Википедија

Enio Morikone

Enio Morikone (ital. Ennio Morricone;[1]Rim, 10. novembar 1928 — Rim, 6. jul 2020) bio je italijanski kompozitor i dirigent.[2][3] Njegov rani opus obuhvata simfonijsku i kamernu muziku, a ugled je gradio prvenstveno pišući muziku za film, ali i za pozorište i televiziju. Komponovao je i uredio partiture za više od 500 filmskih i televizijskih produkcija.[4] Morikone se smatra jednim od najuticajnijih filmskih kompozitora sa kraja 1950-ih. Dobro je poznat po svojoj dugoročnoj saradnji sa međunarodno priznatim rediteljima, kao što su Serđo Leone, Brajan de Palma, Bari Levinson i Đuzepe Tornatore.

Enio Morikone
Morikone na Kanskom filmskom festivalu 2007. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1928-11-10)10. novembar 1928.
Mesto rođenjaRim, Kraljevina Italija
Datum smrti6. jul 2020.(2020-07-06) (91 god.)
Mesto smrtiRim, Italija
Kompozitorski rad
Period1946—2020

Napisao je svojstvene filmske partiture za Leonove špageti-vesterne: Za šaku dolara (1964); Za dolar više, 1965); Dobar, loš, zao (1966), Bilo jednom na Divljem zapadu (1968) i Za šaku dinamita (1971). 1980-ih Morikone komponuje partiture za: horor-film Džona Karpentera Stvor (1982); Leoneov Bilo jednom u Americi (1984); Misiju (1986) Rolanda Žofea ; De Palmine Nesalomive (1987) i Bioskop Paradizo (1988) Đuzepea Tornatorea.

Njegove novije kompozicije uključuju partiture za: Potpuni zaokret (1997) Olivera Stouna, Tornatoreove Legende o 1900 (1998), Malena (2000), Misija na Marsu (2000) Brajana de Palme, Fateless (2005), Barija: kapija vetrova (2009) i Podlih osam (2015) Kventina Tarantina. Enio Morikone je dobio dva Gremija (Grammy Award), dva Zlatna globusa (Golden Globe Award) i pet nagrada Entoni Eskvit za filmsku muziku od BAFTA-e u periodu od 1979–1992. Bio je nominovan za pet Oskara za najbolju muziku, originalnu muziku u periodu od 1979–2001. Morikone je dobio Počasnog Oskara u 2007. „za svoje veličanstvene i višestrane doprinose umetnosti filmske muzike“. On je bio drugi kompozitor koji je dobio ovu nagradu poslije njenog uvođenja 1928.[5][6][7]

Biografija uredi

Klasična muzika uredi

 
Enio Morikone diriguje u sedištu Ujedinjenih nacija

Morikone se rodio u Rimu kao sin Libere (Libera) i Marija (Mario) Morikonea, džez-trubača. Obrazovao se na Nacionalnoj akademiji Svete Sesilije (Accademia Nazionale di Santa Cecilia) za trubu, kompoziciju, horsku muziku, i horsko dirigovanje pod Gofredom Petrasijem (Goffredo Petrassi), koji je jako uticao na njega i kome je Morikone posvetio koncertne komade.

Morikone nije bio samo muzički napredan. Napisao je svoje prve kompozicije kad je imao 6 godina, ali je smišljeno ohrabrivan da razvija ovaj prirodni talenat i obučavan je da bude spreman da preuzme uloge oca, kako u kući, tako i na poslu.

Primoran od strane svog oca da uzme trubu, on je prvo otišao u Santa Sesiliju da uzima časove na instrumentu kad je imao 9 godina. Morikone je zvanično ušao u konzervatorijum 1940. sa 12 godina, upisavši četvorogodišnji program za harmoniju. Prema različitim izveštajima, on ga je završio ili za dve godine ili za šest meseci (približan datum). To su bile teške godine Drugog svetskog rata u žestoko bombardovanom „otvorenom gradu"; kompozitor je primetio da je ono što je najviše upamtio tih godina bila glad. Mnoge godine su provedene u učenju, dajući mu izuzetan nivo tehničke sposobnosti da izloži svoju muziku. Njegova iskustva iz rata uticala su na mnoge njegove partiture za filmove u tom periodu.

Morikone je nastupao u Srbiji 14. februara 2009. sa simfonijskim orkestrom „Roma simfonijeta“ (ital. Roma Sinfonietta), solistkinjom Suzanom Rigači (ital. Susanna Rigacci) i akademskim horom „Obilić“ iz Beograda. Koncert je održan u Beogradskoj areni pred oko 15.000 gledalaca, a Morikone se tri puta vraćao na bis produživši tako koncert sa predviđenih 2 sata na puna 3 sata.

Diskografija uredi

Morikone je prodao preko 70 miliona ploča širom sveta tokom svoje karijere koja je trajala preko sedam decenija,[8][9] uključujući 6,5 miliona albuma i singlova u Francuskoj,[10] preko tri miliona u Sjedinjenim Državama i više od dva miliona albuma u Južnoj Koreji.[11] Godine 1971, kompozitor je dobio svoju prvu zlatnu ploču (disco d'oro) za prodaju od 1.000.000 ploča u Italiji[12][13] i „Targa d'Oro” (it) za prodaju od 22 miliona širom sveta.[14]

Nagrade i priznanja uredi

 
Morikone dobija medalju Per Artem ad Deum Medal (Kroz umetnost do Boga) od kardinala Đanfranka Ravazija

Morikone je dobio svoju prvu nominaciju za Oskara 1979. za muziku za Dani raja (Terens Malik, 1978).[15] Dobio je svoju drugu nominaciju za Oskara za The Mission.[15] Takođe je bio nominovan za Oskara za muziku za filmove Nedodirljivi (1987), Bagsi (1991), Malena (2000) i Mrska osmorka (2016).[15] U februaru 2016, Morikone je osvojio svoju prvu takmičarsku nagradu Oskara za muziku za The Hateful Eight.[16] Morikone i Aleks Nort su jedini kompozitori koji su dobili Počasnu nagradu Akademije od njenog uvođenja 1928. godine.[17] Nagradu je dobio u februaru 2007. godine, „za svoj veličanstveni i višestruki doprinos umetnosti filmske muzike.“[18] Godine 2005, Američki filmski institut nominovao je četiri filmske pesme Enija Morikonea za počasno mesto u AFI-jevom vrhu 25 najboljih američkih filmova svih vremena.[19] Njegovo rangiranje za Misiju bilo je 23. mesto na listi 25 najboljih.[20] Morikone je bio nominovan sedam puta za nagradu Gremi. Godine 2009. Akademija za snimanje uvela je njegovu muziku za The Good, the Bad, and the Ugly (1966) u Gremi dvoranu stvarnih.[21][22] Godine 2010, Enio Morikone i islandska pevačica Bjork osvojili su Polar muzičku nagradu. Polar muzička nagrada je najveća muzička nagrada u Švedskoj i obično je dele pop umetnik i klasični muzičar. Osnovao ju je Stig Anderson, menadžer švedske pop grupe ABBA, 1989. godine. Anketa Variety od 40 najboljih aktuelnih filmskih kompozitora izabrala je The Mission kao najveću filmsku muziku svih vremena.[23]

Reference uredi

  1. ^ „Morricone Sig. Ennio”. www.quirinale.it. 27. 12. 2017. Pristupljeno 17. 10. 2018. 
  2. ^ Ennio Morricone Was More Than Just a Great Film Composer, The New York Times
  3. ^ The film scores of Ennio Morricone: Five tracks you need to hear by the late, great composer, CNN Style
  4. ^ „Quentin Tarantino says The Hateful Eight will have Ennio Morricone score”. www.theguardian.com. 11. 7. 2015. Pristupljeno 13. 07. 2015. 
  5. ^ „Quentin Tarantino says The Hateful Eight will have Ennio Morricone score”. www.theguardian.com. 11. 7. 2015. Pristupljeno 13. 7. 2015. 
  6. ^ McCormack, Neil (13. 5. 2011). „10 most influential film soundtracks”. The Daily Telegraph. Pristupljeno 31. 12. 2015. 
  7. ^ „The Police, Queen, Morricone Honoured at Grammy Hall of Fame”. Uncut. 1. 12. 2008. Arhivirano iz originala 26. 07. 2014. g. Pristupljeno 09. 10. 2022. 
  8. ^ „Giusy”. Net1News. Pristupljeno 17. 11. 2012. 
  9. ^ „Il Premio Oscar alla carriera Ennio Morricone il 25 agosto a Rimini”. ER Cultura. Pristupljeno 17. 11. 2012. 
  10. ^ „EM single sales in France”. Infodisc.fr. Arhivirano iz originala 5. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  11. ^ „Korea Herald, Ennio Morricone comes to Korea, May 12, 2009” (na jeziku: korejski). Koreaherald.co.kr. 30. 3. 2010. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  12. ^ „Biografia, EM”. Cinema.ilsole24ore.com. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  13. ^ „Artiste_Ventes en France”. Infodisc.fr. Arhivirano iz originala 5. 11. 2013. g. Pristupljeno 12. 12. 2011. 
  14. ^ „Che Fine Hanno Fatto I Best Sellers Di Ieri” (PDF). Musicaedischi.it. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2011. g. Pristupljeno 19. 12. 2012. 
  15. ^ a b v [1] The Academy of Motion Picture Arts And Sciences, accessed September 2011.
  16. ^ „2016 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. Oscars.org. 28. 2. 2016. Pristupljeno 6. 11. 2016. 
  17. ^ „A Centennial Salute to Composer Alex North | Events Presented by the Academy of Motion Picture Arts and Sciences”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2011. g. Pristupljeno 17. 9. 2011.  The Academy of Motion Picture Arts And Sciences, accessed September 2011
  18. ^ „Ennio Morricone to head Rome Film Festival jury”. BBC News. 1. 6. 2011. Pristupljeno 18. 2. 2012. 
  19. ^ „AFI's 100 years of film scores – Honoring America's Greatest Film Music”. afi.com. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
  20. ^ „AFI's Top 25 – Honoring America's Greatest Film Music” (PDF). afi.com. Pristupljeno 29. 1. 2013. 
  21. ^ „Grammy Hall of Fame inductees”. grammy.org. Arhivirano iz originala 19. 02. 2011. g. Pristupljeno 29. 1. 2013. 
  22. ^ „Special Merit Awards: Class Of 2014”. grammy.org. Pristupljeno 11. 1. 2014. 
  23. ^ Chagollan, Steve (14. 11. 2012). „Pros score all-time classics”. Variety (na jeziku: engleski). Pristupljeno 23. 8. 2021. 

Literatura uredi

  • Lhassa, Anne, and Jean Lhassa: Ennio Morricone: biographie. Les Planches. Lausanne: Favre; [Paris]: [diff. Inter-forum]. 1989. ISBN 978-2-8289-0418-0..
  • Sorbo, Lorenzo: 'The Dramatic Functions of Italian Spaghetti Western Soundtracks: A Comparison between Ennio Morricone and Francesco De Masi' In: Stoppe, Sebastian (2014). Film in Concert. Film Scores and their Relation to Classical Concert Music. Glücksstadt, Germany: VWH Verlag. str. 161—174. ISBN 978-3-86488-060-5. 
  • Wagner, Thorsten. "Improvisation als 'weiteste Ausdehnung des Begriffs der aleatorischen Musik': Franco Evangelisti und die Improvisationsgruppe Nuova Consonanza". In ... hin zu einer neuen Welt: Notate zu Franco Evangelisti, edited by Harald Muenz.48–60, Saarbrücken: Pfau-Verlag. 2002. ISBN 978-3-89727-177-7..
  • Webb, Michael D. Italian 20th Century Music: The Quest for Modernity. London: Kahn & Averill. ISBN 978-1-871082-89-0..
  • Wenguang Han: Ennio Morricone Fans Handbook Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. децембар 2019), 2013 (China). ISBN 978-988-16794-2-0.
  • Horace, B. Music from the Movies, film music journal double issue 45/46, 2005: ISSN 0967-8131
  • Miceli, Sergio. Morricone, la musica, il cinema. Milan: Mucchi/Ricordi. 1994. ISBN 978-88-7592-398-3.
  • Miceli, Sergio. "Morricone, Ennio". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, 2nd edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan Publishers.
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 3. Dal 1960 al 1969. Gremese. 1993. ISBN 978-88-7605-593-5..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 4. Dal 1970 al 1979* A/L. Gremese. 1996. ISBN 978-88-7605-935-3..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 4. Dal 1970 al 1979** M/Z. Gremese. 1996. ISBN 978-88-7605-969-8..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 5. Dal 1980 al 1989* A/L. Gremese. 2000. ISBN 978-88-7742-423-5..
  • Poppi, R., M. Pecorari. Dizionario del cinema italiano. I film vol. 5. Dal 1980 al 1989** M/Z. Gremese. 2000. ISBN 978-88-7742-429-7..
  • Fagen, Donald. "A Talk With Ennio Morricone". In: Fagen, Donald: Eminent Hipsters. Penguin Group, (2013) ISBN 9780670025510., pp. 59–62.
  • Morricone, Ennio; De Rosa, Alessandro. "Ennio Morricone: In His Own Words. Ennio Morricone in conversation with Alessandro De Rosa". Translated from the Italian by M. Corbella. Oxford University Press (2019–2020). ISBN 978-0190-6810-36
  • Sorce Keller, Marcello. "The Morricone Paradox: A Film Music Genius Who Missed Writing Symphonies". Asian-European Music Research Journal (AEMR). 6 (2020): 111–113.

Spoljašnje veze uredi

 
Enio Morikone na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Енио_Мориконе&oldid=27555277”