Жута линцура

Žuta lincura (Gentiana lutea) jedna je od više zakonom zaštićenih vrsta iz ovog roda. Koristi se već više od 2000 godina kao izuzetno popularna lekovita, ali i dodatak koji se često koristi za aromatizaciju alkoholnih pića. Ova popularnost dovela je do nekontrolisanog branja, pa je žuta lincura dobila status ugrožene, a time i zaštićene vrste. Najlekovitiji njen deo je rizom kojim se ova biljka istovremeno i vegetativno razmnožava.

Žuta lincura
Botanička ilustracija vrste, sa svim biljnim delovima
Naučna klasifikacija
Carstvo:	Plantae
Kladus:	Tracheophytes
Kladus:	Angiospermae
Kladus:	Eudicotidae
Kladus:	Asterids
Red:	Gentianales
Porodica:	Gentianaceae
Rod:	Gentiana
Vrsta:	G. lutea
Binomno ime
Gentiana lutea L.

Žuta lincura na prirodnom staništu

Latinski ime rod je dobio po ilirskom vladaru Genciju koji je za lečenje kuge preporučivao žutu lincuru (G. lutea), dok je vrsta dobila ime prema žutoj boji cvetova (lat. luteus = žut).

U Srbiji i Crnoj Gori najčešće se pominje samo kao lincura, ali obzirom na zaista veliku popularnost, žuta lincura ima veoma veliki broj lokalnih imena. Njih su beležili mnogi naši etnolozi, botaničari, farmaceuti i drugih naučni radnici: vladislavka, gencijan (Orfelin); goreč, gorčica, zvišč, zelje od srca, licijan, peteler(?); rafet, sviš, svišel, svišč, sviščak, cvić, košutina brada, lincura, srčanik, srčenjak, srčenjača, trava od srdobolje (Vuk); raven (Pelivanović); roven (Petrović); lecijan, lincjura (Pančić); sviščel, sirištara žuta, srčenica (Jurišić); trava od srca. Veliki je takođe i broj lokalizama i varijanti imena: sisača (Prizren), ravelj (Kruševac) i dr.

Rasprostranjenost

Žuta lincura je poreklom iz alpskih i podalpskih predela centralne i južne Evrope, gde doseže nadmorske visine i do 4.500 m. Često se sreće u planinama Španije i Portugalije, Pirineja, Sardinije, Korzike i Apenina, preko Jure, Vogeza, Alpa, Francuske i Švajcarske sve do Balkanskog poluostrva i Karpata. Na severu Evrope i Britanskim ostrvima ne raste.

Na Balkanu se javlja najviše u Bosni, Lici, jugozapadnoj Srbiji i Raškoj oblasti. Raste na nadmorskim visinama od 300 do 2.500 m, pa se tako na planini Stolovi, u Ibarskoj klisuri, javlja na 300-400 m, na Sinjajevini (Crna Gora) na 2.100 m, dok se na Pelisteru (Makedonija) javlja do 2.300 m. Lincura iz Bosne je na glasu po svom kvalitetu, a ona sa Zlatibora poznata je u svetu kao jedna od najboljih.

Opis biljke

Žuta lincura je višegodišnja zeljasta biljka. Podzemni organi su vrlo razvijeni i razgranati. Rizom je kratak, debeo, grana se na 2-10 dugih, debelih korenova. U svežem stanju je sočan, jedar, mek i veoma se lako seče. Na preseku je beo i izuzetno gorkog ukusa. Stabljika je negranata, prava i snažna, visine do 1,5 m.

Listovi su goli, celog oboda, sa nervima savijenim u luk. U donjem delu stabljike, pri zemlji, su veoma krupni, na drškama, široko eliptični, plavičasto zeleni, naborani i meki. U gornjem delu stabla su sitniji, sedeći (bez drške), jajasti, zašiljeni, pri osnovi srasli u rukavac. U prvoj godini života stvara samo rozetu prizemnih listova, kasnije iz lisne rozete izrasta stablo, dok se cvet javlja tek treće ili četvrte godine.

Cvetovi su krupni, zlatno žute boje, udruženi u pazuhu listova i poređani u spratove na gornjoj polovini stabljike. Cveta od jula do avgusta. Oprašuju ih leptiri i insekti. Plod je duguljasta čaura, duga do 6 mm i puna semena.

• 
  Osušeni rizomi
• 
  Naspramni listovi sa karakterističnom nervaturom
• 
  Lisna rozeta prizemnih listova
• 
  Prolećni pupoljci
• 
  Cvetovi karakteristično skupljeni po „spratovima” na vrhu stabljike i u pazusima listova
• 
  Cvet

Stanište i uslovi sredine

U prirodi žuta lincura raste na jako nepristupačnim, planinskim, kamenitim terenima. Zemljište ne bira i dobro raste kako na lakom, peskovitom ili ilovastom, tako i na teškom, glinovitom tlu. Voli umereno vlažna ali dobro drenirana zemljišta, dok je na pH vrednost indiferentna (odgovaraju joj kako kisela, tako i neutralna i bazna). Voli osunčane položaje, ali dobro raste i u polusenci. Otporna je na mraz. Raste sporo, ali je dugovečna vrsta. Koren može doživeti i više od 50 godina i pri tome dostići težinu i do 6 kg.

Upotreba

Pripremljena biljna droga

Lincura je kao lek poznata preko 2000 godina. Prvi pisani tragovi o upotrebi lincure kao lekovite biljke mogu se pročitati u delima Plinija i Dioskorida. U ovim delima oni opisuju lekovito dejstvo melema od lincure na rane nastale od ujeda zmija i besnih životinja. Ipak, istraživanjima hemijskog sastava i aktivnih materija detaljnije se pristupilo tek u 20. veku. U naučnoj, kao i u narodnoj medicini kao lekovita droga koristi se koren žute lincure (Gentianae luteae radix). Sadrži heterozide gorkog ukusa koji su njeni glavni lekoviti sastojci i neki među njima se smatraju najgorčim supstancama (gorčina se oseća čak u razblaženju 1: 58.000.000). Zbog toga je lincura najtipičniji i najbolji amarum tonicum. Gorčinom svojih heterozida stimuliše pokretljivost želuca i izaziva jače lučenje želudačnog soka, pojačava pražnjenje žučne kese i lučenje žuči. Veliko preimućstvo lincure je što ne sadrži tanin, pa se može mešati sa mnogim drugim biljkama u raznim kombinacijama sa svojstvenim lekovitim dejstvom. U naučnoj medicini najčešće se koristi kao sredstvo za jačanje organizma, a u narodnoj medicini, posebno u planinskim krajevima, koristi se protiv bolova u stomaku i grudima, groznice, za jačanje, za poboljšanje apetita. Koren se najčešće stavlja u rakiju (ponekad i u vino) ili se kuva. Takođe se koristi u lečenju anoreksije, atonične dispepsije, gastrointestinalne atonije, a posebno kod dispepsije sa anoreksijom.

Kod upotrebe žute lincure postoje i izvesne kontraindikacije, pa tako ne bi trebalo da je koriste osobe sa povišenim krvnim pritiskom i čirem. Takođe utiče i na menstrualni ciklus, a postoje i podaci o mutagenom dejstvu, pa se ne savetuje njeno korišćenje u toku trudnoće i laktacije.

Osim kao lekovita vrsta, žuta lincura se veoma mnogo koristi u proizvodnji alkoholnih pića. Tako je, na primer, neizbežan sastojak u Kampariju, ali je čuvena i naša domaća rakija Lincura.

Berači lincure, sa specijalnim alatom, zvanim „đavolje vile”, na planinskim livadama Centralnog masiva u južnoj Francuskoj, početkom 20. veka

Prikupljanje

Savremena plantaža žute lincure

Prerada prikupljene sirovine

Žuta lincura vekovima se prikuplja na prirodnim staništima širom Evrope, pa tako i kod nas. Korenovi lincure vade se u jesen i to samo od starijih biljaka. Krupnije korenje se seče uzduž, a zatim se suši na suncu ili u sušarama. Osušeno korenje ima žućkasto beličastu boju.

Tokom 20. veka bila je veoma važna privredna vrsta. Kako je njen medicinski značaj veliki, a veoma se koristi i u industriji alkoholnih pića, imala je veliku otkupnu vrednost i mnoge porodice u zabačenim planinski krajevima živele su od sakupljanja lincure (petočlana porodica mogla je dnevno da iskopa i do 500 kg korena). U godinama pred Drugi svetski rat došlo je do pojave stihijske eksploatacije koja je dovela gotovo do istrebljenja ove, ali i sličnih vrsta, na njihovim prirodnim staništima.

Ugroženost i zaštita

Zbog neracionalnog prikupljanja podzemnih izdanaka, opstanak žute lincure (ali i njoj sličnih vrsta) i dalje je ugrožen. Zato je ova vrsta zaštićena zakonom i nalazi se pod režimom nege i zaštite Zavoda za zaštitu prirode Srbije, koji sprovodi program vraćanja žute lincure na prirodno stanište. Stare planine.

Kod prikupljanja rizoma žute lincure (što važi za sve samonikle vrste kod kojih se sakupljaju podzemni delovi) neophodno je odseći korenovu glavu (gornji deo korena, iz kog se razvija stablo) i vratiti je u zemlju, kako bi se sledeće godine iz nje razvila nova biljka. Ukoliko koren ima više glava, treba ih razdvojiti i posebno posaditi u sadne jame. Na ovaj način obezbeđuje se ponovljena bogata berba već posle nekoliko godina. Upravo je zanemarivanje ovog pravila, odnosno nestručno i neodgovorno branje, dovelo do opasnosti od istrebljenja žute lincure na prirodnim staništima.

Gajenje lincure

Jedan od načina zaštite lincure na prirodnim staništima, ali i za dobijanje najkvalitetnije sirovine, svakako je plantažno gajenje. Žuta lincura može se uspešno gajiti i van svoga prirodnog areala. Poznati su pojedinačni primeri uzgoja u Engleskoj, ali kao vrtne biljke. Plantaža žute lincure može se formirati direktnom setvom, sadnjom rasada ili korenovih reznica. Uzgoj na plantaži traje 5-6 godina. Kultura daje najbolji prinos ako se gaji u uslovima sličnim onima na prirodnom staništu, u prvom redu na nadmorskim visinama iznad 1.500 m.

Zanimljivosti

• U našem narodu koren lincure se, osim kao lek protiv bolesti ljudi i životinja, upotrebljavao i kao „lek protiv mađija”, kako je, početkom 20. veka, u okolini Leskovca zabeležio naš čuveni istoričar religije Veselin Čajkanović.

Sličnost sa otrovnom čemerikom

Lincura

Čemerika

Žuta lincura (ili često samo lincura) na prvi pogled veoma je slična otrovnoj vrstama iz roda čemerika (Veratrum), sa kojima se često može naći zajedno, na istom staništu, pa je neiskusnim beračima lako da ih pomešaju. Obe vrste su višegodišnje i rastu na sličnim staništima.

Rizom:

• kod LINCURE je jako dugačak, debeo i razgranat, spolja smeđe do tamnosmeđe boje, a na preseku žut
• kod ČEMERIKE je kratak, jajolik, uspravno postavljen i obrastao korenjem

• 
  lincura
• 
  čemerika

Listovi su veoma slični, eliptični, izražene paralelne nervature:

• kod LINCURE su naspramno postavljeni
• kod ČEMERIKE su naizmenični

• 
  lincura
• 
  čemerika

• 
  lincura - lisna rozeta
• 
  čemerika - lisna rozeta

Cvetovi:

• kod LINCURE su žuti, raspoređeni u pršljenove u pazuhu listova na gornjem delu stabljike
• kod ČEMERIKE su beli, skupljeni u metličastu cvast na vrhu stabljike

• 
  lincura
• 
  čemerika

Литература

• Tasić, Slavoljub; Katarina Šavkin Fodulović, Nebojša Menković (2004). Vodič kroz svet lekovitog bilja. Valjevo: Valjevac. ISBN 978-86-83555-09-3. COBISS.SR 116485644
• Tucakov, Jovan (1984). Lečenje biljem : Fitoterapija. Beograd: Rad. COBISS.SR 38154759
• Stojčevski, Kire (2011). PRIRUČNIK ZA GAJENJE LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJA. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Arhivirano iz originala 22. 12. 2016. g. Pristupljeno 22. 12. 2016. 
• Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Arhivirano iz originala 22. 12. 2016. g. Pristupljeno 22. 12. 2016. 
• Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
• Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
• Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
• Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
• Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
• Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistočne Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
• Lakušić, D: Vodič kroz floru nacionalnog parka Kopaonik, JP Nacionalni park Kopaonik, Kopaonik, 1995.
• Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
• Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac

Spoljašnje veze

• Rašić, Suzana. „Lekovito bilje / nacini pravilnog prikupljanja bilja”. Agroinfo tel. Arhivirano iz originala 27. 12. 2016. g. Pristupljeno 26. 12. 2016. 
• Kovačević, Božidar. [www.stetoskop.info/Lincura-4662-s3-content.htm „Lincura”]. Stetoskop. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
• „Biljka lincura kao lek - koren, čaj i rakija”. Lekovite biljke. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
• Joksović, Z. O. „http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.304.html:500741-lincura-prija-srcu-i-zelucu”. Večernje novosti online. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
• „Biljka lincura koren kao lek protiv holesterola”. Zdrava i lepa. Pristupljeno 23. 12. 2016. </ref>
• „Lincura – planinska lepotica za brz oporavak”. Snaga bilja. Pristupljeno 23. 12. 2016.