Gonzalo de Berseo

Gonzalo de Berseo (oko 1195 — između 1253-1260) prvi je poznati španski pesnik koji je pisao na kastiljanskom jeziku i najznačajniji predstavnik kleričke pesničke škole (mester de clerecía).

Gonzalo de Berseo
Datum rođenja	1197
Mesto rođenja	Berceo
Datum smrti	1264
Mesto smrti	Sveti Miljan od Kogolje

Biografija

Rođen je u malom mestu u oblasti La Rioha na severu Španije.

Ima malo poznatih činjenica o njegovom životu, ali u samim njegovim delima mogu se pronaći pojedini autobiografski motivi. Poznato je da je život proveo u benediktinskom manastiru San Miljan de la Kogolja, gde je obavljao dužnost sekularnog klerika. Bio je veoma smirenog duha, pobožan i obrazovan. Poznavao je latinski jezik. Bogougodnom dužnošću smatrao je pisanje stihova, te je sva svoja dela pisao sa ciljem da bude od koristi manastiru. Sebe je nazivao obrero de Dios, juglar de Dios, trovero de la Gloriosa, versificador (Božiji radnik, Božiji huglar, Bogorodičin huglar, versifikator). Poznato je i da je bio aktivan učesnik u društvenom životu svoga kraja, kao i to da je bio prijatelj sa Teljom Teljes de Menesesom, koji je bio pokretač ideje o osnivanju prvog španskog univerziteta u Palensiji.

Delo

Autor je devet pesničkih dela i sva su narativnog karaktera, pripadaju religioznoj književnosti i mogla bi se svrstati u okvire neistorijske epike.

Napisao je jedan narativni spev o čudima Bogorodice, tri hagiografije i nekoliko doktrinalnih spisa.

Zbirka pod nazivom Čuda naše Gospe (Milagros de Nuestra Señora) predstavlja najznačajnije delo Gonzala de Bersea. Delo je nastalo između 1236. i 1246. godine. Sadrži 25 narativnih pesama i u svakoj od njih opisano je po jedno Bogorodičino čudo. Ova tema bila je omiljena u zapadnoj Evropi toga vremena, naročito u Francuskoj. Posebno od 12. do 14. veka marijanske teme bile su veoma popularne kako u obrazovanim krugovima, tako i u narodu. U većini evropskih književnosti toga vremena postojale su zbirke legendi o Bogorodičinim čudima i njenoj pomoći onima koji su joj bili verni. Berseo je ovu zbirku sastavio na osnovu rukopisa na latinskom u kojima su se nalazile brojne legende o čudima Device Marije, pa se tako pretpostavlja da je rukopis iz Kopenhagena bio izvor za njegovo delo. Od ukupno 25 obrađenih čuda u ovom delu, Berseo je obradio 24, a jedno je preuzeo iz španske tradicije- La iglesia robada (Poharana crkva). On daje gotovo ljudski lik Device Marije, koja naizmenično poprima obrise majke-zaštitnice, spasiteljice, odane prijateljice, ali i idealne žene, kraljice među ženama, u čemu se uočava preplitanje verskog i svetovnog (religioznog zanosa i obožavanja večno ženskog), učenog i narodnog, fantastičnog i realnog, kao i drugih uticaja. Mnogi vernici su posećivali manastir u kom je boravio, naročito zbog svog povoljnog položaja-nalazio se u blizini poznate hodočasničke rute Put za Santijago (Camino de Santiago) i veruje se da je jedan od razloga za pisanje "Čuda naše Gospe" bio upravo autorov pokušaj da privuče što biše vernika u manastir.

Ova zbirka pesama internacionalnog je karaktera jer junaci pripadaju različitim nacionalnostima, uzrastima, polovima, verama, profesijama.

Žitije svetog Emilijana (Vida de San Millán) jeste Gonzalova najznačajnija hagiografija, a pretpostavlja se i hronološki prva. U pitanju je životopis zaštitnika manastira u kom je Berseo boravio, a građu za samo delo našao je proznom tekstu na latinskom jeziku Vita beati Aemiliani čiji je autor saragoski biskup Braulije. Berseo je svoje delo preveo sa latinskog jezika na narodni, a iako je izvorni tekst bio u proznom obliku, on ga je preneo u pesničku formu, koja je bila nova za njegovo vreme-cuaderna vía. Priča je izložena u tri dela: život sveca, podvizi koje je učinio za života i čuda koja je učinio posle smrti. Postoje polemike o samom razlogu pisanja ovog dela (B. Djuton)-naime, smatra se da je napisano kako bi se doprinelo oživljavanju slave ovog sveca, kao i ekonomskom napretku manastira San Miljan de la Kogolja.

Druga Berseova hagiografija Žitije svetog Dominika siloskog (Vida de Santo Domingo de Silos) takođe je prevedena sa latinskog. Radi se o delu Vita Sancti Dominici opata Grimaldija.

Vida de Santa Oria (Žitije svete Orije) predstavlja hagiografiju sa najviše lirskih odlika. Izvor koji autoru poslužio za pisanje ovog dela nije poznat, ali se pretpostavlja da je takođe bio na latinskom.

Ostala dela:

• Loores de Nuestra Señora
• Duelo que fizo la Virgen
• Martirio de San Lorenzo
• De los signos que aparecen antes del Juicio Final
• Del sacrificio de la misa

Stil

Berseov stil odlikuju dinamičnost i živost. Bio je vešt i talentovan pesnik i upotrebom stilskih sredstava uspevao je da delo približi čitaocu. Berseo nam se predstavlja kao darovit pesnik, pronicljiv psiholog i izuzetan slikar svoga vremena. Budući da je pripadnik kleričke pesničke škole, u njegovim delima javlja se metrička pravilnost. Stihovi koje najčešće koristi su četrnaesterci koje grupiše u strofe koje se nazivaju cuaderna vía (po četiri stiha u jednoj strofi). Međutim, iako pripada kleričkoj pesničkoj veštini, primetan je uticaj huglarske pesničke škole, naročito zbog upotrebe epskih formula i epiteta, kao i obraćanja publici.

U njegovim stihovima može se naići na mnoštvo reči i rečeničnih konstrukcija iz narodnog govora, kao i autobiografskih činjenica.

Reči Menendeza Pelaja ukratko oslikavaju Berseov stil: Realizam pripovedanja, blaga čednost stila, sa izvesnom lukavošću i naivnom prepredenošću koja je oduvek bila vrlo kastiljanska i koja se nalazi i u najpobožnijim delima i kod najasketskijih autora: prijatna mešavina monaškog i narodnog utisnuli su u Berseovu umetnost sopstveni i veoma posebni pečat.

Klerička pesnička škola i Gonsalo de Berseo

Mester de clerecía predstavlja veštinu koju su negovali klerici u periodu od sredine 13. do kraja 14. veka. Klerik (clérigo) je bio obrazovan čovek koji je poznavao latinski jezik i sholastiku. Klerici su najčešće stvarali pod okriljem crkve ili manastira, ali nisu bili isključivo sveštena lica. Klerička poezija jeste učena poezija čije su najznačajnije odlike:

1. metrička pravilnost- novina koju donosi ova škola; strofa (cuaderna vía) od četiri četrnaesterca (verso alejandrino) sa pauzom posle sedmog sloga
2. dela su pisana na narodnom jeziku
3. rima je konsonantska
4. dijapazon tema se širi-prisutne su i druge teme osim istorijskih

Sve ove odlike mogu se uočiti i u Berseovom stilu. Upravo se on smatra najznačajnijim predstavnikom ove veštine.

Jezik

Berseo, iako dobar poznavalac latinskog jezika, svoja dela piše na narodnom starokastiljanskom jeziku iz 13. veka. Koristi leksiku koja je bliska vernicima, kao i narodne izraze da bi preveo određenu učenu reč, pa se često mogu zapaziti dubleti-u jednom delu može se naići na istu reč i na latinskom i na narodnom jeziku. Prema tome, jasno je njegovo nastojanje da protumači latinske tekstove i približi ih narodu.

Vidi još

• Klerička pesnička veština
• Čuda naše gospe

Bibliografija

• Pavlović-Samurović Ljiljana, Soldatić Dalibor, Španska književnost 1, Nolit, Beograd 1985.
• Stojanović Jasna, Lik Bogorodice u delu Čuda naše Gospe Gonsala de Bersea, FILUM, Kragujevac, 2011. https://www.academia.edu/6576682/La_Virgen_en_LOS_MILAGROS_DE_NUESTRA_SE%C3%91ORA_de_Gonzalo_de_Berceo

Spoljašnje veze

• Virtuelna biblioteka Servantes-Gonzalo de Berseo
• Manastir San Miljan de la Kogolja-biografija Bersea
• Biblioteka Gonzalo de Berseo
• Capuano, Thomas M. Images of the Here-and-Now in Gonzalo de Bercero's "De los signos que apareceran ante del juicio". Essays in Medieval Studies, Proceedings of the Illinois Medieval Association. (10) 65. 1993.