Gušterača

Gušterača, poznata i pod nazivom pankreas, je veoma važna žlezda u sistemu organa za varenje i endokrinog sistema kičmenjaka. Dugačka je otprilike 15 cm, duguljastog oblika i pljosnata. Kod ljudi se nalazi u abdomenu iza želuca i funkcioniše kao žlezda. Pankreas je mešovita ili heterokrina žlezda, odnosno ima i endokrinu i digestivnu egzokrinu funkciju. Udoeo od 99% pankreasa je egzokrin, a 1% endokrino. Kao endokrina žlezda, funkcioniše uglavnom da reguliše nivo šećera u krvi, lučeći hormone insulin, glukagon, somatostatin i polipeptid pankreasa. Kao deo digestivnog sistema, funkcioniše kao egzokrina žlezda koja izlučuje sok pankreasa u duodenum kroz kanal pankreasa. Ovaj sok sadrži bikarbonat, koji neutrališe kiselinu koja ulazi u duodenum iz želuca; i digestivne enzime, koji razgrađuju ugljene hidrate, proteine i masti u hrani koja ulazi u duodenum iz želuca.

Pronunciation	/ˈpæŋkriəs/
Nazivi i oznake
MeSH	D010179
TA98	A05.9.01.001
TA2	3114
FMA	7198
Anatomska terminologija

Građa

Sastoji se od:

1. glave (caput pancreatis) sa produžetkom (processus uncinatus)
2. srednjeg dela, tela (corpus pancreatis) i
3. dugačkog, suženog dela, repa (cauda pancreatis).

Težine je između 50 i 150 g. Dobro je zaštićena i smeštena duboko u gornjem delu stomaka, retroperitonealno, u visini drugog lumbalnog pršljena iza želuca i dvanaestopalačnog creva, neposredno ispred kičme.

Embrionalni razvoj

Pankreas nastaje iz jednog trbušnog ventralnog i jednog leđnog dorzalnog dela. U toku razvoja prelazi ventralni deo zajedno sa delom žučnog puta (ductus choledochus) na dorzalnu stranu i sjedinjuje se sa dorzalnim delom.

Funkcija

Gušterača obavlja dvostruku ulogu:

1. izlučuje sokove potrebne za preradu hrane u crevima, koji se mešaju sa žuči iz jetre. To je egzokrina funkcija gušterače;
2. u krv luči hormone, koji deluju u drugim delovima tela, što predstavlja endokrinu funkciju gušterače.

Egzokrina funkcija se ogleda u lučenju pankreasnog soka koji se preko Virsungovog izvodnog kanala izliva u nishodni deo dvanaestopalačnog creva. Pored ovog glavnog izvodnog kanala postoji još jedan pomoćni, Santorinijev izvodni kanal. Virsungov kanal se najčešće sjedinjuje sa glavnim žučnim putem (Ducus choledochus). Na mestu gde se ovi izvodni kanali ulivaju u silazni deo duodenuma postoji mala izbočina (papilla duodeni), oko koje se nalaze mišićna vlakna, koja grade Odijev sfinkter, mišić koji reguliše oslobađanje žuči i pankreasnog soka.

Dnevno pankreas čoveka izluči oko 2000 ml soka. Osnovni sastojci pankreasnog soka su enzimi za varenje hrane i najvažniji među njima su:

• tripsin,
• himotripsin,
• lipaza i
• amilaza.

Egzokrini pankreas sekretuje još i fosfolipazu, elastazu i ribonukleazu.

Tripsin i himotripsin učestvuju u varenju proteina pa se izlučuju u neaktivnom obliku, kao tripsinogen i himotripsinogen, da bi se aktivirali tek kada dospeju u tanko crevo. To su takozvani zimogeni enzimi. Prvo se pomoću crevne enterokinaze aktivira početna, mala količina tripsinogena pa zatim on aktivira preostalu količinu kako tripsinogena tako i himotripsinogena. Lipaza se, takođe, izlučuje u neaktivnog obliku, a aktivira se tek u tankom crevu pomoću žuči (stvara se u jetri i preko žučnih kanala dospava u duodenum). Lipaza deluje samo na emulgovane masti, a da bi se one emulgovale neophodna je žuč. Amilaza razlaže skrob.

Egzokrina funkcija i njena regulacija

Postoje tri faze u regulaciji lučenja pankreasnog soka:

1. Cefalična faza:
   • miris hrane
   • ukus hrane
   • izgled jela - vizuelna komponenta izaziva lučenje pankreasnog soka preko dejstva nerva vagusa ali hormon holecistokinin utiče na ove procese
2. Želudačna faza - širenje zida želuca pod uticajem hrane aktivira vagus, a takođe i pokreće peristaltičku reakciju (peristaltika) uz pomoć bezuslovnih refleksa.
3. Crevna faza

Lučenje pankreasnog soka vrši se samo posle dospevanja hrane u duodenum, a svoj maksimum dostiže tri sata po unošenju hrane. To lučenje je pod uticajem hormona sekretina koga stvaraju žlezde tankog creva kada sadržaj iz želuca dospe u njega. Sekretin iz tankog creva krvlju dospeva u pankreas gde izaziva lučenje pankreasnog soka bogatog vodom i bikarbonatima. Na lučenje ovog soka utiče još jedan hormon, holecistokinin-pankreozimin. Ovaj enzim relaksira Odijev sfinkter, što omogućava sekreciju pankreasnog soka i žuči, ali i stimuliše pankreas na lučenje soka bogatog enzimima. Ujedno holecistokinin inhibira aktivnost želuca, što, omogućava da se hrana koja je dospela iz želuca u duodenum adekvatno svari.

Pored hormonalne regulacije, pankreasni sok se luči i delovanjem bezuslovnih refleksa (pogled na hranu, miris hrane izazivaju tu sekreciju).

Endokrina funkcija i njena regulacija

Langerhansovo ostrvce

Endokrina funkcija pankreasa ogleda se u radu endokrinih ćelija grupisanih u tzv. Langerhansova ostrvca. Ova ostrvca su razbacana po egzokrinom pankreasu i smeštena su između njegovih meškova. Najviše ih ima u repu pankreasa.

Ova ostrvca se sastoje iz tri tipa ćelija: alfa, beta i delta. Beta ćelije izlučuju hormon insulin (lat. insula - ostrvo), dok alfa izlučuju glukagon. Insulin i glukagon su sa antagonističkim dejstvom: dok insulin smanjuje koncentraciju glukoze u krvi, glukagon je povećava.

Delta ćelije luče hormon somatostatin koji inhibira sekreciju ostalih hormona. Takođe pankreas sekretuje još jedan hormon amilin, koji reguliše brzinu resorpcije u gastrointestinaloom sistemu.

Povećana koncentracija glukoze (šećera) u krvi dovodi do pojačanog lučenja insulina pa on smanjuje nivo šećera u krvi. Kada se nivo glukoze smanji na normalu, smanjuje se i lučenje insulina. Međutim, kada se insulin nedovoljno izlučuje ili postoji rezistencija na njega dolazi do nagomilavanja glukoze u krvi, tj. hiperglikemije (vrednosti veće od 6,66 mmol/l) što dovodi do šećerne bolesti (diabetes mellitus).

Poremećaji funkcije pankreasa

1. Akutno zapaljenje pankreasa (pankreatitis akuta. Postoje različite forme:
   • serozni,
   • egzudativni,
   • hemoragični,
   • nekrotični
2. Hronično zapaljenje pankrasa-pankreatitis chronica
3. Rak, karcinom pankreasa
4. Adenom endokrinog pankresa:
   • insulinom
   • glukagonom
   • gastrinom (Sindrom Zolinger-Elison)
   • VIP-om, BIP-bazoaktivni intestinalni peptid
   • Somatostatinom
5. Razvojne anomalije pankreasa:
   • podeljeni pankreas (pankreas divisum)
   • prstenasti pankreas (pankreas anulare)
   • ektopički pankreas
6. Dijabetes tip jedan (diabetes mellitus typ I)

Istorija

Pankreas je prvi identifikovao Herofil (335–280 pne), grčki anatom i hirurg. Nekoliko stotina godina kasnije, Rufus iz Efesa, još jedan grčki anatom, dao je ime pankreasu. Etimološki, termin „pankreas“, moderna latinska adaptacija grčke reči πάγκρεας, [πᾶν („sve“, „ceo“) i κρέας („meso“)], izvorno znači slatki hleb, iako doslovno znači samo-meso, verovatno zbog njegove mesne konzistencije. Tek 1889. godine Oskar Minkovski je otkrio da je uklanjanje pankreasa psu dovelo do toga da on postane dijabetičan. Insulin su kasnije izolovali iz pankreasnih ostrvaca Frederik Banting i Čarls Herbert Best 1921. godine.

Promenio se i način na koji se posmatra tkivo pankreasa. Ranije je gledano korišćenjem jednostavnih metoda bojenja kao što su H&E bojenje. Sada se imunohistohemija može koristiti za lakše razlikovanje tipova ćelija. Ovo uključuje vidljiva antitela na proizvode određenih tipova ćelija, i pomaže da se lakše identifikuju tipovi ćelija kao što su alfa i beta ćelije.

Literatura

• Young, Barbara, ur. (2006). Wheater's functional histology : a text and colour atlas (5th izd.). Churchill Livingstone/Elsevier. str. 299-301. ISBN 978-0443068508. 
• Drake, Richard L.; Vogl, Wayne; Tibbitts, Adam W. M. Mitchell; Richard, illustrations by; Richardson, Paul (2005). Gray's anatomy for students. Philadelphia: Elsevier/Churchill Livingstone. str. 288-90, 297, 303. ISBN 978-0808923060. 
• Barrett, Kim E. (2019). Ganong's review of medical physiology. Barman, Susan M.,, Brooks, Heddwen L., Yuan, Jason X.-J. (26th izd.). New York. ISBN 9781260122404. OCLC 1076268769. 
• Beger HG, ur. (2018). The pancreas : an integrated textbook of basic science, medicine, and surgery (third izd.). Hoboken, NJ. ISBN 978-1-119-18841-4. OCLC 1065547789. 
• Kasper, Dennis; Fauci, Anthony; Hauser, Stephen; Longo, Dan; Jameson, J.; Loscalzo, Joseph (2015). Harrison's Principles of Internal Medicine (19 izd.). McGraw-Hill Professional. ISBN 9780071802154. 
• Ralston, Stuart H.; Penman, Ian D.; Strachan, Mark W.; Hobson, Richard P., ur. (2018). Davidson's principles and practice of medicine (23rd izd.). Elsevier. ISBN 978-0-7020-7028-0. 
• Standring, Susan; Borley, Neil R.; et al., ur. (2008). Gray's anatomy : the anatomical basis of clinical practice (40th izd.). London: Churchill Livingstone. ISBN 978-0-8089-2371-8. 
• Standring, Susan, ur. (2016). Gray's anatomy : the anatomical basis of clinical practice (41st izd.). Philadelphia. ISBN 9780702052309. OCLC 920806541. 

Spoljašnje veze

• Basislehrbuch Innere Medizin, H.Renz-Polster, S. Krauzig, J.Braun, Urban und Fischer (jezik: nemački)
• https://web.archive.org/web/20180426140346/http://www.pathologyoutlines.com/pancreas.html#normal Pathology outlines, „Панкреас“ (jezik: engleski)
• Colostate, „Pankreas“ (jezik: engleski)
• Pancreas at the Human Protein Atlas
• Pancreatic Diseases – English – The Gastro Specialist