnog kiseonika su lišeni kiseonika zbog nedostatka krvotoka, a životinja umire.

Kritička procena

Uprkos Kenonovom opštem neznanju o pojedinostima fiziološkog sloma, naučnici u godinama od objavljivanja Kenonovog rada generalno su se složili sa njegovim fundamentalnim hipotezama o vudu smrti. Kritike koje generalno dolaze protiv Kenonovog rada su usmerene na prirodu Kenonovih studija slučaja iz druge ruke, ali nedavne studije su otkrile brojne primere vudu smrti u različitim društvima. Onima koji navode poteškoće u eksperimentalnom procesu potvrđivanja Kenonove teorije, Barbara V. Leks, u svom članku iz 1974. pod naslovom „Voodoo Death: New Thoughts on an Old Explanation“, kaže da se „Vudu smrt“ može lako posmatrati bez komplikovanih eksperimenata. Napisala je: „Suženje zenice, lako uočljivo i indikativno za parasimpatičku aktivaciju... količina pljuvačke, znojenje, stepen tonusa mišića i bledilo kože kod pojedinca se takođe mogu uočiti bez komplikovanih instrumenata.

Ima onih koji osporavaju teorije koje uključuju psihološki indukovane telesne neuspehe. Dejvid Lester, 1972. godine, tvrdi da su Kenonovi dokazi, posebno dokazi koji se odnose na životinje, anegdotski i irelevantni, i umesto toga postavlja koncept „smrti sugestijom“ i podržava kompleks „odricati-odustati“ koji je izneo od strane Džordž L. Engel, pripisujući tako uzrok smrti u potpunosti psihološkom stanju dotične osobe, a ne psihološko-fiziološkoj vezi koju je naveo Kenon. Idući još dalje, Hari D. Istvel, u svom članku iz 1982. „Voodoo Death and the Mechanism for Dispatch of the Dying in East Arnhem, Australia“, u potpunosti odbacuje koncept „Vudu smrti“, navodeći da smrt u slučajevima izvestili Kenon i saradnici bili su verovatnije zbog dehidracije, a ne zbog bilo kakvog psihološkog odgovora.

Uticaj teorije na modernu nauku

Bori se ili beži

Duboko povezano sa ovim slučajevima iznenadne smrti je ono što je Kenon nazvao „bori se ili beži odgovor“, što je klasifikovano kao „neurofiziološko-bihejvioralni“ obrazac odgovora. „Bori se ili beži“ je fraza koja se koristi da opiše instinktivne i fiziološke odgovore na snažne emocije kod životinja, kao i kod ljudi. Kenon povezuje dve emocije besa i straha zbog sličnih efekata koje će emocije imati na um i telo — bes će podstaći odgovor na „borbu“, dok će strah podstaći „beg“. Um, kada se suoči sa jednom ili obe ove emocije kao odgovor na uočenu pretnju, će emitovati adrenalin, a broj otkucaja srca će se povećati; međutim, ponekad je sistem preopterećen reakcijama i dolazi do kolapsa koji je izazvan radom hormona stresa. U slučaju vudu smrti, odgovor „bežanja“ nadvladava sistem, ali postoji mala ili nikakva mogućnost za akciju u umu pojedinca koji pati od uočene pretnje. U plemenu Aboridžina, žrtve veruju da pate od kletve u kojoj su osuđeni na smrt, i tako veruju da nisu u stanju da deluju da bi se spasli.

Nova polja

Kenonova teorija o vudu smrti otvorila je istraživanja u različitim oblastima psiholoških studija; od objavljivanja Kenonovog rada, naučnici su otkrili mnoge poremećaje i slično u vezi sa psihosomatskim odgovorima na situacije. Zbog Kenonove postavke da um može da izazove smrt, naučnici su postali otvoreni za ideju da um radi na telu na veći broj načina, što je dovelo do razvoja psihosomatske medicine. Pojava teorija o vudu smrti u naučnom polju takođe je dovela do razvoja ogranka psihologije pod nazivom psihofiziologija.

Poznati slučajevi

Iako se slučajevi unutar aboridžinskih društava najčešće navode kada istraživači kao što je Kenon navode primere, slični slučajevi psihosomatske smrti takođe su prijavljeni u drugim kulturama. U svom članku iz 1964. godine, Džejms L. Matis opisuje slučaj ranije zdravog čoveka koji je umro od napada astme kada ga je majka „proklela“ jer je radio protiv njenih želja. Matis predlaže da su "fatalna psihosomatska stanja" bila uzrok smrti ovog čoveka, a time i oblik vudu smrti. Godine 1992, drugi naučnik — Klifton K. Midor — raspravljao je o slučaju čoveka sa dijagnozom raka koji je, zajedno sa svojim lekarima i porodicom, verovao da umire od raka. U obdukciji nakon njegove smrti, međutim, lekari su otkrili da njegov rak uopšte nije bio uzrok njegove smrti. Midor zaključuje da je čovekovo verovanje u njegovu neposrednu smrt bio uzrok njegove smrti.

Vidi još

* Prividna smrt

• Sindrom slomljenog srca
• Smrt od smeha
• Spisak neobičnih smrti
• Nocebo
• Stres
• Simptomi viktimizacije
• Sinkopa (lek)
• Čovek i zmija

Izvori

• Cannon, Walter. "Voodoo Death". American Anthropologist, 44. 1942. 169–181.
• Eastwell, Harry D. "Voodoo Death and the Mechanism for Dispatch of the Dying in East Arnhem, Australia". American Anthropologist, 84.1. 1982. 5–18.
• Gomez, E.A. "Voodoo and sudden death: the effects of expectations on health". Transcultural Psychiatric Research Review, 19. 1982. 75–91.
• Lane, R.D., Waldstein, S.R., Chesney, M.A, et al. "The Rebirth of Neuroscience in Psychosomatic Medicine, Part I: Historical Context, Methods, and Relevant Basic Science". Psychosom Medicine, 71.2. 1 Feb 2009. 117–134.
• Lester, David. "Voodoo Death: Some New Thoughts on an Old Phenomenon". American Anthropologist, 74.3. 1972. 386–390.
• Lester, David. "Voodoo Death". Omega, 59.1. 2009. 1–18.
• Lex, Barbara W. "Voodoo Death: New Thoughts on an Old Explanation". American Anthropologist, 76.4. 1974. 818–823.
• Kirn, Timothy F. "Voodoo Death Is Brain's Lethal Response to Fear ". Clinical Psychiatry Jan 2004. Web. 15 Nov 2009. [1]Šablon:Dl.
• Mathis, James L. "Sophisticated Version of Voodoo Death". American Psychosomatic Society, 26. 1964. 104–107.
• Meador, Clifton K. "Hex Death: Voodoo Death or Persuasion". Southern Medical Journal, 85.3. 1992. 244–247.
• Sternberg, Esther. "Walter B. Cannon and 'Voodoo' Death: A Perspective from 60 Years On". Am J Public Health, 92.10. 2002. 1564–1566.
• Stumpfe, K.D. "The psychogenic death of Mr. J. A case report". Z Psychosom Med Psychoanal, 25.3. 1979. 263–273.S

Spoljašnje veze

• „Scared to Death... Literally”. Talk of the Nation. NPR. 26. 10. 2012. CS1 održavanje: Format datuma (veza)