Википедија

Duhovna republika Zicer-Trešnjevac

Duhovna republika Zicer osnovana je u vojvođanskom selu Trešnjevcu, opština Kanjiža, u maju 1992. godine, kao reakcija na višestruke talase mobilizacije za rat u Hrvatskoj, koje je režim Slobodana Miloševića sprovodio upravo u Vojvodini, i posebno među manjinskim zajednicima koje žive na njenoj teritoriji. U maju 1992. godine, mobilizacija je zahvatila preko polovine muškog stanovništva Trešnjevca, što je bio direktan povod za organizovanje otpora.[1][2]

Inicijativu za ovaj višemesečni, i najduži mirovni protest protiv mobilizacije i rata u Vojvodini, potekla je od osam meštanki Trešnjevca, mahom zdravestvnih i prosvetnih radnica - Klara Balint, Veronika Gazdag, Eržebet Kanjo, Laura Kavai, Ildiko Bata, Ester Pekla i Gizela Teslić.

Duhovna republika Zicer, oformljena je u istoimenoj mesnoj piceriji, kao parodija[3] i antipod  srpskom nacionalizmu koji je bio plašt za pokretanje rata u bivšoj Jugoslaviji. Nasuprot imperijalnoj krilatici političkog i kulturnog vrha tadašnje Srbije „gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje“, Duhovna republika Zicer bila je republika bez teritorije, imovine, granica i jezika.

Uprkos strogoj kontroli medija koju je sproveo režim Miloševića, zbog koje šira javnost u Srbiji nije znala za proteste i pobune, Duhovna republika Zicer je uspela da uspostavi kontakte sa Ženama u crnom, kao i da dobije podršku pojedinih vojvođanskih opozicionih partija, kao što su Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) i Demokratska stranka vojvođanskih Mađara (DSVM). Sa tom podrškom su uspeli da dopru i do međunarodne javnosti i da organizovanje meštana Trešnjevca postane svojevrsna paradigma antiratnog angažmana.[4]

Mobilizacija - Povod za osnivanje

uredi

Početkom maja 1992. u selo Trešnjevac stiglo je 220 poziva za mobilizaciju. Polovina vojno sposobnog stanovništva sela, u kojem je živelo mađarsko stanovništvo, dobila je pozive.  Bilo je planirano da ih pošalju na ratište u Baranju u Hrvatskoj. U lokalnom Domu zdravlja sedam žena se organizovalo u nameri da spreči slanje na front njihovih članova porodice. To su bile Klara Balint, Veronika Gazdag, Eržebet Kanjo, Laura Kavai, Ildiko Bata (rođena Mesaroš), Ester Pekla i Gizela Teslić. Prijavile su seoski skup lokalnim vlastima za 10. maj 1992. godine. Pozvali su direktora škole Lajoša Balu, poslanika Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara da zajedno organizuju skup protiv mobilizacije.[5]

Ispred seoske škole osim meštana okupili su se i političari. Na mitingu su govorili: Lajoš Bala, Klara Balint, Eva Miler, Nenad Čanak, Andraš Agošton, Zoltan Varga i Bela Čorba. Na skupu su postavljeni sledeći zahtevi:

  1. prekid dalje mobilizacije
  2. vraćanje već mobilisanih kućama
  3. abolicija odbeglih od rata
  4. osnivanje Lige mira[4]

Skupu su se priključili i muškarci koji su primili pozive za mobilizaciju, a na kraju se celo selo priključilo protestu.

Istoga popodneva kad je održan skup u selu, tenkovi JNA opkolili su Trešnjevac. Tenkovske cevi bile su uperene u pravcu sela. Selom se proširila vest da su tenkovi napunjeni i spremni da napadnu selo u slučaju nemira. Muškarci iz sela krenuli su ka tenkovima i izbrojali 92 tenka.

Posle skupa meštani su odlučili da se ne razilaze. Na predlog Lajoša Bale, prisutni vojni obveznici i organizatorke i organizatori skupa otišli su u piceriju Zicer. Na licu mesta organizovali su krizni štab, čiji su članovi bili: Vilmoš Almaši, Klara Balint, Sreten Hanđa, Maria Lukači, Ildiko Bata (Mesaroš), Peter Šarkanj i Lukač Sabo. Balu su izabrali za glavnog organizatora. Obaveštenja o svom otporu slali su javnim ličnostima, političarima/kama, novinarima/kama, umetnicima/cama iz mađarske zajednice u Vojvodini, ali i medijima u Vojvodini, Mađarskoj, Srbiji, zatim političkim, pre svega opozicionim organizacijama, kao i poznanicima koji su zbog rata napustili Vojvodinu.[1][2]

Sledećeg jutra bilo je više od 200 ljudi u piceriji Zicer i njenom dvorištu, koji se u narednih mesec i po dana neće vraćati svojim kućama. Miting za mir tako je prerastao u jednu od najdugotrajnijih mirovnih akcija u Vojvodini.

Razlozi odbijanja rata imali su kako etničku komponentu („ovo nije naš rat”), tako i univerzalne principe mira i nacionalne tolerancije („ne želim da ubijam druge ljude“). Na seoskom skupu 10. maja konstatovano je da su meštani Trešnjevca taoci srpske politike.

U reportaži Mađarske televizije, koju je analizirala Kristina Rac, istaknuto je da se na frontu u Baranji događalo da je Mađar iz Srbije na suprotnoj strani imao Mađara iz Hrvatske i da su Trešnjevčani hteli to da izbegnu.[1][2]

Organizacija otpora

uredi

Duhovna republika Zicer trajala je od 10. maja do 20. avgusta 1992. kad je održan poslednji program.

Duhovna republika Zicer predstavljala je zajednicu svih onih koji žele mir bez granica, teritorije i imovine.[4] Kako u filmu Grupe za konceptualnu politiku navodi jedan od ključnih organizatora Republike Zicer, Lajoš Bala, u maju i junu 1992. u Bosni i Hrvatskoj skoro svaka opština u kojoj su živeli Srbi imala je zahteve za svojim posebnim teritorijama, pa su Trešnjevčani želeli na te tendencije da odgovore parodijom.

Iako je sve počelo kao duhovit odgovor na sve učestalije i agresivnije zahteve na otcepepljivanje teritorija bivše Jugoslavije, meštani okupljeni oko Duhovne republike postavili su svojim akcijama temeljna politička pitanja kao što je bilo pitanje Lajoša Bale da li je moguće da naprave takvu republiku gde neće biti ničega sem ljudske savesti?[3] Duhovna republika Zicer bila je zajednica bez granica, teritorije i imovine. Prava građana definisana su kao „neograničena prava ograničena pravima drugih”. Proglašen je Ustav Republike Zicer. Predsedništvo se smenjivalo na mesec dana. Akreditovali su ambasadore i predsednika komisije za ljudska prava. Himna republike bio je Ravelov Bolero. Lajoš Bala rekao je da je odabran baš Bolero jer „počinje tiho, a završava jako lepo.”[3] Republika nije imala zastavu „da ne bi došli u situaciju da je istaknu”.[4] Građani republike mogli su se služiti jezikom i pismom koje im najviše odgovara.

Uskoro su se meštankama i meštanima Trešnjevca pridružili dezerteri rata i prigovarači savesti iz okolnih mesta: Temerina, Sente, Ade, Moravice, Malog Iđoša, itd. Ponekad ih je bilo i po 1000 u dvorištu picerije Zicer. Posebno kad su im se obraćali umetnici.

Učesnici protesta u jednom od saopštenja istakli su da su ih podržavali i meštani iz susednog sela Velebita koje je naseljeno srpskim stanovništvom.[1][2]

Svakodnevicu stanara „Zicera” regulisao je kućni red i raspodela poslova. Dane su provodili u zajedničkim aktivnostima: razgovorima, kuvanju, čišćenju, jelu, igranju bilijara ili šaha, pisanju saopštenja ili vesti, organizovanju večernjih događaja i pozivanju gostiju. Veče bi bilo ispunjeno programima: koncertima, promocijama časopisa, literarnim večerima, nastupima glumaca, ali i razgovorima sa političarima/kama. U dvorištu picerije nastupali su mađarski pevači i pevačice, muzički sastavi, pozorišne trupe, pesnici i pesnikinje, novinari i novinarke iz Vojvodine i Mađarske. „Zicer” su posećivali stanovnici drugih mesta Vojvodine. Duhovna republika postala je jedina sigurna teritorija i mesto gde ljudi nisu osećali strah od rata.[1][2]Njihova obaveštenja za javnost i pisma društvenim akterima od Ujedinjenih nacija preko Slobodana Miloševića do Erika Kleptona, nisu bile samo obaveštavanje javnosti o njihovim aktivnostima, nego su služila i građenju zajednice.[1][2]

Odjeci i zaostavština

uredi

Za vreme tri meseca trajanja Duhovne republike nije došlo do političkih pregovora sa vlastima, od nadležnih organa nije stigao ni jedan odgovor na neko pismo ili zahtev. Vlast je ovaj oblik otpora ignorisala.

Uspeh Duhovne republike Zicer u tome je što niko iz Trešnjevca nije poginuo u ratu i što su mobilizacije zaustavljene. Vilmoš Almaši, prvi predsednik Duhovne republike Zicer, osuđen je pred vojnim sudom na četiri meseca zatvorske kazne, koje je odležao u Subotici, jer je odbio mobilizaciju.

Muž lekarke Veronike Gazdag bio je vojni kurir i odbio je da Trešnjevčanima uručuje pozive za mobilizaciju. Zbog toga je i sam dobio poziv za mobilizaciju, na koji se nije odazvao, zbog čega je osuđen na tri meseca zatvora.[5]

Žene Trešnjevca imale su aktivnu ulogu u pokretanju otpora i organizovanju života u okviru Republike Zicer. Neke od njih su tom prilikom prvi put aktivno ušle u političku sferu, shvativši da su sposobne za borbu, kako je jedna od inicijatorki rekla „ne oružjem, nego rečima”.[1][2] Naslov čak dva filma upućuje na značajnu ulogu žena u ovom otporu: reportaža Mađarske televizije pod naslovom „Hrabre Mađarice u južnoslovenskom ratu” iz 2017. godine, kao i dokumentarnog filma Ištvana Kovača iz iste godine, koji nosi naslov „Ustanak žena.”[1][2]

Politički značaj ove pobune traje i danas jer su meštanke i meštani Trešnjevca  pokazali da je nenasilnim strategijama moguće blokirati ratne namere nasilnog režima. Kako je na obeležavanju 30 godina od otpora u Trešnjevcu rekla Staša Zajević iz Žena u crnom „oni su pokazali na djelu da ni jedna vojska i ni jedna policija ne može poraziti volju naroda koji je odlučan da se suprotstavi nasilju”.[3]

Trešnjevac je tako postao „paradigma za artikulaciju antimobilizacijskog otpora” prema rečima Ildiko Erdei.[4]

Žene u crnom uz podršku meštana Trešnjevca održale su u selu dva skupa Međunarodne mreže Žena u crnom, 1993. i 1995. godine, kao i brojne seminare i radionice.[4]

Vidi još

uredi

Literatura

uredi

Филмови

uredi

Референце

uredi
  1. ^ а б в г д ђ е ж Rácz, Krisztina (2018). „Žene u kriznom štabu: slučaj Duhovne republike Zicer”. Genero : časopis za feminističku teoriju i studije kulture. 22 (1): 21—42. ISSN 1451-2203. doi:10.5937/genero1822021r. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж Krisztina, Racz, (2018). Žene u kriznom štabu: slučaj Duhovne republike Zicer. Beograd: Centar za studije roda i politike i Centar za studije kulture, Fakultet političkih nauka. OCLC 1336887956. 
  3. ^ а б в г Ćurčić, Branka (2022-06-06). „BEZUSLOVNOST MIRA: Video dokument”. Grupa za konceptualnu politiku (на језику: српски). Приступљено 2022-11-12. 
  4. ^ а б в г д ђ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Trešnjevac maj 1992.- maj 2022. : građanska neposlušnost, ženska hrabrost, solidarnost :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2022-11-12. 
  5. ^ а б Marković, Tomislav. „Kad 92 tenka JNA opkole vojvođansko selo”. balkans.aljazeera.net (на језику: бошњачки). Приступљено 2022-11-12. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Духовна_република_Зицер-Трешњевац&oldid=26873815”