Državni udar u Iraku (1941)
Državni udar u Iraku, izvršen 1. aprila 1941, bio je organizovan od nacističke Nemačke sa ciljem da se Irak oslobodi od britanske hegemonije, što bi oslabilo britanski vojni položaj na Bliskom istoku i omelo snabdevanje naftom britanskih snaga u severnoj Africi. Vojni puč je okončan britanskom vojnom intervencijom već 1. juna 1941.[1]
Pozadina uredi
Teritorija današnjeg Iraka, naseljena većinom Arapima, bila je deo Osmanskog Carstva od 1534. do 1918. Pošto su Irak tokom Prvog svetskog rata zauzele britansko-indijske trupe,[a] Velika Britanija je na konferenciji Društva naroda 28. aprila 1920. dobila mandat nad Irakom, u kome su bila otkrivena velika nalazišta nafte, iako su Arapski komitet u Bagdadu (osnovan 1918) i predstavnici lokalnog arapskog stanovništva tražili formiranje nezavisne iračke države. Ustanak Iračana u leto 1920. Britanci su surovo ugušili, a zatim su na vlast postavili emira Fejsala I, koga su podržavali krupni zemljoposednici, i proglasili Irak za ustavnu monarhiju (11. jula 1921);[b] Velika Britanija zadržala je kontrolu nad spoljnim poslovima, finansijama i vojskom Iraka, i imala je pravo držanja svojih trupa u zemlji. Ugovorom od 30. juna 1930. Velika Britanija je Iraku formalno priznala nezavisnost, ali je zadržala za sebe mnoga suverena prava: držanje vazduhoplovnih baza i jedinica britanske vojske na teritoriji Iraka za narednih 5 godina, a posle toga nesmetan prolaz sa svim postojećim sredstvima preko iračke teritorije. U tom periodu u Iraku Britanci su izgradili železničke pruge i puteve strategijskog značaja, kao i veše vojnih aerodroma. Irak je primljen u Društvo naroda 3. oktobra 1932, čime je prestao mandat Velike Britanije, ali je na čelu Iraka ostala pro-britanska marionetska vlada, na čelu sa predsednikom vlade Nuri al-Saidom (engl. Nuri Pasha al-Said) i regentom Abdulahom (engl. 'Abd al-Ilah of Hejaz), koji su upravljali u ime maloletnog kralja Fejsala II. Izbijanjem Drugog svetskog rata, iračka vlada je u septembru 1939. prekinula diplomatske odnose sa Nemačkom.[1]
Državni udar uredi
Težnju arapskih naroda da se oslobode britanske prevlasti, u Drugom svetskom ratu iskoristila je nacistička Nemačka. Obećavajući Iračanima nezavisnost i pomoć u borbi protiv britanskog kolonijalizma, nacistički agenti zavrbovali su neke iračke vojne i plemenske vođe na čelu sa ministrom Rašid Ali al Gajlanijem (engl. Rashid Ali al-Gaylani). Državni udar od 1. aprila 1941, kojim je Rašid Ali došao na vlast, prerastao je u ustanak protiv Britanaca koji je dobio široku podršku naroda. Regent Abdulah i premijer Nuri al-Said sklonili su se na britanski ratni brod. Rašid Alijeva vlada je proglasila neutralnost i odmah otkazala ugovor sa Velikom Britanijom iz 1930. o stacioniranju britanskih trupa u Iraku.[1]
Državni udar trebalo je da omogući upad Nemaca u Irak, ali oni nisu bili dovoljno spremni da iskoriste situaciju: uputili su samo nekoliko aviona sa ostrva Rodosa preko Sirije u Mosul. Dotle su Britanci brzo i oštro intervenisali: u Basru je 18. aprila stigao prvi konvoj indijskih trupa, i došlo je do oštrih borbi (Anglo-irački rat). Iračka vojska opkolila je najveći britanski aerodrom u Habaniji, 70 km zapadno od Bagdada, presekla naftovod koji izvodi u luke Sredozemnog mora i pristupila uništavanju instalacija nafte u Mosulu. Međutim, Britanci su s pristiglim pojačanjima 31. maja zauzeli Bagdad, a Rašid Ali je s ostalim pro-nemačkim vođama pobegao iz Iraka u Berlin.[1]
Posledice uredi
Borbe su završene 1. juna 1941, a regent Abdulah i Nuri al-Said, vraćeni u Bagdad sa britanskom vojskom, surovo su se obračunali sa ustanicima. Vlada Iraka je već 19. juna 1941. prekinula diplomatske odnose s Italijaom, a januara 1943. Irak je objavio rat silama Osovine, ali u njemu nije uzeo aktivno učešće.[1]