Википедија

Zaštita od požara

Zaštita od požara predstavlja skup mera i radnji koje se propisuju i preduzimaju u cilju smanjenja verovatnoće nastanka požara i eksplozija, kao i u cilju smanjenja štete u slučaju nastanka istih. Zaštita od požara predstavlja granu inženjerstva, ova disciplina predstavlja multidisciplinarnu delatnost naročito u fazi preventivne zaštite. U velikoj meri obuhvata oblast urbanizma, građevinarstva, elektrotehnike i mašinstva. U zavisnosti od načinja delovanja, delatnost zaštite od požara može se podeliti na tri podgrupe i to: preventivna, represivna i sanaciona.[1]

Prikaz požara stambenog prostora

Preventivna zaštita: u prvom redu definisana je pravnom regulativom (koja se propisuje u cilju sprovođenja mera i radnji kako bi se sprečio potencijalni nastanak požara i/ili eksplozija.

Represivna zaštita: mere i radnje koje se sprovode pri nastanku požara, odnosno najviše se bavi organizacijom i sprovođenjem akcije gašenja požara.

Sanaciona zaštita: skup mera i radnji koje se sprovode nakon požara u cilju umanjenja šteta uzrokovanih požarom.[2]

Pravna regulativa uredi

Kao i svaka inženjerska delatnost i zaštita od požara se zasniva na pravnoj regulativi. Osnovni pravni akt kojim se propisuje ova delatnost je Zakon o zaštiti od požara („Sl glasnik RS” br. 111/2009 i 20/2015). Takođe, postoji više pravilnika koji prate ovu oblast u određenim delatnostima, tehničkim normativima i standardima. Svi gorenavedeni propisi imaju za cilj da pre svega spreče nastanak požara i eksplozija, a u drugom planu umanje štete u slučaju nastanka neželjenog događaja (akcidenta).[1]

Klasifikacija požara uredi

Požar predstavlja svako nekontrolisano sagorevanje praćeno materijalnim gubicima i/ili gubicima ljudskih života. Postoji više klasifikacija požara, tako da se mogu podeliti: prema vrsti gorive materije, prema veličini, prema mestu nastanka i prema fazama razvoja.[3][4]

Podela prema vrsti gorive materije: uredi

Ova klasifikacija je veoma značajna u fazi gašenja požara, jer svaka oprema za gašenje požara (vatrogasni aparati) na sebi nosi oznake za koju klasu požara je namenjena.[5]

  • Klasa A - požari čvrstih zapaljivih materija koje gore sa stvaranjem žara (ugalj, drvo, hartija, kompozitni materijali, gumene mase i sl.).
  • Klasa B - požari zapaljivih tečnosti (naftni derivati, alkoholi i sl.)
  • Klasa C - požari zapaljivih gasova ( TNG - propanbutan gas, acetilen, prirodni zemni gas, metan i sl.)
  • Klasa D - požari zapaljivih metala (magnezijum, natrijum, aluminijum u prahu i sl.)
  • Klasa E -požari u blizini električnih instalacija ili na opremi pod naponom. Sa izmenom standarda izbačena je ova klasa, posmatrano sa fizičko-hemijskog aspekta ne postoji požar električne struje, već se radi o sagorevanju čvrste zapaljive materije, poput izolacije kablova, plastičnih delova električnih upeđaja itd.[6]
  • Klasa F - kuhinjski požari jestivih ulja i masti.[3]

Klasifikacija požara prema veličini: uredi

  1. Mali
  2. Veliki
  3. Blokovski - katastrofalni[1]

Najpoznatijim katastrofalnim požarom koji se dogodio u istoriji čovečanstva smatra se požar Rima, kada je, po legendi, rimski car Neron zapalio Rim i izazvao požar u kome je izgorelo dve trećine grada. Sledeći car koji je došao na vlast, doneo je propis kojim je regulisana dužina niza zgrada, širina prekida ulica ili trgova kako bi se sprečilo prenošenje požara, što se ujedno smatra i prvim urbanističkim aktom koji se bavi ovom problematikom.[7]

Klasifikacija požara prema mestu nastanka: uredi

Unutrašnji (unutrašnjost objekata)

Spoljašnji (šumski požari, požari useva, deponije i sl.)[8]

Klasifikacija požara prema fazama razvoja: uredi

  1. Početna faza - faza u kojoj je potrebna mala količina sredstava za gašenje požara (dovoljan jedan ili dva vatrogasna aparata ili hidranta), odnosno požari za koje nije potrebna intervencija vatrogasnih jedinica.
  2. Razbuktala faza - faza u kojoj se požar ne može lokalizovati postojećom opremom za gašenje požara u radnom, javnom ili stambenom prostoru, te je potrebna intervencija vatrogasne jedinice.[8]
  3. Faza dogorevanja (živog zgarišta) - kada je došlo do sagorevanja zapaljivih materija tako da požar više ne može da se širi jer nema šta da gori, ali u zgarištu još uvek ima žara koji predstavlja opasnost po lica koja bi se našla na tom mestu.[8]

Mere koje se sprovode uredi

Zakon koji definiše ovu oblast, pravilnici, tehnički normativi i standardi propisuju mere koje se sprovode u cilju sprečavanja nastanka požara i umanjenja šteta, a to su: organizacione (zakon ih propisuje), tehničke ( pravilnici, tehnički normativi i standardi), edukativne (zakon).[5]

Organizacione mere predstavljaju obaveze koje moraju da ispune pravna lica u zavisnosti od kategorije požarne ugroženosti, što znači da pravna lica svrstana u prvu kategoriju požarne ugroženosti moraju da imaju vatrogasnu jedinicu. Razvrstavanje po kategorijama požarne ugroženosti vrši inspekcija Sektora za vandedne situacije MUP-a RS donošenjem rešenja o razvrstavanju privrednog subjekta u odgovarajuću kategoriju.[8]

Druga kategorija u obavezi je da poseduje službu za zaštitu od požara i treća kategorija mora da ima jedno lice koje se bavi organizovanjem i sprovođenjem zaštite od požara.

Tehničke mere zaštite od požara predstavljaju sve mere koje se sprivode u fazi izgradnje objekata (upotreba odgovarajućih građevinskih materijala koji ne dozvoljavaju razvoj i brzo širenje požara). [6]Mere koje omogućavaju bezbednu evakuaciju lica iz ugroženog objekta, što predstavlja označavanje pravca i smera evakuacije, smer otvaranja izlaznih vrata, širina evakuacionih prolaza i koridora i osvetljavanje evakuacionih prolaza i izlaza u slučaju prekida snabdevanja električnom energijom.[6]

 
Aparat za gašenje požara za naznakama za koju kategoriju se koristi

Mere za otkrivanje i gašenje požara: ugradnja sistema za dojavu i sistema za gašenje požara. Sistemi za automatsku detekciju i dojavu požara predstavljaju sistem koji ima automatske detektore požara (detektori dima, detektori plamena i detektori toplote) i ručne javljače požara. Detektori i javljači povezani su na centralu za dojavu požara koja se postavlja u prostoru u kom uvek ima prisutnih lica koja su u obavezi da budu obučena za rad sa centralom. Sistemi za gašenje požara postavljaju se u izrazito ugroženim požarnim sredinama i funkcionišu tako da u slučaju požara kreće automatsko gašenje, a u slučaju otkaza automatike moraju da imaju i mogućnost ručnog aktiviranja. Najpoznatiji sistemi za ovu namenu su: sistemi za gašenje požara vodom (sprinkler i drencer), sistemi za gašenje požara ugljendioksidom i oni mogu biti sistem za delimičnu ili potpunu zaštitu ugroženog prostora.[9] Sistemi za gašenje požara prahom, vodenom maglom i halonom. Zbog svoje visoke cene halon se koristi za gašenje požara elektronskih centara i skupe elektronske opreme, te je malo zastupljen u praksi. Najzastupljeniji su sistemi za gašenje požara vodom i ugljendioksidom.[9]

Edukativne mere propisane Zakonom o zaštiti od požara:

Predviđena su dva nivoa edukacije:

  1. obavezan stručni ispit za lica koja rade na poslovima organizovanja i sprovođenja preventivnih mera zaštite od požara
  2. niži nivo koji predatavlja obaveznu obuku iz oblasti ZOP za sve zaposlene. Ova obuka se sprovodi u roku od 30 dana od dana zaposljenja i obavezna je provera obučenosti na svake tri godine.[8]

Eksplozija uredi

Eksplozija je proces naglog, iznenadnog sjedinjavanja kiseonika i gorive materije koja se dešava u veoma kratkom vremenakom intervalu. Praćena je oslobađanjem velike količine gasova i toplote, što za posledicu ima detonacioni udar. Prema brzini eksplozije se dele na: detonaciju i deflagraciju. Prema prirodi, eksplozije se dele na eksplozije eksplozivnih materija (eksplozivi) i tehnološke eksplozije (eksplozije materija koje se inače ne smatraju eksplozivima). Poznate tehnološke eksplozije su eksplozije para, zapaljivih tečnosti ili gasova u smesi sa vazduhom, a najpoznatije i najrazornije tehnološke eksplozije nastajale su u smesi prašine (šećer u prahu, ugalj, brašno, aluminijum u prahu itd.) sa vazduhom u određenim koncentracijama.

Reference uredi

  1. ^ a b v Zakon o zaštiti od požara („Sl glasnik RS” br. 111/2009 i 20/2015). 
  2. ^ Zakon o zaštiti od požara („Sl glasnik RS” br. 111/2009 i 20/2015). 
  3. ^ a b PRAVILNIK O ORGANIZOVANjU ZAŠTITE OD POŽARA PREMA KATEGORIJI UGROŽENOSTI OD POŽARA. („Sl glasnik RS” br. 6/2021). 
  4. ^ „Tehnička preporuka za zaštitu od požara stambenih, poslovnih i javnih zgrada, Standardni savez za standardizaciju, Beograd,2002.”. 
  5. ^ a b PRAVILNIK O ORGANIZOVANjU ZAŠTITE OD POŽARA PREMA KATEGORIJI UGROŽENOSTI OD POŽARA („Sl glasnik RS” br. 6/2021). 
  6. ^ a b v „Tehnička preporuka za građevinske tehničke mere zaštite od požara, Standardni savez za standardizaciju”. 
  7. ^ „Tacitus - ANNALS”. web.archive.org. 2009-04-14. Arhivirano iz originala 14. 04. 2009. g. Pristupljeno 2022-12-18. 
  8. ^ a b v g d Uredba o razvrstavanju objekata, delatnosti i zemljišta u kategoriji ugroženosti od požara („Sl glasnik RS” br.76/2010). („Sl glasnik RS” br.76/2010). 
  9. ^ a b Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara (Sl. List SRJ br.87/93). 

Literatura uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заштита_од_пожара&oldid=27503455”