Ilija Pjatecki-Šapiro
Ilija Pjatecki-Šapiro (rus. Илья Пятецкий-Шапиро; Moskva, 30. mart 1929 — Tel Aviv, 21. februar 2009) je bio rusko-jevrejski matematičar i poznati sovjetski odbijenik. Tokom svoje šezdesetogodišnje karijere, imao je brojne značajne doprinose u primenjenoj nauci i teorijskoj matematici, na koju se usredsredio tokom poslednjih četrdeset godina. Najveća su njegova dostignuća u oblasti automorfnih formi i L-funkcija, a bio je aktivan i u analitičkoj teoriji brojeva, reprezentacijama grupa i algebarskoj geometriji. U nauci je imao doprinose u ćelijskoj biologiji, geofizici, automatima, homogenim mrežama i digitalnim računarima.[1]
| Ilija Pjatecki-Šapiro | |
|---|---|
 Ilija Pjatecki-Šapiro | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 30. mart 1929. |
| Mesto rođenja | Moskva, Sovjetski Savez |
| Datum smrti | 21. februar 2009. (79 god.) |
| Mesto smrti | Tel Aviv, Izrael |
| Obrazovanje | Moskovski državni univerzitet Lomonosov |
| Naučni rad | |
| Polje | matematika |
| Učenici | Džejms Kogdel Andrej Reznikov Ernest Vinberg Zeev Rudnik |
| Poznat po | Obratnoj teoremi |
Pjatecki-Šapiro je bio izabran za člana Izraelske akademije nauka 1978, dobitnik je Izraelske matematičke nagrade 1981, i jednog od najprestižnijih matematičkih priznanja, Volfove nagrade, 1990. Četiri puta je pozivan da održi predavanja na Međunarodnim matematičkim kongresima (jedna od najviših časti u matematici): 1962, 1966, 1978. i 2002.
Biografija uredi
Ilija Pjatecki-Šapiro je rođen u Moskvi, a za matematiku se počeo interesovati kada mu je bilo 10 godina.[2] Njegovi roditelji poticali su iz tradicionlanih jevrejskih porodica; otac je bio doktor hemijskog inženjerstva, poreklom iz Berdičeva, mahom jevrejskog gradića u Ukrajini, a majka iz Gomela, sličnog mesta u Belorusiji. Porodice oba roditelja su bile srednjeg sloja ali su zapale u siromaštvo nakon Oktobarske revolucije 1917.[1]
Diplomirao je 1951. na Moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“.[2] 1952. godine je dobio nagradu Moskovskog matematičkog društva za mladog matematičara, za rad koji je rešio problem francuskog analiste Rafaela Salema o skupovima jedinstvenosti trigonometrijskih redova. Njegova prijava za poslediplomske studije na ovom univerzitetu je odbijena uprkos jakoj preporuci Aleksandra Osipoviča Geljfonda, uglednog matematičara i člana Komunističke partije (zapravo, Geljfondov otac je bio Lenjinov prijatelj).[1] Pjatecki-Šapirov sin, Gregori, ovo je pripisivao antisemitizmu. Geljfondovim naporima, Pjatecki-Šapiro je primljen na Moskovski pedagoški institut, gde 1952. godine dobija pismo od vladinih zvaničnika kojim mu se nalaže da se preseli u Kazahstan i tamo predaje u srednjoj školi. Iako su mu roditelji, u strahu da bi mogao biti poslat u gulag ako odbije, rekli da ide, Ilija je odbio; godinu dana kasnije, drugim pismom je obavešten da se ne mora odazvati na svoj nastavnički posao.[2] Doktorirao je 1954. kod mentora Aleksandra Buhštaba.[3] Među njegovim ranim radovima, kada se bavio klasičnom analitičkom teorijom brojeva, je bila i neočekivana „Teorema Pjatecki-Šapira o prostim brojevima“,[2] koja daje asimptotsku formulu za broj prostih brojeva oblika [nc] ne većih od x, za c u nekom intervalu brojeva većih od 1.
Pjatecki-Šapiro je pohađao i seminare na Steklovljevom matematičkom institutu u Moskvi, gde je Igor Šafarevič, profesor na Steklovu, bio uticajan na njegova interesovanja u modernoj teoriji brojeva i algebarskoj geometriji. Pjatecki-Šapiro je tako sa Šafarevičem objavio zajednički rad o algebarskim površima, koji je uticao na mnoge matematičare. Njegova karijera je bila u usponu, a 1960-ih je bio međunarodno priznat kao izvanredan matematičar. Steklovljev institut mu je dao i prestižniju titulu doktora nauka. Izabran je za profesora na Moskovskom institutu za primenjenu matematiku 1958, a i za profesora na Moskovskom državnom univerzitetu 1965. Vodio je seminare za napredne studente, među kojima su bili i Grigori Margulis i David Každan.[2][1]
Pjatecki-Šapiru nije bilo dozvoljavano da napusti SSSR osim jednog kratkog puta za Mađarsku. Vlasti su mu poručile da će moći da putuje ako se učlani u Komunističku partiju, što je on odbio svojim čuvenim odgovorom:[2][1]
Članstvo u Komunističkoj partiji će mi skretati pažnju sa mog rada.
Kada je početkom 1970-ih SSSR dozvolio većem broju Jevreja da emigriraju za Izrael, Pjatecki-Šapiro je uredio za izlaznu vizu za svoju prvu suprugu Inu i njihovog sina, nakon čega je on otpušten sa položaja profesora na Moskovskom državnom univerzitetu. 1974. godine se prijavio za izlaznu vizu za Izrael i bio odbijen sa obrazloženjem da je isuviše značajan kao naučnik. Zatim mu je oduzet i posao na Institutu za primenjenu matematiku, uključujući i pristup matematičkim bibliotekama. Nastavio je da se bavi istraživanjima tako što su mu kolege donosile knjige iz biblioteke.[2][1][4]
Kao poznati odbijenik povezan sa međunarodnom naučnom zajednicom, Pjatecki-Šapira je pratio automobil KGB-a, a njegov stan je prisluškivan. Za komunikaciju sa kolegama, posebno o svojoj situaciji, je pisao po plastičnoj tabli. Njegov slučaj, sa ozbiljnim ograničenjima istraživanja i bez sredstava za opstanak, privukao je pažnju na Zapadu. 1976. godine je održana prezentacija pred Savetom američke Nacionalne akademije nauka u kojom je apelovano da se iskoristi uticaj za pribavljanje izlazne vize za Pjatecki-Šapira. Izlaznu vizu je i dobio kasnije te godine, zbog čega se razišao i njegov drugi brak, pošto je supruga ostala u Moskvi. Pre odlaska u Izrael, posetio je kolege širom sveta koji su se zalagali za njega. Od 1977. godine je bio profesor na Univerzitetu u Tel Avivu i Univerzitetu Jel, deleći svoje vreme i vodeći doktorande na oba mesta.[1]
Na Pjatecki-Šapira je tokom njegove karijere veliki uticaj imao Izrael Geljfand. Njihova saradnja, čiji je cilj bilo uvođenje teorije reprezentacija u izučavanje klasičnih modularnih formi i teorije brojeva, sadržala je neke od najznačajanijih radova Pjatecki-Šapira.[1] Geljfand, Graev i Pjatecki-Šapiro su 1968. napisali uticajnu knjigu „Automorfne forme i reprezentacije“.
Jedan od najznačajnijih radova Pjatecki-Šapira je „Obratna teorema“, koja ustanovljava vezu između automorfnih formi na grupama n × n matrica i izvesnih L-redova. L-funkcije ovih automorfnih formi imaju izvesna analitička svojstva, koja su posledica njihovih automorfnih svojstava. Obratna teorema tvrdi da, ukoliko izvesni L-red i dovoljan broj njegovih „tvistova“ poseduju ova analitička svojstva, onda je dati L-red zapravo L-funkcija neke automorfne forme. Za slučaj n = 2, Obratnu teoremu je dokazao Andre Vejl, a slučaj n = 3 je u neočekivanoj i novoj verziji dokazao Pjatecki-Šapiro još dok je radio u SSSR. Opšti slučaj su, nakon još 25 godina rada, dokazali Pjatecki-Šapiro i njegov doktorski student Džejms Kogdel. Ova fleksibilna i moćna teorema igrala je ključnu ulogu u dokazima najjačih poznatih rezultata u oblasti Langladsovog principa funktorijalnosti.[1]
Među studentima-doktorandima Ilije Pjatecki-Šapira su i Džejms Kogdel, Simon Gindikin, Boris Mojšezon, Ravi Ragunatan, Andrej Reznikov, Zeev Rudnik, Leonid Vaserstajn i Ernest Vinberg.[3]
Pjatecki-Šapiro je oboleo od Parkinsonove bolesti. Kako je bolest napredovala, 1992. godine je odlučio da prestane da putuje, ali je godinu ili dve kasnije promenio odluku, osećajući da se ne oseća bolje i da mu nedostaju kontakti sa drugim matematičarima.[2] U kasnijim godinama, Kogdel je bio jedina osoba van njegove najbliže porodice koji je mogao da razume njegov govor, i Pjatecki-Šapiro je sarađivao sa Kogdelom sve do 2009. Nastavio je da se bavi istraživanjima na najvišem nivou sve do kraja života, iako ga je bolest ostavila ozbiljno hendikepiranim i često bez govora, putujući po svetu i prisustvujući konferencijama i kada se jedva kretao.[1] Po četvrti put je bio pozvan da održi predavanje na Međunarodnom kongresu matematičara 2002, kada je, po rečima Pitera Sarnaka, u svojim sedamdesetim „i dalje čistio dobro poznate i dugo otvorene probleme“. Od četiri poziva, Pjatecki-Šapiro je održao plenarno predavanje u Moskvi 1966. i 45-minutni govor u Helsinkiju 1978. Njegova predavanja su održali Šafarevič 1962, kada Pjatecki-Šapiru Sovjetski Savez nije dao izlaznu vizu, i Kogdel 2002, kada je Ilija bio previše slab da putuje.[2]
Preminuo je 21. februara 2009. u Tel Avivu od posledica duge bolesti.[2] Sahranjen je 24. februara u Tel Avivu.[1]
Bio je oženjen sa Edit Pjatecki-Šapiro, i sama doktor matematike, koja živi u Nju Hejvenu i Tel Avivu. Imao je sina Gregorija, kćerku Šeli, pokćerku Niki Lipkin, i dva unuka, Pitera i Metjua.[2][1]
Izvori uredi
- ^ a b v g d đ e ž z i j k (jezik: engleski) In Memoriam: Ilya Piyatetski-Shapiro Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2009) („In memorijam: Ilija Pjatecki-Šapiro.“) Matematički departman, Univerzitet Jel., Pristupljeno 5. 3. 2009.
- ^ a b v g d đ e ž z i j (jezik: engleski) Ilya Piatetski-Shapiro, Math Theorist Who Clashed With Soviets, Dies at 79 („Ilija Pjatecki-Šapiro, teorijski matematičar koji se sukobio sa Sovjetima, je preminuo sa 79 godina.“) Njujork tajms, 4. mart 2009., Pristupljeno 5. 3. 2009.
- ^ a b (jezik: engleski)Strana Ilije Pjatecki-Šapira na Projektu Matematička genealogija, Pristupljeno 5. 3. 2009.
- ^ (jezik: engleski)In Memory Of... (Za sećanje na...) Američko matematičko društvo., Pristupljeno 5. 3. 2009.