Википедија

Inkunabula

Inkunabule (lat. mn. sr. roda incunabula: povoji; prvi počeci, od cunae; kolevka; ab incunabulis: od kolevke) su najstarije štampane knjige, one koje su se pojavile od pojave štamparstva (oko 1445) do 1500. godine, odnosno do početka 16. veka.[1][2]

Prva strana Gutembergove biblije iz 1455. godine.

Termin u množini prvi je upotrijebio Bernard fon Malinkrot (Bernhard von Mallinckrodt), dekan (Domdechant) Minsterske katedrale u raspravi O poreklu i razvoju štamparske umetnosti (De ortu et progressu artis typographicae, 1639). U jednini, za označivanje samo jednog sveska, reč se koristi od 19. veka.[3][4] Proučavanjem inkunabula, njihovom izradom, tipografskim karakteristikama i ilustracijama, bavi se naučna disciplina koja se naziva inkunabulistika.[3]

Vrste inkunabula uredi

 
Minijatura iz jedne od najpoznatijih sačuvanih blok knjiga, Ars moriendi (Veština umiranja)

Postoje dve vrste inkunabula: tabularne ili blok knjige, štampane pomoću drvenih ploča na kojima je tekst za svaku pojedinu stranicu bio urezan, kao kod tehnike drvoreza, i tipografske, štampane pokretnim slovima Johana Gutenberga.[3][5]

Blok knjige uredi

Sredinom 14. veka u italijanskim gradovima javljaju se prvi počeci epohe humanizma koja se tokom sledećih 50 godina proširuje na veliki broj zemalja zapadne Evrope. Gradovi postaju centri trgovine, zanatstva i kulture, a broj stanovnika u njima se naglo povećava. Otkrivaju se novi kontinenti (Amerika), sve je veća potreba za proširivanjem ljudskog znanja, otvaraju prve škole i univerziteti. Stvara se nova, svetovna kultura sa novim potrebama u oblasti nauke, prosvete, umetnosti, književnosti i naravno - knjiga iz tih oblasti, kako novih, tako i umnoženih.

Prepisivanje knjiga bilo je sporo, mukotrpno i trajalo je veoma dugo. Zato se već krajem 14. veka razvija štamparstvo u tehnici ksilografije. Ksilografija je umnožavanje pomoću drvenih klišea na kojima su u jednom komadu (drvenoj ploči) u negativu rezani i tekst i slika. Svaka ploča je rezana posebno. Otisak je bio samo s jedne strane papira, ređe pergamenta, a listovi su se dobijali lepljenjem, slično albumima — blokovima, tako da je svaki list predstavljao fizičku celinu.

Blok knjige su otiskivane kao pečati, pa je štampa bila neujednačenog kvaliteta. Knjige su bile većinom religijskog sadržaja, namenjene upotrebi u školama.[5]

Prve štampane knjige uredi

Gutenbergov izum štampe pokretnim slovima je epohalno, revolucionarno i dalekosežno otkriće u istoriji kulture. Ovaj jedinstveni izum je doprineo da knjiga u samo 40 narednih godina preplavi celu Evropu. Štampa je ukinula monopol na pismenost i znanje i učinila knjigu dostupnom daleko širem krugu čitalaca. Slušaoci „čitanja naglas“ se pretvaraju u čitaoce „u sebi“ i oslobođeni zvaničnih tumačenja slobodno razmišljaju o sadržaju. Time ostvaruju neposrednu komunikaciju sa idejama autora i knjiga postaje novi medijum masovnog komuniciranja.[5]

U svetu je do danas sačuvano oko 500.000 primeraka inkunabula (oko 30.000 izdanja), štampanih u više od 1000 štamparija. Za 22.000 postoje potpuni ili delimični podaci, dok su ostale poznate uglavnom samo po naslovima ili drugim podacima po kojima se može pretpostaviti da su bile štampane, na žalost, nisu sačuvane. Veruje se da je do danas sačuvano svega oko 2% štampanih inkunabula.[6]

Inkunabule u svetu uredi

 
Mapa gradova u kojima su se štampale inkunabule slikovito prikazuje širenje štamparstva u 15. veku. Poznata je 271 lokacija. Najveći centri označeni su imenima. Mapa je sačinjena prema podacima iz Incunabula Short Title Catalogue of the British Library (Prema stanju 02. 03. 2011.)[7]

Inkunabule su u kulturnoj istoriji vredne ne samo zbog sadržaja, nego i kao spomenici tipografske umetnosti i knjižne opreme. Prvu katalogizaciju inkunabula izvršio je Georg Volfgang Panzer (Georg Wolfgang Panzer) u pet svezaka pod naslovom: Annales Typographici ab Artis Inventae Origine ad Annum MD. (Nirnberg, 1793–97). [3]

Među sačuvanim blok knjigama najpoznatije su:

  • Veština umiranja (lat. Ars moriendi)
  • Biblija siromašnih (lat. Biblia pauperum)
  • Otkrovenje (grč. Apokalipsis)[5]

Prve štampane knjige:

  • Biblija u 42 reda Johana Gutenberga, remek delo štamparstva, čije je štampanje završeno u Majncu, jula 1456. godine. Knjige su oštampane u ukupnom tiražu od 185 primeraka - 150 na papiru i 35 na pergamentu. Do danas je sačuvano 49 primerka (12 na pergamentu i 37 na papiru). Svega 23 primeraka je potpuno.[8]
  • Turski kalendar druga značajna knjiga koju je Gutenberg odštampao 1454. godine.
  • Iste godine kada je dovršena Biblija u 42 reda Fust je utužio Gutenberga zbog duga i Gutenberg je izgubio štampariju. Već dve godine kasnije, 1457. god. Fust objavljuje elegantno izdanje Majncškog psaltira (Psalterium Moguntinum), na kojem su kao štampari potpisani Fust i njegov zet Peter Šefer, bez Gutenberga. Ova knjiga smatra se jednom od najlepših inkunabula, a značajna je i zbog toga što je prva knjiga koja sadrži datum, mesto i imena štampara i ma prvi štamparski znak - grb štamparije.[3][5]

Slovenska inkunabulistika uredi

Pod pojmom „slovenska inkunabula“ svrstane su samo one inkunabule koje su štampane na nekom od slovenskih jezika, tj ne ubrajaju se one štampane u slovenskim zemljama, ali nekim drugim jezikom. Na nekom od slovenskih jezika inkunabule su se štampale samo u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Češkoj i Ukrajini (i druge slovenske zemlje, npr. Poljska, imale su štamparije, ali se u njima nije štampalo na nekom od slovenskih jezika).

Danas postoji oko 50 slovenskih inkunabula, od čega je pet štampano glagoljičkim, deset ćirilicom, a ostale latinicom. Osim po vrsti pisma, glagoljicom i ćirilicom, slovenske inkunabule imaju iste karakteristike kao evropske.

Prva slovenska inkunabula je Hronika trojanska, štampana u češkom gradu Plzenu 1478. godine. Po broju štampanih inkunabula prednjači Češka, u kojoj je štampano 60 inkunabula, dok je u Hrvatskoj, koja je druga po redu, štampano svega 9. Hrvatske inkunabule izdvaja to što su štampane glagoljičkim pismom. [6]

Srpsko štamparstvo uredi

 
Cetinjski oktoih, kraj 15. veka

Veći deo istorije srpskog štamparstva u stvari je povest o rvanju kulture s teškim istorijskim prilikama. Vek nastanka štamparstva podudario se s početkom najmračnijeg perioda srpske istorije - padom srpskih zemalja u vekovno tursko ropstvo. Dok se slagala Gutenbergova Biblija (1453), sultan Mehmed Osvajač zauzeo je prestonicu Vizantije - Konstantinopolj. Tada je već bio porobljen jug srpske države, od Egejskog mora do Kosova. I sam Gutenberg bio je svestan dramatične opasnosti, pa je pre završetka Biblije, krajem 1454, objavio tzv. Turski kalendar, koji je u obliku pesama pozivao hrišćansku Evropu na otpor Turcima. U toj knjizi pominje se i surovi pohod sultana Mehmeda na Srbiju 1454, kada je turska vojska pustošila Srpsku despotovinu sve do granice Ugarske.

Poslednju deceniju 15. veka, kad počinje srpsko štamparstvo, dočekala je neosvojena od Turaka samo Stara Crna Gora, tj. planinski deo Zete, gde su se do pred kraj veka održali oblasni gospodari Ivan Crnojević i njegov sin Đurađ Crnojević. Te okolnosti odredile su i karakter ranog srpskog štamparstva. Vojnički otpor Srba bio je zadugo slomljen, a misija štamparstva bila je otpor duhovnom porobljavanju, održavanje duhovne i etničke samosvesti. Štampane su samo pravoslavne verske knjige, jer je najvažniji bio otpor turskoj islamizaciji i očuvanje pravoslavne crkve i vere. Poslednji gospodar Zete (odnosno Crne Gore) Đurađ Crnojević na Cetinju osniva štampariju Crnojevića.

Njegovi štampari, sa sveštenikom Makarijem na čelu, uspeli su od 1494. do 1496. godine, pre nego što je pod turskom silom nestala i država i štamparija, da objave pet crkvenih knjiga srpskom varijantom staroslovenskog jezika - 4. januara 1494. objavljena je prva od njih, Oktoih prvoglasnik, kao prva knjiga na slovenskom jugu štampana ćirilicom.

Cetinjska štamparija, oslonjena na slovensku rukopisnu tradiciju i istovremeno na tekovine renesanse (naročito u ornamentici), imala je visok tehnički kvalitet i služila je kao uzor kasnijim štamparima.[9]

Inkunabule štampane na Cetinju su:

  1. Oktoih prvoglasnik, štampan tokom 1493, godine, a završen 4. januara 1494. godine. Oktoih je najznačajnija, najsadržajnija i najviše korišćena bogoslužna knjiga pravoslavne crkve, nastala još u osmom veku.
  2. Oktoih petoglasnik, štampan verovatno tokom 1494. godine kao logičan nastavak prethodne. On je prva ilustrovana južnoslovneska knjiga, sačuvana samo u fragmentima koji čine jedva 1/6 knjige.
  3. Psaltir s posljedovanjem, najveća po obim, koja je s tehničke strane najsavremenija a naročito se ističe po lepoti naslovnih slova i inicijala.
  4. Molitvenik, takođe sačuvana samo u fragmentima.
  5. Četvorojevanđelje, štampano verovatno 1496. godine. Do sada nije pronađen ni jedan primerak ove knjige i o njemu se zna samo na osnovu podatka da je prepis „izvod od formi Crnojević od složenija Makarija“ urađen 1548. godine u Buđanovcima u Sremu, (kako to navodi Sp. Radojičić u knjizi „O štamapariji Crnojevića“, strana 167).[10]

Ono što crnogorsko štamparstvo čini jedinstvenim, to je činjenica da je crnogorska štamparija prva poznata državna štamparija u Evropi. Sve druge su bile u privatnome vlasništvu. [6]

Zanimljiv je podatak da su na prostoru Crne Gore pronađeni odlivci štamparskih slova za koje se pretpostavlja da su pripadali prvoj crnogorskoj štampariji. Postoje mnogobrojni argumenti za i protiv te tvrdnje, ali ako bi se dokazalo da je tačna bili bi to jedini sačuvani štamparski odlivci iz vremena štampanja inkunabula.[6]
 
Konzervacija starih i retkih knjiga, Narodna biblioteka srbije

Današnja Zbirka starih štampanih knjiga Narodne biblioteke Srbije sadrži stotinu jednu bibliotečku jedinicu. Gotovo čitavu Zbirku čine izdanja štampana ćirilskim pismom na srpskoslovenskom, dok je jedan manji broj knjiga objavljen na drugim nacionalnim redakcijama staroslovenskog jezika. U Zbirci se čuvaju i najstarije ćirilske knjige koje ujedno prestavljaju i jedine inkunabule objavljene na južnoslovenskom prostoru. To su izdanja Đurđa Crnojevića, štampana na Cetinju, neposredno pred tursko osvajanje Zete.

Prvobitna Zbirka starih štampanih knjiga u potpunosti je stradala u požaru izazvanom nemačkim bombardovanjem Beograda, u noći između 6. i 7. aprila 1941. godine. Tom prilikom je, uz najdragoceniju rukopisnu zbirku, u nepovrat izgubljeno i blizu 230 primeraka starih štampanih knjiga. Ubrzo po uništenju zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu tadašnja uprava Narodne biblioteke je uz podršku nadležnih državnih organa i mobilizaciju naučne, kulturne javnosti i širih slojeva društva, pokrenula projekat sistematske obnove knjižnog fonda, u okviru kojeg je posebna pažnja posvećena prikupljanju rukopisnih i starih štampanih knjiga.[11]

Reference uredi

  1. ^ Vujaklija, Milan (1986), Leksikon stranih reči i izraza, 1051, Beograd: Prosveta 
  2. ^ Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 262. 
  3. ^ a b v g d Hrvatska enciklopedija
  4. ^ Bernhard von Mallinckrodt Coins the Term Incunabula Pristupljeno 21. 12. 2015.
  5. ^ a b v g d Barać, Dragan (2008), Kratka istorija knjige, 160, Beograd: Nolit 
  6. ^ a b v g INKUNABULISTIKA croatianhistory.net Pristupljeno 21. 12. 2015.
  7. ^ Incunabula Short Title Catalogue of the British Library
  8. ^ Gutenberg-Bibel Gutenberg-Museum Mainz Pristupljeno 07. 01. 2016.
  9. ^ Pavle Ivić i Mitar Pešikan: Srpsko štamparstvo Projekat Rastko
  10. ^ „ŠTAMPARIJA „OBOD” OD „OKTOIHA” DO DANAŠNJIH DANA”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2015. g. Pristupljeno 21. 12. 2015. 
  11. ^ Zbirka starih štampanih knjiga Narodna biblioteka Srbije

Literatura uredi

Vidi još uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Inkunabula na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Инкунабула&oldid=25997473”