Zajam za preporod Srbije

Zajam za preporod Srbije je ekonomski projekat vlade SR Srbije na čelu sa Dragutinom Zelenovićem i tadašnjim predsednikom Slobodanom Miloševićem, za izlazak iz ekonomske krize 1989. godine. Projekat je završio neslavno.

Istorija

Skupština republike Srbije je donela odluku o raspisivanju Zajma za privredni preporod Srbije 20. maja 1989. godine.

14. jula, iste godine, u medijima RS Srbije objavljen je Konkurs za odobravanje sredstava za privredni razvoj u SR Srbiji.

Na konkursu su mogli da učestvuju privredni subjekti, zemljoradničke zadruge, privatne firme i pojedinci pod uslovom da ispunjavaju propisane uslove, odnono, neke od kriterijuma društveno-ekonomske i tržišno-finansijske opravdanosti.

Ideja sa Zajmom bila je prikupljanje sredstava za oporavak propale srpske privrede. Ekonomska kriza, neefikasna i nerestrukturirana preduzeća nesposobna da stvore novu vrednost, dezinvestiranje, nepoverenje u državne banke pritiskali su u to vreme Srbiju.

Štednja građana, naročito devizna, u jugoslovenskim bankama bila je u to vreme zamrznuta (oko osam milijardi dolara) i građani već uveliko nisu imali poverenje u kolabirane državne banke. Meta projekta bio je novac građana koji su oni čuvali u kućama, po proceni Miloševićevih analitičara, četiri-pet milijardi tadašnjih maraka. Tu „štednju”, prema zamisli tadašnjih vlasti, trebalo je staviti „u funkciju” privrednog preporoda Srbije.

Projekat je uključivao jaku propagandnu kampanju. Udarne informativne emisije TV Beograd i specijalno dizajnirane stranice Politike obilovale su primerima građana koji su se utrkivali u upisivanju veće sume novca. Dobro osmišljenom kampanjom sva preduzeća bila su primorana da odvoje jedan mesečni lični dohodak za zajam. Primera radi, radnici „Goše” dali su 6,6 milijardi dinara u vidu poklona, a oko pet milijardi upisano je kao zajam. Bilo je i medijskog denunciranja i prozivki, u stilu, u JAT-u od osam hiljada zaposlenih svega 600 upisalo zajam”.

Sav taj trud nije bio dovoljan, pa su organizatori Zajma smislili da ojade spoljnotrgovinske firme za koje su znali da su u posedu deviznih sredstava. I pored upozorenja Saveznog izvršnog veća (13. oktobar 1989) da preduzeća u Srbiji nemaju zakonskog osnova da upisuju devizni Zajam, napravljen je spisak 55 spoljnotrgovinskih firmi, s razrezanom sumom, od kojih se očekivalo da uplate 350 miliona dolara. Na prvom mestu bio je Geneks sa 25 miliona dolara, pa Ineks sa 18 miliona, RTB Bor-Juhotehna sa 15 miliona, Jugohemija sa osam miliona, Centrokoop i Voćarkop sa po sedam miliona, Jugoeksport i Hempro sa po pet miliona.

Kampanju za upis Zajma pratilo je euforično medijsko licitiranje ipak prilično bednim „razvojnim” projektima i lakomislenim fantazijama o prodoru na svetsko tržište. Pirotska fabrika boja i lakova „Suko”, ja npr. najavila izgradnju pogona u Alžiru vredan 400 miliona dinara. Galenika je imala plan da sa francuskom firmom Medarmil-Etimed gradi fabriku za proizvodnju lekova u „pelet” formi. Trikotaža „Dušan Dugalić” iz Batočine reklamirala se u Politici naslovom „Kompjuteri pletu džempere”. PKB je imao 43 projekta („Italijani traže naše koze”), Minel 19 projekata, „Ivo Lola Ribar” 12 projekata (ukupne vrednosti 40 miliona dolara), Rekord – pet projekata, Zmaj – tri, Ikarbus – četiri projekta, a Grmeč s novom generacijom podnih materijala. Bila je tu i Srpska fabrika stakla i RTB Bor s projektima proizvodnje superprovodnika i lasera. Mladen Golubović, sekretar Komisije Izvršnog veća Srbije za miroljubivo korišćenje kosmosa, najavio je „ulazak u kosmičku tehnologiju” predlažući da novac od Zajma bude iskorišćen za nabavku satelita.

Jedan broj spoljnotrgovinskih preduzeća su upisli da će dati predviđene sume, ali su devize ipak izneli u inostranstvo.

I pored neviđene medijske kampanje većina banaka, privrednih preduzeća i građana ostala je suzdržana na ideju da Zajmom razvija privredu Srbije.

20. februara 1990. godine Vlada je odlučila da rok završetka upisa Zajma pomeri sa 25. juna 1990. na 31. januar 1991. Sledi i pojačavanje medijske ofanzive – 1. marta osniva se „marketing pul zajma” (Politika, RTB Beograd i Beogradska banka). A 21. marta Izvršno veće Srbije formuliše i šalje u Skupštinu zakonski predlog da se Fond za privredni preporod pretvori u trajnu „Zadužbinu srpskog naroda”. Dva dana kasnije (23. mart) predstavnici Narodnog fonda za privredni preporod Srbije (Zadužbine), NIP Politika, RTB Beograd, Beogradske banke i preduzeća „Obnova” potpisali su sporazum o realizaciji projekta „Sekundarne sirovine za privredni preporod Srbije”.

Fond je osnovan odlukom Skupštine radi bržeg i efikasnijeg privrednog razvoja i raspolagao je kapitalom (novčanim i drugim poklonima) prikupljenim na osnovu Zakona o zajmu za privredni razvoj i novcem i drugim vrednostima datim kao poklon.

Druga polovina 1990. godina protekla je u narkotizovanju javnosti u koje je projekte uložen kapital prikupljen Zajmom. Spisak projekata bio je dokaz o potpunom fijasku ideje jer je teško sakupljeni investicioni kapital ulagan u tradicionalne i u modernom svetu prevaziđene ideje i programe. Dodela prvih kredita „za privredni preporod” počela je u oktobru 1990. Prihvaćen je 81 projekat ali je kod 25 ubrzo došlo do „izvesnih teškoća u realizaciji”. Na kraju je iskorišćena samo polovina deviznog iznosa Zajma. Ostatak novca, kako je tvrdio Mlađan Dinkić u knjizi „Ekonomija destrukcije”, prenet je u Beogradsku banku na Kipru i u jednu londonsku banku.

Novac iz Zajma dobili su proizvođač đubriva „Gaj” iz Kovina, EI Niš za proizvodnju tjunera i nove katodne cevi, Simpo za novi pogon u Bujanovcu, farme junadi u Valjevu i Lapovu, Fabrika opeka Magnohrom, Fabrika svetiljki iz Barajeva, novopazarski kombinat „Vojin Popović” za proširenje ribnjaka, preduzeće „Elgra” iz Ljiga za preradu otpadne gume, Fabrika mašina Boljevac (34,5 miliona dinara), Srpska fabrika stakla (10,2 miliona), Moravka tekstil iz Požarevca (90 miliona), Banatplast iz Plandišta (2,5 miliona za proizvodnju plastičnih čaša), Brodogradilište „Tito” (80 miliona), Industrija ventila Sremska Mitrovica (26,6 miliona), Kombinat „1. oktobar” iz Bašaida (37,5 miliona za navodnjavanje).

Kad su se posle poraza Miloševića na izborima 2000. godine svodili računi, ispalo je da su 62 firme, korišćenjem sredstava Zajma za privredni razvoj, ostvarile inflatornu dobit od 69 miliona maraka. Najveću inflatornu dobit ostvarila kompanija Simpo (oko sedam miliona maraka), a među privatnim firmama „Vujić” iz Valjeva (oko 1,4 miliona maraka).

Konačni devizni zbir Zajma za preporod (dinarski se ne računa jer ga je pojela inflacija) bio je porazan – sakupljeno je 86.188.434 dolara (8,6% predviđenog iznosa).

Nakon ovog fijaska, usledile su tokom 1992. i 1993. godine slični projekti indukovane hiperinflacije i piramidalne štednje.