Википедија

Dimitrije Konjović

Dimitrije Konjović (Stanišić, 31. decembar 1888 — Beograd, 5. januar 1982) bio je nekadašnji pilot, pomorski oficir i čuveni srpski industrijalac, osnivač Fabrike aviona Ikarus. [1]

Dimitrije Konjović
Datum rođenja(1888-12-31)31. decembar 1888.
Mesto rođenjaStanišić, Austrougarska
Datum smrti5. januar 1982.(1982-01-05) (93 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFRJ

Biografija uredi

Potiče iz ugledne porodice učitelja Pavla Konjovića. Njegov stariji brat bio je ugledni srpski kompozitor Petar Konjović, a brat od strica poznati slikar Milan Konjović. Po završenoj osnovnoj školi u Stanišiću, završava mađarsku gimnaziju u Somboru, i kao stipendista crkvene opštine Dimitrije Konjović je pohađao prestižnu austrougarsku Pomorsku akademiju u Rijeci.

Danas nije poznato u kojoj je kući i ulici živeo u Stanišiću, kao i to da u njegovom rodnom selu ne postoji ulica sa njegovim imenom.

Radna biografija uredi

Posle četvorogodišnjeg školovanja u akademiji i usavršavanja na različitim tipovima brodova, plovio je po Mediteranu i udaljenim okeanima. Tokom tih putovanja istakao se kao navigacioni oficir, pa mu je poverena dužnost navigatora eskadre a zatim i većih flotnih sastava. Prvi svetski rat zatekao ga je kao pomorskog oficira u Austrougarskoj ratnoj mornarici. Sa avijacijom se upoznao još tokom 1911. i 1912. za vreme službovanja u Puli, gde je leteo hidroavionom konstrukcije inž. J. Mikla. Kada se krajem 1914. ukazala povoljna prilika, prijavio se na kurs pilotaže koji je završio za svega 15 dana. Sve do kraja 1915. leteo je prema Italijanima na severnom Jadranu, kada je postavljen za komandanta svih hidrobaza AU na sektoru od Šibenika do Albanske granice. Komandu je u sedištu sektora u Kumboru, u Boki kotorskoj, preuzeo 16. januara 1916. godine. Na tom položaju ostao je do kraja rata. Upravljajući izviđačkim hidroavionom Loner (nem. Lohner) kapetan korvete Dimitrije Konjović i podoficir Valter Železni su 15. septembra 1916. godine u blizini Bokokotorskig zaliva otkrili francusku podmornicu Fuko (franc. Foucault (Q70)) i napali je bombama. U tom napadu podmornica je bila oštećena zaronila je ali je morala ponovo da izroni. Pošto je posada napustila podmornicu ona je potonula. Konjović i Železni su sleteli na površinu mora uzeli dva oficira i prevezli u pomorsku bazu u Boki Kotorskoj a jedan austrougarski torpedni čamac je spasao ostalih 26 mornara. Bilo je to prvo potapanje podmornice iz vazduha zabeleženo u istoriji vazduhoplovstva.[2] Zbog ovog događaja, Vlada Republike Francuske, 14. februara 1968. odlikovala ga je počasnom diplomom za hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru tokom Prvog svetskog rata.

Nakon rata, kao kapetan fregate, Konjović je 1918. godine sačekao pobedničke jedinice vojske Kraljevine Srbije i predao im flotu i ukupan vojni efektiv austrougarske vojske u Kumboru, u Boki kotorskoj. Ubrzo po stupanju u službu Vojske Kraljevine SHS, prešao je u rečnu ratnu flotilu u Novi Sad gde je bio aktivan i postavljen za prvog šefa odseka za Pomorsko Vazduhoplovstvo u Ministarstvu vojske i mornarice i tu je službovao do 1923.[3] godine. Da bi nakon završetka službe u vojsci Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca počeo stvaranje Ikarusa – jedne od prvih jugoslovenskih i balkanskih fabrika aeroplana, čiji je direktor i jedan od glavnih akcionara bio skoro 20 godina.

Početkom Drugog svetskog rata, odmah po dolasku nemačkih okupacionih snaga u Srbiju, Dimitrije Konjović je uhapšen i zatvoren u Logor na Banjici, odakle je kasnije pušten, te je rat proveo na imanju pored Beograda. Po oslobođenju, organizovao je obnovu rada fabrike i obavljao je funkciju njenog direktora, iako su nove vlasti postavile svog upravnika. Već 1946. godine bio je prinuđen da sa ostalim akcionarima preda akcije državi, a onda je bez ikakvog osnova osuđen za navodnu „privrednu saradnju sa okupatorom”. Pošto su mu presudom bile konfiskovane i lična imovina i akcije u Ikarusu, Konjović se 1947. sa porodicom preselio u Bešku, gde se bavio poljoprivredom. Kao penzioner, u Beograd se vratio 1961, gde je živeo sve do smrti 1982. godine.

Iz dva braka imao je četvoro dece.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2015), Pristupljeno 1. 4. 2013.
  2. ^ Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  3. ^ Mikić, Sava J. (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 

Literatura uredi

  • Mikić, Sava J. (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije : [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Isaić, Vladimir; Danijel, Frka (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio) (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Zagreb: Tko zna zna d.o.o. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Hauke, Ervin; Schreder, Walter; Tötschinger, Bernhard (1988). Die Flugzeuge der k.u.k. Luftfahrtruppe und Seeflieger 1914-1918 (na jeziku: (jezik: nemački)). AT-Graz: H.Weishaupt Verlag. str. 224. ISBN 978-3-900310-46-2. 
  • Janić, Čedomir (2003). Vek avijacije - [ilustrovana hronologija] (na jeziku: (jezik: srpski)). Beočin: Efekt 1. COBISS.SR 110428172. 
  • Mikić, Sava J. (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Димитрије_Коњовић&oldid=27556103”