Zajednica - Jevrejski omladinski klub

Zajednica - Jevrejski omladinski klub, bio je omladinsko udruženje i jedna od prvih jevrejskih kulturnih ustanova u Beogradu. Postojao je u prvoj dekadi dvadesetog veka. U svom sastavu imao je biblioteku sa čitaonicom, poučno-zabavni časopis i školu za strane jezike.

Klub Zajednica

Klub Zajednica predstavlja prvo jevrejsko omladinsko društvo, osnovano 1904. godine u Beogradu. Imalo je čitaonicu sa knjižarom, pokrenulo je i objavljivalo istoimeni poučno-zabavni časopis i školu za strane jezike. Inicijativu za stvaranje ovog kulturnog centra pokrenulo je nekoliko ambicioznih mladića, mladih činovnika, trgovaca i trgovačkih pomoćnika, a među njima i jedan đak Realke, sa ciljem stvaranja jednog kulturnog centra oko kojeg bi se okupljala ne samo jevrejska, nego i srpska omladina (zbog čega se često nazivala i Srpsko-jevrejska omladinska Zajednica) u svrhu kulturne edukacije. Njen osnivač bio je i Benko S. Davičo, beogradski advokat i književnik. Sedište kluba se nalazilo preko puta Malog Kalemegdana, kako bi članovi koji su stanovali u donjem kraju na Jaliji, i onih koji su stanovali na Zereku i u čaršiji, u gornjem kraju beogradske varoši, lako stizali do Kluba. Svi beogradski listovi su slali svoja izdanja besplatno čitaonici kluba „Zajednica“. To su činili i listovi „Brankovo kolo” iz Novog Sada i „Bosanska vila” iz Sarajeva. A kupovao se i nemački nedeljni list „Di Bohe” (Die Woche).

Klub nije uživao subvencije, niti je primao dobrotvorne priloge. Poslovao je zahvaljujući članarinama. Članova je u početku bio dosta velik broj. Od toga novca su se podmirivali troškovi kirija, osvetljenje, čišćenje itd. i kupovane knjige. Kako bi kupovina brojnih knjiga bila isplativa, izabran je odbor od tri člana koji je obilazio antikvarnice jer su kupovane mahom već upotrebljene knjige.

Za predsednika kluba bio je izabran Jakov A. Alkalaj, bankarski činovnik, koji od 1919. godine živi u Lozani. Za knjižničara bio je izabran Isak A. Demajo, trgovački zastupnik, koji je doživeo tragičnu sudbinu mnogih Jevreja u Beogradu, za vreme nacističke okupacije. Čitaonica i knjižara bile su otvorene od 7 do 12 časova svake večeri i celog dana praznicima i nedeljom. A za knjižničara bio je zadužen Isak A. Demajo.

Koncerti i pozorišni komadi u klubu „Zajednica”

Važan izvor prihoda kluba dolazio je od koncerata koji su se priređivali jednom godišnje. Izabran je umetnički odbor u kome su bili: Marko Demajorović, Solomon Mošić, Josif Mejuhas i Samuilo Alkalaj. Koncerti su brižljivo pripremani i izvođeni. Bilo je teškoća oko dikcije pri izvođenju pozorišnih komada. Ali se i to savladalo uz pomoć Stojičevića, člana Narodnog pozorišta. U sekciji pozorišta posebno su se istakle: Matilda Alkalaj, Lepa Afar-Alkalaj, Olga Benjamin, Ela Pekhac i Bukica Atijas, koje su glumile raznovrsne uloge. Muški izvođači bili su uglavnom sami članovi uprave. Na prvom koncertu izvođen je „Šopenhauer” od Branislava Nušića. Bio je prisutan i sam pisac, koji je čestitao izvođačima. Na drugom koncertu izvođena je drama u jednom činu „Žrtva” od Samuila Alkalaja, i njegova komedija „Dve menice”, čiji je siže uzeo iz jedne poljske pripovetke. Na trećem koncertu izvođena su dva komada u prevodu Boška Bogdanovića, koji je bio prijatelj kluba i njegovih upravljača. Na poslednjem koncertu kluba izvođena su originalna dela, poznata pevačica Cipora Papo otpevala je novu pesmu muzičara Štirskog, jedan mladi srpski kompozitor izvodio je na klaviru svoju novu simfoniju, profesor Mile Pavlović pročitao je odlomak iz svoje nove knjige, koja još nije bila štampana, „Napuljske šetnje”, i recitovana je pesma „Iskušenje svetog Antonija” od Samuila Alkalaja. Umetnički uspeh ovog koncerta bio je značajan. Ali u isto vreme, bili su to poslednji sadržaji u Klubu, u pogledu umetničkog izvođenja.

Zajednica – Omladinski zabavno-poučni časopis: Organ kluba Zajednice

Naslovna strana 4. broja lista „Zajednica”

Naslovna strana 1. broja lista „Zajednica”

Časopis Zajednica počeo je da izlazi u oktobru 1906. godine u Beogradu. Bio je poučnog i zabavnog karaktera. Vlasnik za Organ kluba Zajednice bio je Jakov A. Alkalaj, a odgovorni urednik bio je Nikola T. Dimitrijević. U početku, iz skromnosti ili bojažljivosti, saradnici lista nisu potpisivaii svoja puna imena, nego samo početna slova imena i prezimena. Onda je poznati beogradski list „Slovenski Jug” kritikovao takav postupak i tražio da pisci naznače puna imena, da bi javnost znala sa kim ima posla. I tako je od broja 3 svaki članak, svaka pesma ili pripovetka počela da se potpisuje punim imenom, sa izuzetkom prevodilaca Isidora Levija i Hajima A. Alkalaja, koji su još bili đaci, pa nisu smeli sarađivati u listovima bez odobrenja školskih vlasti. Saradnika je u početku bio priličan broj. Ali se pri kraju taj broj sveo na Samuila Alkalaja, koji je pisao članke, pripovetke, pesme i prikaze i na Isidora Levija, koji je prevodio i skupljao pretplatu. Izdavanje lista bila je novost za Jevreje i Srbe. Jevrejski intelektualci su bili iznenađeni pojavom lista i mladim piscima o kojima se do tada nije ništa čulo. U to doba srpska javnost je znala samo za Hajima S. Daviča, pisca pripovedaka „Sa Jalije”, koji je u doba kada je „Zajednica” štampana bio u Minhenu i odatle slao dopise „Trgovinskom glasniku”. Javnost je znala i za Davida Pijade, koji je ranije izdao knjigu stihova „Ja”, ali je u to vreme studirao u inostranstvu i tek po povratku u Beograd, kada je „Zajednica” prestala da izlazi, izdao je jedan književni list koji se brzo ugasio. Jedini aktivni Jevrej publicista bio je Jovan Mandil. Bio je glavni saradnik lista „Beogradske novine”. Sem Arona Alkalaja, koji je napisao ili preveo jedan članak za prvi broj „Zajednice”, mali broj intelektualaca Jevreja u Beogradu bili su indiferentni prema listu i njegovim saradnicima.

Štampan je ćiriličnim pismom u štampariji „K. Gregorić i drug” u Beogradu. Format 16x25 st. Izlazio je mesečno i imao je 64 strane. U poslednjem broju 5 iz 1907. godine redakcija obaveštava da časopis prestaje da izlazi zbog nedostatka materijalnih sredstava. Sačuvani primerci 1. i 5. broja nalaze se u Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, a kopija primerka broja 4 iz aprila 1907. godine u Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu.

Škola za strane jezike

U isto vreme sa izdavanjem lista, klub odlučuje da otvori školu za strane jezike. Zbog toga uzet je lokal u centru varoši, kod Kneževog spomenika. Lokal se sastojao iz velikog i prostranog prizemlja u kome je smeštena čitaonica sa knjižarom. Na spratu je bila škola za nemački i francuski jezik. Školu je pohađao značajan broj đaka Jevreja i Srba. Među njima i istoričar prof. Vukićević. Srbija je tada stupila u tesnu vezu sa Francuskom, koja je davala zajmove za građenje železnica i za naoružanje. Francuski jezik je postao popularan. Ali je još uvek postojala potreba da se uči nemački, jer je trgovina sa Austrijom i Nemačkom bila najznačajnija. Omladina, pa i stariji ljudi, imali su prilike da za malu svotu novca nauče dva tada glavna evropska jezika, bez kojih se građani Srbije nisu mogli smatrati obrazovanim ili dobrim poslovnim ljudima.

Spoljašnje veze

• Jevrejska digitalna biblioteka