Википедија

Deklaracija o nezavisnosti Severnog Epira

Deklaracija o nezavisnosti Severnog Epira nastala je 28. februara 1914. godine, kao reakcija na inkorporaciju Severnog Epira u novoosnovanu Kneževinu Albaniju.[1][2] Region Severnog Epira, koji odgovara današnjoj južnoj Albaniji, došao je pod kontrolu grčkih snaga tokom Balkanskih ratova 1912–1913. Naknadnim protokolom u Firenci, teritorija je dodeljena novoosnovanoj albanskoj državi, što je odluka koju je lokalno grčko stanovništvo odbacilo. Kako se grčka vojska povlačila na novu granicu, panepirotski sabor su organizovali predstavnici Severnog Epira u Đirokastru. S obzirom na činjenicu da su evropske velike sile već odbacile uniju Severnog Epira sa Grčkom, odlučile su da bi za region odgovarala samo autonomija ili alternativno međunarodna okupacija. Konačno, Georgios Hristakis-Zografos, šef skupštine, proglasio je nezavisnost Autonomne Republike Severni Epir.

Deklaracija o nezavisnosti Severnog Epira
Deo dokumenta Deklaracije o nezavisnosti
Datum28. februar 1914. (1914-02-28) do 3. novembar 1914. (1914-23-03)
LokacijaĐirokastra, Autonomna Republika Severni Epir
Organizator(i)Delegati „Panepirotskog sabora Đirokastre”
IshodUspostavljanje privremene vlade Severnog Epira
Oružani ustanak „Severnog Epira“ protiv inkorporacije u Albaniju
Krfski protokol

Zografos je proglasio da su težnje naroda Severnog Epira zanemarene pošto su velike sile odbacile ideju samouprave unutar albanske države. Posle pregovora albanskih i severnoepirskih predstavnika početkom maja, uz posredovanje velikih sila, potpisan je Krfski protokol. Sporazum je priznao Severni Epir kao autonomnu i samoupravnu oblast Albanije pod suzerenitetom albanskog kneza, a istovremeno je priznao i grčki karakter ove oblasti. Međutim, zbog političke nestabilnosti u Albaniji u to vreme, protokol nikada nije stupio na snagu.[3]

Istorija uredi

Tokom Prvog balkanskog rata (1912-1913), grčka vojska je probila osmansku odbranu na Epirskom frontu i napredovala dalje na sever. Tako je nakon završetka rata Grčka kontrolisala istorijsku oblast Epir. Londonskim sporazumom (maj 1913) i Protokolom iz Firence (decembar 1913) severni deo je dodeljen novoosnovanoj Kneževini Albaniji. Ova oblast koja se otprilike poklapala sa bivšim osmanskim provincijama (sandžacima) Ergiri i Gorice, Grcima su tada postale teritorije poznate kao Severni Epir. Ova odluka velikiһ evropskih sila bila je nepopularna među lokalnim grčkim stanovništvom.[4]

Prema odredbama Firentinskog protokola, grčka vlada je bila obavezna da evakuiše svoje snage sa tog područja na novu grčko-albansku graničnu liniju. Grčka vlada je međutim izrazila zabrinutost zbog procesa evakuacije grčkih snaga, ukazujući velikim silama da novoosnovana albanska država nije bila u stanju da odmah obezbedi region.[5] Grčka vlada i lokalno stanovništvo su se posebno plašili mogućnosti odmazde i zverstava od strane albanskih paravojnih jedinica i grupa.[6] Da bi dogovorio detalje evakuacije sa Međunarodnom komisijom za kontrolu, organizacijom koju su Velike sile osnovale da obezbede mir i stabilnost u regionu, grčki prefekt Krfa preselio se u Valonu, gde je bila sedište privremene vlade Albanije. Grčke vlasti su uverile lokalno grčko stanovništvo da će grčka vlada preduzeti inicijative da im obezbedi priznavanje manjinskog statusa i prava u albanskom zakonodavstvu. Grčke vlasti su takođe upozorile stanovništvo grada Korče da će svaka akcija protiv inkorporacije u Albaniju biti besplodna. Takođe su insistirali da će grčka vojska samo prepustiti kontrolu nad regionom redovnim albanskim jedinicama koje predvode holandski oficiri iz Međunarodne komisije, dok će grčke snage pucati na sve neregularne albanske grupe koje pokušaju da uđu u region.

Sabor uredi

Pre nego što je počela evakuacija grčke vojske, skupština predstavnika Severnog Epira, „Panepirotska skupština Đirokastra“ (grčki: Πανηπειρωτικη Συνδιασκεψη), održana je 14. februara. S obzirom na to da su Velike sile već odbacile ujedinjenje Severnog Epira sa Grčkom, skupština je odlučila da prihvate samo lokalnu autonomiju, ili, ako to ne uspe, međunarodnu okupaciju. Takođe su izjavili da se stanovništvo Severnog Epira oseća izdanim od strane zvanične grčke vlade, koja ne samo da je odbila da obezbedi oružje, već je pristala da se postepeno povlači kako bi omogućila albanskim snagama da nastave sa okupacijom Severnog Epira.[7]

Skupština je pokrenula niz događaja. Georgios Hristakis-Zografos, bivši grčki ministar inostranih poslova, stigao je u Đirokastru i razgovarao o situaciji sa lokalnim predstavnicima. Da bi obezbedio zaštitu lokalnog stanovništva, Zografos je predložio tri opcije evropskim silama za Severni Epir: punu autonomiju pod nominalnim suverenitetom kneza Albanije, široku administrativnu ili kantonalnu autonomiju sa žandarmerijom regrutovanom isključivo među lokalnim stanovništvom, ili period direktne kontrole velikih sila za to vreme dok se strane trupe ne mogu povući bez ugrožavanja lokalnog stanovništva. Predstavnici Severnog Epira takođe su zahtevali formalno priznanje posebnih obrazovnih i verskih prava lokalnog grčkog pravoslavnog stanovništva. Za priobalni region Himare, Skupština je tražila iste privilegije i autonomni status koje je uživala tokom osmanske ere. Zografos je 22. februara poslao notu predstavnicima velikih sila u kojoj se osvrnuo na sadašnju situaciju: Panepirotski sabor okupljen u Đirokastri nas je zadužio da tražimo da pristanete da skrenete pažnju vašim vladama na stanje stvoreno za grčke pravoslavne hrišćane koji su deklaracijom sila stavljeni u posed Albanije. Stanovništvo Epira je zaista verovalo da ima pravo da se nada da će Evropa, otkidajući je od Grčke i oduzimajući joj slobodu koju je uživala više od godinu dana, barem pomisliti da sačuva svoje postojanje i svoje etničko nasleđe koje može da sačuva netaknutu kroz pet vekova oštre tiranije. S obzirom na to da je nova država sastavljena od toliko heterogeniһ elemenata i bez etničke i verske kohezije, bila je potrebna posebna organizacija da bi bila sposobna da otkloni strahove, da čuva imovinu, da posreduje u težnjama sada podeljenih i međusobno neprijateljskih elemenata i omogućavanja im da se razvijaju u miru i bezbednosti. Ipak, smatramo da je nemoguće da Evropa ne zna za sudbinu koja čeka grčko stanovništvo koje želi da preda Albaniji – stanovništvo čiji je broj, čak i prema osmanskoj statistici, veći od 130.000 i koje čini većinu u žrtvovane oblasti... Pod ovim uslovima i u nedostatku rešenja koje bi bilo dovoljno za zaštitu Epira, rešenja koje bi inače bilo lako otkriti, stanovništvo Epira je prinuđeno da izjavi silama da se ne može povinovati njihovoj odluci. Ona će proglasiti svoju nezavisnost i boriće se za svoje postojanje, svoje tradicije i svoja prava.[8]

 
Fotografija zvanične ceremonije proglašenja Deklaracije u Đirokastru, 1. marta 1914. godine.

Sledeće nedelje nekoliko gradova je proglasilo svoju autonomiju: Himara, Đirokastra, Saranda i Delvina.[9]

Deklaracija uredi

Dana 28. februara 1914. proglašena je Autonomna Republika Severni Epir i formirana je privremena vlada koja je podržavala ciljeve države. Sam Hristakis-Zografos je postao predsednik privremene vlade. Zografos je u proglasu narodu Severnog Epira naveo da su njihove težnje ignorisane, da su im velike sile čak uskratile samoupravu u okviru albanske države, kao i garancije za zaštitu života, imovine, verskih sloboda i njihovog nacionalnog postojanja. Proglas je takođe pozvao Epirote da podnesu svaku žrtvu u odbrani integriteta Severnog Epira i njegovih sloboda od bilo kakvog napada.

Epiroti:
Okupljeni u Đirokastri, Ustavotvorna skupština delegata sazvana voljom naroda proglasila je formiranje Autonomne države Severni Epir, koja će se sastojati od provincija koje je grčka vojska prinuđena da napusti......

Deklaraciju su potpisali i poglavari tamošnjih grčko-pravoslavnih mitropolija. Na dan proglašenja, Zografos je obavestio Međunarodnu kontrolnu komisiju o svom imenovanju za predsednika privremene vlade i najavio da će Epiroti svaki pokušaj novoosnovane albanske Žandarmerije da pređe njihovu granicu smatrati činom neprijateljstva i da će mu se odupreti. Autonomni severni Epir je takođe obuhvatao gradove Himara, Delvina, Sarandu i Permet.[10] Istog dana, Zograf je poslao telegram u Korču pozivajući narod da sledi primer severnih Epirota. Međutim, 1. marta, prema odredbama Firentinskog protokola, grad se predao albanskoj žandarmeriji. Grčki premijer Elefterios Venizelos je odmah naredio povlačenje i predaju obližnjeg regiona Kolonja albanskim jedinicama, pre nego što se i stanovništvo pridruži ustanku. Zbog toga su grčke vlasti uhapsile i proterale episkopa Spiridona, koji je planirao da stane na čelo pokreta za autonomiju u ovoj oblasti.[11]

U svom govoru 2. marta, Zografos je zaključio da severni Epiroti, posle pet vekova osmanske okupacije, neće prihvatiti sudbinu koju su im nametnule sile. Sledećih dana Aleksandros Karapanos je postao ministar spoljnih poslova, a Dimitrios Dulis ministar vojni privremene vlade. Dulis, rodom iz Severnog Epira, ranije je dao ostavku na dužnost pukovnika grčke vojske i pridružio se revolucionarnim snagama Severnog Epira. Severnoepirska vojska je od prvih dana svog formiranja dostigla broj od 5.000 ljudi. Jezgro vojske činili su uglavnom bivši pripadnici grčke vojske, od kojih su neki bili lokalnog epirotskog porekla. Uz podršku neregularnih dobrovoljačkih jedinica, vojska je dostigla ukupnu ljudsku snagu od oko 10.000.[12]

 
Karta Severnog Epira predstavljena na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, od strane prognane privremene vlade Severnog Epira

Reakcije uredi

Grčka vojska je nastavila sa evakuacijom regiona, ali je proces usporen iz straha da bi brzopotezno povlačenje moglo pružiti priliku neregularnim grupama da izvrše zločine nad civilnim stanovništvom. Kako je zvanični stav grčke vlade prema ustanku bio neutralan, premijer Venizelos je naredio blokadu luke Sarande i zabranio demonstracije u Atini u korist ustanka. Međutim, ne može se sumnjati da je grčka vlada saosećala sa zahtevima severnih Epirota. U stvari, jedini način da Venizelos zaustavi ustanak bio je proglašenje vanrednog stanja u regionu, ali bi ova akcija izazvala veliku političku nestabilnost i moguću ostavku njegove vlade. Opozicione stranke u Grčkoj su čak optužile Venizelosa da je prekoračio ono što se od njega tražilo da bi se povinovao odluci velikih sila, i umesto da jednostavno evakuiše okruge, on ih predaje Albancima i lišava Epirote svakog načina otpor.[13]

S druge strane, albanska vlada, nesposobna da se izbori sa severnim epirskim pokretom, tražila je od velikih sila da preduzmu mere. Albanska vlada je tvrdila da iako je grčka armija evakuisala region, bila je zamenjena gerilskim borcima koje su organizovale grčke vlasti. U međuvremenu, 7. marta 1914, princ Vilhelm od Vida stigao je u Albaniju i odmah naredio holandskom pukovniku Lodevijku Tomsonu da pregovara sa predstavnicima Severnog Epira. Tompson se sastao sa Karapanosom 10. marta i predložio ograničenu lokalnu administraciju za severni Epir pod hrišćanskim guvernerom pored garancija verskih i obrazovnih prava. Tompsonovu inicijativu odbacila je strana Severnog Epira.

Epirski revolucionari su 11. aprila preuzeli kontrolu nad Korčom, ali je četiri dana kasnije albanska žandarmerija, predvođena holandskim oficirima, ponovo zauzela grad. Zbog toga su Holanđani uhapsili i proterali grčkog pravoslavnog episkopa Germanosa, pošto su imali dokaze da je on bio glavni podstrekač ustanka, kao i ostale članove gradskog veća. Posle potpunog povlačenja grčke vojske iz regiona 28. aprila, na više lokacija izbili su sukobi između snaga Severnog Epira i albanskih žandarma. Intenzivne borbe su se vodile u regionu Čepo, severno od Đirokastre, gde su jedinice albanske žandarmerije bezuspešno pokušale da se infiltriraju na jug, suočavajući se sa otporom snaga Severnog Epira. S druge strane, Epiroti su uspeli da napreduju i steknu kontrolu nad Ersekom i dalje napreduju na Frašer i Korču.

Početkom maja, albanske vlasti, pošto nisu bile u stanju da suzbiju pokret u severnom Epiru, postale su spremne da počnu razgovore uz intervenciju Međunarodne komisije. Tako je albanski kralj Vilhelm od Vida zatražio od Komisije, koja je predstavljala albansku vladu, da pokrene pregovore. Potonji su, da bi izbegli veliku eskalaciju oružanih sukoba sa katastrofalnim rezultatima, odlučili da intervenišu. Zografos je 7. maja dobio saopštenje da započne pregovore na novoj osnovi i prihvatio je predlog. Tako je sutradan naređeno primirje.

 
Fotogarfija sa pregovora koji su doveli do Krfskog protokola.

Posledice uredi

Predstavnici obe strane su se sastali na pregovorima u Sarandi, ali su završni pregovori održani na obližnjem ostrvu Krf, u Grčkoj. Konačno, 17. maja 1914. predstavnici Severnog Epira i Albanije potpisali su sporazum koji je udovoljio glavnim zahtevima Epira i postao poznat kao Krfski protokol. Prema ovom sporazumu, Severni Epir, koji se sastojao od regiona koji okružuju gradove Đirokastre i Korče, bio bi autonomni, potpuno samoupravni deo Albanije pod upravom albanskog kneza.[14]

Protokol je priznao grčki karakter regiona i grčki jezik je tamo stekao zvanični status, pored albanskog.[15] Prihvaćeni su glavni zahtevi severnoepirske vlade. Međutim, niz pitanja nije odobren, posebno proširenje oblasti u kojoj bi grčko stanovništvo uživalo obrazovanje na svom maternjem jeziku u regionima oko Valone i Drača (u centralnoj Albaniji, severno od severnog Epira), postavljanje grčkih pravoslavnih viših zvaničnika u glavnim gradovima autonomne oblasti i oslobađanje od vojne službe lokalnog stanovništva, čak i za vreme rata. Protokol nikada nije sproveden zbog političke nestabilnosti u Albaniji. Dana 27. oktobra, nakon odobrenja velikih sila, grčka vojska je ponovo ušla u severni Epir. Privremena vlada Severnog Epira je formalno prestala da postoji, proglašavajući da je izvršila svoju misiju.

Godine 1916. zbog razvoja događaja u Prvom svetskom ratu, italijanske i francuske trupe su izbacile grčku vojsku iz tog područja.[16] Godine 1921. konačno je ustupljena Albaniji, dok je albanski premijer priznao brojna prava grčke manjine, koja su ubrzo zanemarena. Kao rezultat toga, većina grčkih škola je bila prinuđena da se zatvori, a grčko obrazovanje je bilo dozvoljeno samo u određenim oblastima.[17]

Reference uredi

  1. ^ Pentzopoulos, Dimitri (2002). The Balkan Exchange of Minorities and Its Impact on Greece (na jeziku: engleski). Hurst. str. 28. ISBN 978-1-85065-702-6. 
  2. ^ Balkan Studies: Biannual Publication of the Institute for Balkan Studies (na jeziku: engleski). The Institute. 1962. str. 372. 
  3. ^ Cassavetes, N. J. (1921). The Case of Northern Epirus. str. 68. 
  4. ^ Pentzopoulos, Dimitri (2002). The Balkan Exchange of Minorities and Its Impact on Greece (na jeziku: engleski). Hurst. str. 28. ISBN 978-1-85065-702-6. 
  5. ^ Southern Albania, 1912-1923 (na jeziku: engleski). Stanford University Press. str. 45. ISBN 978-0-8047-6171-0. 
  6. ^ Κόντης, Βασίλειος (1976). GREECE AND ALBANIA. 1908-1914 (na jeziku: engleski). New York University. str. 124. 
  7. ^ Κόντης, Βασίλειος (1976). GREECE AND ALBANIA. 1908-1914 (na jeziku: engleski). New York University. str. 123. 
  8. ^ Albanian Historical Folksongs, 1716-1943: A Survey of Oral Epic Poetry from Southern Albania, with Original Texts (na jeziku: engleski). Argonaut. 1967. str. 104. 
  9. ^ Southern Albania, 1912-1923 (na jeziku: engleski). Stanford University Press. str. 42. ISBN 978-0-8047-6171-0. 
  10. ^ Κόντης, Βασίλειος (1976). GREECE AND ALBANIA. 1908-1914 (na jeziku: engleski). New York University. str. 125. 
  11. ^ Κόντης, Βασίλειος (1976). GREECE AND ALBANIA. 1908-1914 (na jeziku: engleski). New York University. str. 127. 
  12. ^ Southern Albania, 1912-1923 (na jeziku: engleski). Stanford University Press. str. 47. ISBN 978-0-8047-6171-0. 
  13. ^ Κόντης, Βασίλειος (1976). GREECE AND ALBANIA. 1908-1914 (na jeziku: engleski). New York University. str. 128. 
  14. ^ „Manufacturing Homogeneity in the Modern Albanian Nation-Building Project.” (PDF). 
  15. ^ Castellan, Georges (1992). History of the Balkans: From Mohammed the Conqueror to Stalin (na jeziku: engleski). East European Monographs. str. 385. ISBN 978-0-88033-222-4. 
  16. ^ Miller, William (septembar 1966). The Ottoman Empire and Its Successors, 1801-1927 (na jeziku: engleski). Taylor & Francis Group. str. 537. ISBN 978-0-7146-1974-3. 
  17. ^ Winnifrith, Tom (2002). Badlands, Borderlands: A History of Northern Epirus/Southern Albania (na jeziku: engleski). Duckworth. str. 135. ISBN 978-0-7156-3201-7. 

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Декларација_о_независности_Северног_Епира&oldid=25828069”