Википедија

Ganimed (mitologija)

Ganimed (grč. Γανυμήδης)[1][2] (lat. Ganimedes) je bio je sin Trosa, osnivača Troje i Kaliroje.[3] Smatrali su ga najlepšim smrtnikom, a u njega se zaljubio i sam bog Zevs. Ime Ganimeda u prevodu znači grč. γάνυσθαι + μήδεα = radost u zrelosti.

Ganimed

[Ganimed] je bio najlepši rođen iz rase smrtnika, i stoga
bogovi su ga privatili k sebi, da bude Zevsov točilac vina,
zarad svoje lepote, te da bi mogao da bude među besmrtnicima.

— Ilijada, knjiga XX, redovi 233–235.[4]

Mit je bio model za grčki društveni običaj pederastije, romantične veze između odraslog muškarca i adolescenta. Latinski oblik imena bio je Catamitus (i takođe „Ganimed“), od čega potiče engleska reč catamite.[5] Prema Platonovim zakonima, Krićane su redovno optuživali da su izmislili mit, jer su želeli da opravdaju svoja „neprirodna zadovoljstva“.[6]

Familija uredi

Ganimed je bio sin Trosa od Dardanije,[7][8][9] čije je ime „Troja“ navodno izvedeno od strane njegove žene Kaliroe, ćerke rečnog boga Skamandra,[10][11][12] ili Akalaris, kćer Eumeda.[13] U zavisnosti od autora, bio je brat Ila, Asaraka, Kleopatre ili Kleomestre.[14]

Priče o Ganimedu se, međutim, veoma razlikuju u svojim detaljima, jer ga jedni nazivaju Laomedonovim sinom,[15][16] drugi sinom Ila.[17] U nekim verzijama je poznat kao Dardan,[18] u drugim kao Erihtonije[19] ili Asarakus.[20]

Uporedna tabela Ganimedove porodice
Relacije Imena Izvori
Homer Homerove himne Euripid Diodor Ciceron Dionisije Apolodor Higin Diktis Klement Suda Ceces
Roditeljstvo Tros ♂ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓ ✓
Akalaris ♀ ✓
Kalirho ♀ ✓
Laomedon ♂ ✓ ✓
Erihtonijus ♂ ✓
Asarakus ♂ ✓
Dardanus ♂ ✓
Ilus ♂ ✓
Srodnici Ilus ✓ ✓ ✓ ✓ ✓
Asarakus ✓ ✓ ✓ ✓
Kleopatra ✓
Kleomestra ✓

Mitologija uredi

 
Otmica Ganimeda
Rembrant, 1635.

Ganimed je provodio detinjstvo u Frigiji, na brdu Idi gde je čuvao ovce, učio, plesao i igrao, a kako je bio izuzetno lep, po mišljenju mnogih ljudi, a i samih bogova, bio je najlepši dečak na svetu, zapazio ga je i bog Zevs i odmah se zaljubio u njega.[21][22]

Zevs je poslao orla, svoju svetu pticu, da dovede Ganimeda na Olimp. Mnogi veruju da se sam Zevs pretvorio u orla i odneo ga na Olimp.[23][24]

Na Olimpu, Ganimed je, zamenio Hebu, boginju večne mladosti i postao umesto nje vinotoča bogova na Olimpu. Svi bogovi su se, zbog Ganimedovog dolaska na Olimp, radovali, ali je boginja Hera bila ta koja ga je prezirala i bila veoma ljuta na njega.

Mnogi su tvrdili da je Ganimed bio jedan od razloga zašto je ona u Trojanskome ratu bila protiv Trojanaca.

Posle otmice, Ganimedov je otac tugovao za svojim sinom, a Zevs je, saznavši za to naredio Hermesu da mu odvede na poklon dva konja koji su bili tako brzi da su po vodi mogli trčati. Hermes je, podarivši konje uverio Trosa da mu je sin postao besmrtan i da toči vino bogovima sa Olimpa, i da nema šta više da se brine i da prestane da žali sina.

Zevs je postavio Ganimeda kao sazvežđe Vodolija (Aquarius) koje je blisko povezano sa sazvežđem Orla (Aquila).

Ganimed je, kasnije postao simbol plodnosti, duh reke Nil, kao simbol homoseksualne ljubavi.

Po Ganimedu je nazvan i Jupiterov prirodni satelit - Ganimed.

U umetnostima uredi

Drevne vizuelne umetnosti uredi

 
Ganimed kotrlja obruč i nosi petla, ljubavni dar[25] od Zevsa, koga je berlinski slikar uslikao u poteri na aversu vaze (atički crvenofiguralni krater, 500–490. p. n. e.)
 
Zevs nosi Ganimeda (kasna arhajska terakota, 480-470. p. n. e.)

U Atini u 5. veku, priča o Ganimedu je postala popularna među slikarima vaza, što je odgovaralo simpozijumu koji je bio samo muški.[26] Ganimed je obično prikazivan kao mišićav mladić, iako su grčke i rimske skulpture obično opisivale njegovu građu kao manje razvijenu od sportista.[27]

Jedan od najranijih Ganimedovih prikaza je crvenofiguralni krater berlinskog slikara u Luvru.[28] Zevs juri Ganimeda na jednoj strani, dok mladić beži na drugoj strani, kotrljajući obruč držeći u visini petla koji kukuriče. Mit o Ganimedu prikazan je u prepoznatljivim savremenim terminima, ilustrovanim uobičajenim ponašanjem homoerotskih rituala udvaranja, kao na vazi „Ahilijskog slikara“ gde Ganimed takođe beži sa petlom. Petlovi su bili uobičajeni pokloni starijih muških prosaca mlađim muškarcima za koje su bili romantično zainteresovani u Atini u 5. veku.[26] Leohar (oko 350. p. n. e.), grčki vajar iz Atine, koji je bio angažovan sa Skopasom na Mauzoleju u Halikarnasu, izlio je izgubljenu bronzanu grupu Ganimeda i orla, delo koje se smatralo izuzetnim po svojoj genijalnoj kompoziciji.[26] Očigledno je kopiran u poznatoj mermernoj grupi u Vatikanu.[29] Takvi helenistički gravitaciono-poražavajući podvizi bili su uticajni na skulpturu baroka.

Ganimed i Zevs pod maskom orla bili su popularna tema na rimskim pogrebnim spomenicima sa najmanje 16 sarkofaga koji prikazuju ovu scenu.[27]

Renesansa i barok uredi

Ganimed je bio glavni simbol homoseksualne ljubavi u vizuelnoj i književnoj umetnosti od renesanse do kasne viktorijanske ere, sve dok Antinoje, navodno ljubavnik rimskog cara Hadrijana, nije postao popularnija tema.[30]

U Šekspirovoj Kako ti se sviđa (1599), komediji o nesporazumima u magičnom okruženju Ardenske šume, Selija, obučena kao pastirka, postaje „Aliena“ (lat. „stranac“, Ganimedova sestra) i Rozalinda, jer je „više nego obično visoka“, oblači se kao dečak, Ganimed, što je publici dobro poznata slika. Ona koristi na svoj dvosmisleni šarm da zavede Orlanda, ali i (nehotično) pastiricu Fibi. Tako je iza konvencija elizabetanskog pozorišta u njegovom originalnom okruženju, mladić igrao devojku Rozalindu koja se oblači kao dečak, a zatim joj se udvara drugi dečak koji igra Fibi. Ganimed se takođe pojavljuje u otvaranju drame Kristofera Marloa Dido, kraljica Kartagine, gde njegovu i Zevsovu ljubaznu šalu prekida ljuta Afrodita (Venera).[31] U kasnijoj jakobinskoj tragediji, Women Beware Women, Ganimed, Heba i Himen nakratko izgledaju kao nosioci pehara na dvoru, od kojih je jedan otrovan u pokušaju atentata, iako plan ide naopako.[32]

Reference uredi

  1. ^ „Ganymede”. Oxford English Dictionary (3rd izd.). Oxford University Press. septembar 2005.  (Potrebna je pretplata ili članska kartica javne biblioteke UK.)
  2. ^ Šablon:Dict.com
  3. ^ Zamarovski 1985, str. 111.
  4. ^ Lattimore, Richard, trans. The Iliad of Homer. Chicago: University of Chicago Press, 1951.
  5. ^ According to AMHER (2000), catamite, p. 291.
  6. ^ „Plato: Laws”. Perseus Digital Library. 636C. Pristupljeno 2020-03-13. 
  7. ^ Diodorus Siculus, Bibliotheca historica 4.75.3–5
  8. ^ Homer, Iliad 20.230–240
  9. ^ Suda v.s. Minos
  10. ^ Tzetzes on Lycophron, 29
  11. ^ Scholiast on Homer's Iliad 20.231 who refers to Hellanicus as his authority
  12. ^ Pseudo-Apollodorus, Bibliotheca 3.12.2
  13. ^ Dionysius of Halicarnassus, Antiquitates Romanae 1.62.2
  14. ^ Dictys Cretensis, Trojan War Chronicle 4.22
  15. ^ Cicero, Tusculanae Disputationes 1.65
  16. ^ Euripides, Troad 822
  17. ^ Tzetzes ad Lycophron 34
  18. ^ Clement of Alexandria, Recognitions 22
  19. ^ Hyginus, Fabulae 224
  20. ^ Hyginus, Fabulae 271
  21. ^ Strabo. „Geography 13.1.11”. Perseus Digital Library. Tufts University. Pristupljeno 19. 3. 2020. 
  22. ^ Virgil, Aeneid, 5.252
  23. ^ Homer, Iliad 20.230
  24. ^ Combellack, Frederick M. (1987). „The lusis ek ths lecews”. The American Journal of Philology. 108 (2): 202—219. JSTOR 294813. doi:10.2307/294813. 
  25. ^ For the cockerel as an emblematic gift to the eromenos, see, for example, H.A. Shapiro, "Courtship scenes in Attic vase-painting", American Journal of Archaeology, 1981; the gift is "gender specific, and it is clear that the cock had significance as evocative of male potency", T.J. Figueira observes, in reviewing two recent works on Greek pederasty, in American Journal of Archaeology, 1981.
  26. ^ a b v Woodford, Susan (1993). The Trojan War in Ancient Art. Ithaca, NY: Cornell University Press. str. 39. ISBN 978-0801481642. 
  27. ^ a b Bartman, Elizabeth (2002). „Eros's Flame: Images of Sexy Boys in Roman Ideal Sculpture”. Memoirs of the American Academy in Rome. Supplementary Volumes 1: 249—271. JSTOR 4238454. doi:10.2307/4238454. 
  28. ^ „www.louvre.fr”. 
  29. ^ D'Souza, J.P. (1947). „The Story of Vasu Uparichara and Its Sumerian, Greek and Roman Parallels”. Proceedings of the Indian History Congress. 10: 171—176. JSTOR 44137123. 
  30. ^ Waters, Sarah (1995). „"The Most Famous Fairy in History": Antinous and Homosexual Fantasy”. Journal of the History of Sexuality. 6 (2): 194—230. JSTOR 3704122. 
  31. ^ Williams, Deanne (2006). „Dido, Queen of England”. ELH. 73 (1): 31—59. JSTOR 30030002. S2CID 153554373. doi:10.1353/elh.2006.0010. 
  32. ^ Levin, Richard A. (1997). „The Dark Color of a Cardinal's Discontentment: The Political Plot of "Women Beware Women"”. Medieval & Renaissance Drama in England. 10: 201—217. JSTOR 24322350. 

Literatura uredi

  • Zamarovski, Vojteh (1985). Junaci antičkih mitova: Leksikon grčke i rimske mitologije. Zagreb. 
  • Homer – Iliad 5.265; Iliad 20.232;
  • Homerica – The Little Iliad, Frag 7;
  • Homeric Hymns – Hymn V, To Aphrodite, 203–217;
  • Theognis – Fragments 1.1345;
  • Pindar – Olympian Odes 1; 11;
  • Euripides – Iphigenia at Aulis 1051;
  • Plato – Phaedrus 255; Laws 636c
  • Apollonios Rhodios – Argonautica 3.112f;
  • ps-Apollodorus – Bibliotheke 2.104; 3.141;
  • Strabo – Geography 13.1.11;
  • Pausanias – Guide to Greece V.24.5; V.26.2–3;
  • Diodorus Siculus – The Library of History 4.75.3;
  • Hyginus
    • Fabulae 89; 224; 271;
    • Astronomica 2.16; 2.29;
  • Ovid – Metamorphoses 10.152;
  • Virgil – Aeneid 1.28; 5.252;
  • Cicero – De Natura Deorum 1.40;
  • Valerius Flaccus – Argonautica 2.414; 5.690;
  • Statius
  • Apuleius – The Golden Ass 6.15; 6.24;
  • Quintus Smyrnaeus – Fall of Troy 8.427; 14.324;
  • Nonnus – Dionysiaca 8.93; 10.258; 10.308; 12.39; 14.430; 15.279; 17.76; 19.158; 25.430; 27.241; 31.252; 33.74; 39.67; 47.98;
  • Suda – Ilion; Minos;
  •   Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Ganymede”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 11 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 454. 
  • Carla Antonaccio, An Archaeology of Ancestors: Tomb and Hero Cult in Ancient Greece, 1994
  • Lewis R. Farnell, Greek Hero-Cults and Ideas of Immortality (Oxford), 1921.
  • E. Kearns, The Heroes of Attica (BICS supplement 57) London, 1989.
  • Karl Kerenyi, The Heroes of the Greeks, 1959
  • Gregory Nagy, The Best of the Achaeans: Concepts of the Hero in Archaic Greek Poetry, 1979.
  • Erwin Rohde, Psyche: The Cult of Souls and Belief in Immortality among the Greeks, 1925
  • Jennifer Larson, Greek Heroine Cults (1995)
  • Jennifer Larson, Ancient Greek Cults: A Guide (2007). Routledge. ISBN 978-0-415-32448-9
  • D. Lyons, Gender and Immortality: Heroines in Ancient Greek Myth and Cult (1996)
  • D. Boehringer, Heroenkulte in Griechenland von der geometrischen bis zur klassischen Zeit: Attika, Argolis, Messenien (2001)
  • G. Ekroth, The Sacrificial Rituals of Greek Hero-Cults (2002)
  • B. Currie, Pindar and the Cult of Heroes (2005)

Spoljašnje veze uredi

 
Ganimed na Vikimedijinoj ostavi.
 
Zeus and Ganymede
Read by Timothy Carter, music by Steve Gorn, from the Lovers' Legends Unbound collection by Andrew Calimach
Imate poteškoće pri redprodukciji ovog zapisa?
Pogledajte VP:Pomoć oko snimaka.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ганимед_(митологија)&oldid=27554230”