Делвина (албански: Делвине или Делвина, грчки : Δελβινο, Делвино) је град и општина у округу Влоре, на југу Албаније, 16 км североисточно од Саранде. Настала је реформом локалне управе 2015. године спајањем бивших општина Делвине и Верго, које су постале општинске јединице. Седиште општине је град Делвина.[1] Укупна популација је 7.598 (попис становништва из 2011.),[2] на укупној површини од 183,01 км².[3] Број становника бивше општине према попису становништва из 2011. године било је 5.754.

Делвина
Delvinë, pohled na město II.jpg
Поглед на град
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Албанија
ОкругВлоре
ОпштинаДелвина
Становништво
 — (2001)7.598
Географске карактеристике
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Остали подаци
Позивни број(0)815
Делвина у округу Влоре, у Албанији

Град је изграђен на падини планине. Има џамију, католичку цркву, протестантску цркву и православну цркву. У близини се налазе остаци средњовековног замка. Југозападно од града налази се локалитет древне Фенике који је 2005. проглашен Археолошким парком.[4]

Мало је локалног запослења осим оног што га пружа држава, а Делвина има мало користи од туристичког процвата у Саранди.

У граду живи мешовито становништво: Албанци и Грци. Према Хјуман рајтс вочу, Грци су чинили 50% становништва града 1989. године, али то је пало на 25% у 1999. години.[5]

ИсторијаУреди

У античко време овај крај је било насељен грчким племеном Хаонијаца. У средњем веку, Делвина је била део Епирске деспотовине. Након пораза словенских племена 616. године, када су неуспешно опколили Солун, једно од племена (Вајонити) прешло је у Епир. Све до 14. века овај крај у Епиру се називао Ванегеција, од имена овог словенског племена.[6] Слични топоними попут Вијаните или Вијантије преживели су до 16. века када су замењени именом Делвине.[7]

Делвина под отоманском турском контроломУреди

 
Православна црква у Делвини

Одвојени санџак Делвина (област) основан је средином 16. века,[8] због потребе да се обезбеди отоманска контрола у региону према потенцијалној млетачкој инфилтрацији из оближњег Бутринта и да се контролише побуњеничка зона Химара.[9] Окружни град је био Делвина, али током 18. века локални Паша је седиште санџака преселио из Делвине у Гјирокастер. Службено име се, међутим, није променило, јер се такође називало Санџак Гјирокастер.[10]

У црквеном запису из 1635. године, Кодекс Делвинске цркве написан грчким језиком бележио је да се број муслимана повећао и да су они насељавали четврти где живе православни хришћани, одуземајући им цркве и претварајући их у џамије, на тај начин присиљавајући не-исламизиране хришћане да се преселе у друге четврти града.[11] Турски путник Евлија Челебија посетио је Делвину око 1670. године и у свом путопису дао неке информације о граду. Извештавао је да је Делвина у средњем веку била у рукама Шпанаца, а касније и Млечана.[12] У своје време Ајаз Мехмет-паша - рођени Албанац - био је санџакбег Делвине.[13] Санџак је покривао 24 зеамета и 155 тимара. Према опису Челебије, мала тврђава је имала добру цистерну, складиште муниције и малу џамију. У граду је било око 100 кућа од опека.[14] Оне су биле релативно удаљене и скоро свака кућа је имала торањ. Напоменуо је да недостаје градски зид. Било је неколико џамија, три медресе и око 80 продавница, као и пијаца.[15] Челебија је такође приметио да су у то време сви становници Делвине говорили албански језик и да нису знали грчки језик.[16] У црквеном запису из 1730. године, Кодекс цркве Делвине приметио је да су неки хришћански грчки свештеници имали језичке потешкоће у обраћању својој заједници јер су у селу Делвина живели хришћански сељаци који су говорили албански.[17] Локална дијаспора у Венецији као део венецијанско-грчке заједнице Братство Св. Николе, финансијски је подржавала разне иницијативе за ширење грчког образовања у 18. веку. Тако су у два случаја 1713. и 1749. године, Спирос Стратис и Спиридон Ризос, угледни припадници локалне дијаспоре у Венецији, финансијски подржали ширење локалног грчког образовног система, и донирали огромне суме новца локалним православним манастирима и црквама.[18] [19] [20]

1878. избила је грчка побуна, са јединицом од 700 револуционара, углавном Епирота, који су преузели контролу над Сарандом и Делвином. Међутим, угушиле су је отоманске трупе, које су спалиле 20 села у региону.[21]

Почетком 20. века у Делвини је формирана чета (наоружана група) која се састојала од 200 активиста Албанског народног препорода.[22] За време Балканских ратова и после отоманског пораза, грчка војска је 3. марта 1913. ушла у град.[23] У јуну 1914. године у граду је одржана конститутивна скупштина представника Северног Епира на којој је након расправе коначно одобрен Крфски протокол 26. јула 1914.[24] Делвина је тада постала део краткотрајне Аутономне Републике Северни Епир.

Јеврејска заједницаУреди

До Другог светског рата, у Делвини је постојала мала јеврејска заједница. Састојала се од Јевреја из Шпаније који су дошли у Делвину када је град био под османском влашћу, и имали су блиске везе са великом јеврејском заједницом у Јањини. Након рата, готово сви Јевреји су емигрирали у Израел.

ОбразовањеУреди

Прва школа у Делвини, школа грчког језика, основана је 1537. године, када је град још био под контролом Млетачке републике, а одржавали су је завештањима богатих локалних породица.[25] Чак је 1875. године основана грчка женска школа.[26]

Међународни односиУреди

Градови близанци – Градови сестреУреди

Делвина је близанац са:

Угледни људиУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Law nr. 115/2014” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2015-09-24. Приступљено 2015-06-08. 
  2. ^ „Population and housing census - Vlorë 2011” (PDF). INSTAT. Приступљено 2019-09-25. 
  3. ^ „Correspondence table LAU – NUTS 2016, EU-28 and EFTA / available Candidate Countries” (XLS). Eurostat. Приступљено 2019-09-25. 
  4. ^ Finiq - Albanian Tourism - Official Website
  5. ^ Nußberger Angelika, Wolfgang Stoppel (2001), Minderheitenschutz im östlichen Europa (Albanien) (PDF) (на језику: German), p. 26: Universität Köln 
  6. ^ Christie, Neil; Augenti, Andrea (2012). Vrbes Extinctae: Archaeologies of Abandoned Classical Towns. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 210. ISBN 978-0-7546-6562-5. »One can note that the Slav presence in the Butrint region probably endured: Butrint lies in the region known in the thirteenth century as Bagenetia or Vagenetia, but this term can be traced back to the Slavic tribe known as the Baiunetai.« 
  7. ^ Hodges, Richard; Bowden, William; Lako, Kosta; R. D. Andrews (2004). Byzantine Butrint: Excavations and Surveys 1994-1999. Oxbow Books for the Butrint Foundation. стр. 22. ISBN 978-1-84217-158-5. »The names Vagenetia, Viyanite and Viyantije survived until the Turkish period, ...« 
  8. ^ Delvina, Sherif (2006). Low Albania (Epirus) and Cham issue. Eurorilindja. »Afterwards, when the Sanjak of Delvina has been created (about the middle of XVI century),« 
  9. ^ Konstantinos., Giakoumis (2002). „The monasteries of Jorgucat and Vanishte in Dropull and of Spelaio in Lunxheri as monuments and institutions during the Ottoman period in Albania (16th-19th centuries)”. University of Birmingham: 18. Приступљено 20. 5. 2018. »In order to combat Butrint, the last Venetian stronghold on Epirote soil, and to consolidate their control over the rebellious zone of Himarre, the Ottomans founded a separate sancak of Delvine« 
  10. ^ Mikropoulos, Tassos A. (2008). Elevating and Safeguarding Culture Using Tools of the Information Society: Dusty traces of the Muslim culture. Earthlab. ISBN 978-960-233-187-3. 
  11. ^ Rathberger, Hrsg. von Oliver-Jens Schmitt. Red.: Andreas (2010). Religion und Kultur im albanischsprachigen Südosteuropa (1., Aufl. изд.). Frankfurt am Main: Lang. стр. 85. ISBN 978-3-631-60295-9. 
  12. ^ Dankoff, Robert, & Robert Elsie (2000). Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions: Kossovo, Montenegro, Ohrid. Brill. p. 59.
  13. ^ Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. p. 59.
  14. ^ Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. p. 61.
  15. ^ Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. p. 59, 61.
  16. ^ Dankoff & Elsie. Evliya Çelebi in Albania and Adjacent Regions. 2000. p. 61. "The inhabitants all speak Albanian and do not know Greek."
  17. ^ Xhufi, Pëllumb (2006). Dilemat e Arbërit[Arbëria's Dilemma]. Pegi. pp. 464-465. "Gjurmët e kësaj politike “informale” të realizuar nën hijen dhe nën mbrojtjen e Portës së Lartë, i gjejmë edhe një shënim të harruar të Kodikut të Delvinës të vitit 1730, i cili tregon se si peshkopi grek Genadhi e braktisi detyrën e bariut të të krishterëve të atyre trevave, “pasi nuk mund të duronte që banorët e tyre të flisnin gjuhën shqipe”. [Th. Bamichas, Kodiks tou naou tes poleos Delvinous, në: “Epeirotika Chronika” 5 (1930), f. 60 e vijim.]"
  18. ^ Apostolidis-Kusserow, Karin (1983). „Nationalbewegungen auf dem Balkan”. Die Griechische Nationalbewegung [The Greek National Movement] (на језику: German). Otto Harrassowitz Verlag. 5: 79—80. ISBN 9783447022385. ISSN 0170-1533. Приступљено 20. 6. 2015. »In diesem Zusammenhang ware als nur ein Beispiel die "Griechische Bruderschaft St. Nikolaus... Delvino und Joannina finanziert... Der Kaufmann Spyridon Rizos... 200 Dukaten zur Verfugung.« 
  19. ^ Koltsida, Athina Antonios (2007). Educational in Northern Epirus during the late Ottoman Empire: The founding, organization and operation of Greek schools. Aristotle University of Thessaloniki. p. 291. "Ο Δελβινιώτης ευεργέτης Σπύρος Στράτης συνέταξε το 1713 τη διαθήκη του στη Βενετία... χρηματοδότηση με αντίστοιχα ποσά σε εκκλησίες και σε μονές περιοχών του Δελβίνου, καθώς και στη μισθοδοσία εφημερίων."
  20. ^ Cavaciocchi, a cura di Simonetta (2009). La famiglia nell'economia europea, secc. XIII-XVIII : atti della "quarantesima Settimana di studi," 6-10 Aprile 2008 = The economic role of the family in the European economy from the 13th to the 18th centuries. Firenze: Firenze University Press. стр. 432. ISBN 9788884539106. »S. Rizos, from Delvino in Epirus (1749)... left money to 15 monasteries and churches in and around the place of his birth« 
  21. ^ M. V. Sakellariou. Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Ekdotike Athenon. ISBN 978-960-213-371-2, p. 292.
  22. ^ Skendi, Stavro (1967). The Albanian national awakening, 1878-1912. Princeton University Press. стр. 421. Приступљено 24. 4. 2011. 
  23. ^ Veremis, John S. Koliopoulos & Thanos M. (2010). Modern Greece: a history since 1821 (1. publ. изд.). Malden, MA: Wiley-Blackwell. стр. 73. ISBN 978-1-4051-8681-0. 
  24. ^ Kondis Basil. Greece and Albania, 1908-1914. Institute for Balkan Studies, 1976, p. 132: "Throughout the period of the constituent assembly which convoked at Delvino to discuss the Corfu agreement... the constituent assembly approved the agreement on July 26, 1914."
  25. ^ M. V. Sakellariou. Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Ekdotike Athenon Архивирано 2010-06-14 на сајту Wayback Machine, 1997. ISBN 960-213-371-6. p 308: "Another important school was that at Delvino...very high standard".
  26. ^ M. V. Sakellariou. Epirus, 4000 years of Greek history and civilization. Ekdotike Athenon, 1997. ISBN 978-960-213-371-2, p. 308

Додатна литератураУреди