Zorka Velimirović

Zorka Velimirović
Zorka Velimirović
	Zorka Velimirović
Lični podaci
Datum rođenja	16. mart 1878.
Mesto rođenja	Čitluk kod Sokobanje, Kneževina Srbija
Datum smrti	10. oktobar 1941. (63 god.)
Mesto smrti	Beograd, Okupirana Srbija
Porodica
Porodica	brat: Milutin Velimirović ; sestra: Vukosava Velimirović

Zorka M. Velimirović (Čitluk kod Sokobanje, 16. mart 1878 – Beograd, 10. oktobar 1941) bila je srpski prevodilac. Jedna je od najznačajnijih i najplodnijih prevodilaca u srpskoj književnosti prve polovine 20. veka. U savremenoj literaturi i medijskim člancima često se navodi kao prva žena prevodilac u Srbiji, premda je prevoditeljki u Kneževini i Kraljevini Srbiji svakako bilo i pre nje.^[1]^[2]^[3]

Biografija uredi

Porodica uredi

Rođena je 1878. godine u uglednoj porodici Velimirovića, poreklom iz Vasojevića sa severa današnje Crne Gore. Otac Miloš bio je pravoslavni protojerej, autor više etnografskih spisa i jedan od osnivača Srpske književne zadruge, dok je majka Jelena (rođena Morotvanski) bila domaćica. Njihovo jedanaestoro dece odrastalo je okruženo knjigama, čitajući nekoliko časopisa i novina, između ostalih i časopis Niva iz Sankt Peterburga. Mlada Zorka se kroz njegov književni dodatak upoznala sa savremenom ruskom književnošću i samouko napravila prve korake u učenju ruskog jezika.^[3] Zorkin brat Milutin Velimirović bio je poznati srpski lekar i pisac, sestra Ljubica Velimirović Popadić romanopisac, dok se najmlađa sestra Vukosava Velimirović afirmisala kao prva srpska vajarka koja je između dva svetska rata stekla ugled ne samo u Jugoslaviji, već i u evropskim okvirima.^[4]^[5]

Stvaralaštvo uredi

Osnovnu školu upisala je u Sokobanji a nastavila u Pirotu, gde je završila i gimnaziju. U Ženskoj privatnoj gimnaziji u Pirotu angažovana je 1908. godine kao vaspitačica zadužena za brigu o učenicama tokom trajanja nastave i njihovo moralno vaspitanje.^[6] Bila je i članica podružine Ženskog društva u Pirotu.^[7] Zorkin otac, protojerej Miloš, dobio je 1911. godine premeštaj u Beograd, a sa njim je krenula i čitava porodica Velimirović nakon četvrt veka boravka u Pirotu.^[3]

Zorka Velimirović prevela je više od dvadeset književnih i naučnih knjiga sa ruskog na srpski jezik u periodu od 1913. do 1939. i redovno objavljivala svoje prevode priča i kratke proze ruskih autora u domaćim časopisima i novinama. Prve prevode Čehovljevih priča objavila je u novinama 1909, a prvu prevedenu knjigu, Ruđin, Ivana Turgenjeva, 1913. godine. Ruđin je i u poslednjem srpskom izdanju iz 2020. godine štampan prema Zorkinom prevodu.^[3]

Zorka Velimirović prevela je i Čehovljevu dramu Ujka Vanja koja je po njenom prevodu premijerno izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu maja 1913.^[3]

Neka od najznačajnijih izdanja iz njenog prevodilačkog opusa su:^[3]

Studije optimizma I. I. Mečnikova (1914);

Plemićko gnezdo I. Turgenjeva (1915);

Pripovetke L. N. Tolstoja (1920);

Pripovetke A. Budiščeva (1921);

Jadnici F. M. Dostojevskog (1921);

Očevi i deca I. Turgenjeva (1921);

Pozno cveće A. P. Čehova (1921);

Dama-pik A. S. Puškina (1921);

Bezdan. Smeh L. N. Andrejeva (1922);

Idiot, knj. 1-2, F. M. Dostojevskog (1922);

Hiljadu duša A. F. Pisemskog (1922);

Klara Milić I. Turgenjeva (1924);

Priče M. E. Saltikov-Ščedrina (1926);

Uoči novih dana I. Turgenjeva (1927);

Bogati mladoženja A. F. Pisemskog (1929);

Kapetanova kći A. S. Puškina (1931);

U Tolstojevim Izabranim delima (1934):
- knj. 5: Hadži Murat. Kavkaski zarobljenik (prevela Hadži Murata, a Kavkaskog zarobljenika Stanka Glišić);
- knj. 8: Dekabristi i druge pripovetke (priče „Platnomer”, „Otac Sergije”);
- knj. 18-21 - Ana Karenjina;
- knj. 26: Lažni kupon i druge pripovetke (priča „Šta sam sanjao”);
- knj. 29: Vaskrsenje, III knjiga;
U Čehovljevim Sabranim delima (1939):
- knj. 13: Medved i druge drame (Šumski duh, Ivanov, Galeb);
- knj. 14: Ujka Vanja i druge drame (prevela Ujka Vanju i Tri sestre).

Bogat prevodilački opus Zorke Velimirović naišao je dvadesetih godina prošlog veka na široku recenziju i priznanje zbog tečne proze i bogatog jezika. Njen doprinos prihvatanju Turgenjeva, A. P. Čehova i L. N. Tolstoja na ovim prostorima je posebno značajan, a sama je gajila doživotnu sklonost prema njihovoj poetici i pogledu na svet. Nekoliko njenih prevoda je i danas u upotrebi, smatraju se tekstovima koji nisu prevaziđeni niti zastareli, već nasuprot tome i dalje veoma aktuelni i redovno se štampaju u novim izdanjima. Svakako najvažniji je prevod romana Ana Karenjina L. Tolstoja. Roman je prevela 1934. za Izabrana dela Tolstoja, a posle Drugog svetskog rata objavljen je u redakciji Isidore Sekulić. Taj prevod još uvek, gotovo čitav vek kasnije, uvodi hiljade čitalaca u Tolstojev književni svet, ali nije dobio ni blizu dovoljno kritičke i naučne pažnje.^[3]

Zorka Velimirović bila je član Glavnog odbora Društva „Kneginja Zorka” i dobrotvorka Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava „Ženski pokret”.^[8] Takođe, učestvovala je u radu Društva za zaštitu devojaka i Kluba nezavisnih književnika.^[9]^[10]

Odlukom Gradske uprave Pirot iz 2019. godine, jedna manja prigradska ulica u Pirotu nazvana je po Zorki Velimirović.^[11]

Reference uredi

^ „Heroine koje su ostavile trag za sva vremena”. Danas. 27. decembar 2021. Pristupljeno 10. mart 2023.
^ Petković, Milica (2008). Žene Ponišavlja. Pirot. str. 65.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Veselinović, Sonja (2023). „Pozicija kulturne posrednice: prevodilački rad Zorke Velimirović”. Postajanje autorkom, zbornik radova: 173 — 186.
^ „Uz drugo izdanje monografije o znamenitoj pirotskoj porodici Velimirović - I mi imamo svoje Manove”. Politika ekspres: 13. 13. novembar 1996.
^ „Klanjala joj se cela Evropa, a mi smo je bacili u đubre”. Blic. 16. septembar 2018. Pristupljeno 10. mart 2023.
^ Manić, Miljan (2017). Pirotski vremeplov : hronologija. str. 52.
^ Milanović, Jasmina (2018). „Podružina Ženskog društva u Pirotu i Ćilimarska škola (1904 - 1941)”. Pirot - od turske kasabe do modernog grada, preko Berlina i Versaja: 264.
^ „VELIMIROVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Pristupljeno 10. mart 2023.
^ „Skupština Društva za zaštitu devojaka”. Pravda: 6. 8. jul 1932.
^ „Skupština Kluba nezavisnih književnika”. Pravda: 14. 24. april 1933.
^ „“Svoje” ulice u Pirotu dobijaju Katarina Levandis, Neša Leptir, Dragan Nikolić, Mali Rista, Dragoljub Jovanović, braća Cekić i Garotić…”. Grad Pirot. Pristupljeno 12. 3. 2023.

[1] „Heroine koje su ostavile trag za sva vremena”. Danas. 27. decembar 2021. Pristupljeno 10. mart 2023.

[2] Petković, Milica (2008). Žene Ponišavlja. Pirot. str. 65.

[:0-3] v ^g ^d ^đ ^e Veselinović, Sonja (2023). „Pozicija kulturne posrednice: prevodilački rad Zorke Velimirović”. Postajanje autorkom, zbornik radova: 173 — 186.

[4] „Uz drugo izdanje monografije o znamenitoj pirotskoj porodici Velimirović - I mi imamo svoje Manove”. Politika ekspres: 13. 13. novembar 1996.

[5] „Klanjala joj se cela Evropa, a mi smo je bacili u đubre”. Blic. 16. septembar 2018. Pristupljeno 10. mart 2023.

[6] Manić, Miljan (2017). Pirotski vremeplov : hronologija. str. 52.

[7] Milanović, Jasmina (2018). „Podružina Ženskog društva u Pirotu i Ćilimarska škola (1904 - 1941)”. Pirot - od turske kasabe do modernog grada, preko Berlina i Versaja: 264.

[8] „VELIMIROVIĆ Zorka”. Enciklopedija Srpskog narodnog pozorišta. Pristupljeno 10. mart 2023.

[9] „Skupština Društva za zaštitu devojaka”. Pravda: 6. 8. jul 1932.

[10] „Skupština Kluba nezavisnih književnika”. Pravda: 14. 24. april 1933.

[11] „“Svoje” ulice u Pirotu dobijaju Katarina Levandis, Neša Leptir, Dragan Nikolić, Mali Rista, Dragoljub Jovanović, braća Cekić i Garotić…”. Grad Pirot. Pristupljeno 12. 3. 2023.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]