Википедија

Ipolit Ten

Ipolit Adolf Ten (franc. Hippolyte Adolphe Taine; Vuzjer, 21. april 1828 — Pariz, 5. mart 1893) bio je francuski književni kritičar i istoričar. Poznat je po tome što je dao teorijsku podlogu za naturalistički pokret u francuskoj književnosti, a bio je i jedan od glavnih zagovornika sociološkog pozitivizma, ondnosno prvih zagovornika istoricističke kritike. Smatra se da je sa njim započeo pokret zvan književni istoricizam.[1] Ten je upamćen po trokrakom pristupu kontekstualnog proučavanja umetničkih dela, temeljenom na aspektima kao što su rasa, sredina i momenat.

Ipolit Ten
Portret Ipolita Tena, Leon Bona
Lični podaci
Puno imeIpolit Adolf Ten
Datum rođenja(1828-04-21)21. april 1828.
Mesto rođenjaVuzjer, Francuska
Datum smrti5. mart 1893.(1893-03-05) (64 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
NacionalnostFrancuz
Potpis

Ipolit Ten je imao značajan uticaj na potonju francusku književnost, prvenstveno na stvaralaštvo Emila Zole, Pola Buržea i Mopasana.

Biografija uredi

Ten je rođen u Vuzjeru, 21. aprila 1828. godine.[2] Nakon smrti svog oca, Ten je sa 13 godina, 1841. godine, otišao u internat Institution Mathé, čiji su časovi bili pod upravom Burbonskog koledža.[3] Bio je veoma dobar đak, osvajao brojne nagrade, kako iz prirodnih, tako i iz društvenih predmeta, i dobio dva bakalaureata pre svoje 20. godine.[3] Tenova izopštenička politika dovela je do raznih poteškoća u pohađanju nastave,[4] pa je njegova rana akademska karijera bila izrazito mešovita; on je pao prijemni za nacionalnu Concours d'Agrégation 1851. godine.[5] Nakon što je njegova disertacija na temu senzacije bila odbijena, Ten je napustio studije društvenih nauka, osećajući da je književnost sigurnija.[6] Dovršio je doktorat na Sorboni 1853. godine sa znatno više uspeha na ovom novom polju; njegova disertacija, Esej o Lafontenovim bajkama, osvojila je nagradu Francuske akademije.[7]

Član Francuske akademije, na poziciji 25, bio je od 1878. godine.

Politika uredi

Ten je bio kritikovan u svoje vreme, a i nakon smrti, kako od strane konzervativaca, tako i od strane liberala; njegova politika bila je idiosinkratska, ali je imala konzistentan niz skepticizma prema levici; sa 20 godina, Ten je napisao da je „pravo svojine apsolutno”.[8] Peter Gej opisao je Tenovu reakciju prema Jakobincima kao stigmatizaciju, pozivajući se na Francusku revoluciju,[9][10] za koju je Ten tvrdio:

Neki radnici su lukavi političari čiji je jedini cilj da opreme javnost rečima, umesto stvarima; drugi, obična piskarala apstrakcije, ili čak neznalice, i nesposobni da razlikuju reči od stvari, zamišljaju da oni sami formulišu zakone nižući veliki broj fraza.[11]

Ova reakcija dovela je do toga da Ten odbaci Francuski ustav iz 1793. godine kao Jakobinski dokument, nepošteno predstavljenog Francuzima.[12] Ten je odbacio principe Revolucije[13][14] u korist individualizma svojih koncepata regionalizma i rase, i to do te mere da ga je jedan pisac nazvao jednim od „najrazgovetnijih zastupnika francuskog nacionalizma i konzervatizma”.[15]

Drugi pisci, međutim, tvrde da je Ten, iako je pokazao povećani konzervatizam tokom svoje karijere, ipak formulisao i alternativu racionalističkom liberalizmu koji je uticao na socijalnu politiku Treće Republike.[16] Tenova kompleksna politika ostala je i dan-danas teška za čitanje; iako su mu se liberali poput Anatola Fransa divili, on je bio predmet značajnog prezira u 20. veku, sa svega nekoliko istoričara koji su nastojali da obnove njegov ugled.[17]

Rasa, sredina i momenat uredi

Ten je svakako najpoznatiji po svom pokušaju naučnog objašnjenja književnosti, baziranog na rasi, sredini i momentu (franc. race, milieu et moment).[18][19] Ovi termini postali su veoma popularni u književnoj kritici, a često se koriste i izmenjene verzije ove trojke, odnosno reči nacija, situacija i vreme.[20][21]

Ten je tvrdio da je književnost u velikoj meri proizvod autorovog okruženja i da analiza tog okruženja može da doprinese savršenom razumevanju književnog dela. U tom smislu, Ten je bio sociološki pozitivista,[22] iako sa značajnim razlikama. Ten nije mislio na rasu u današnjem smislu značenja te reči, nego na kolektivne kulturne odredbe koje određuju svakoga bez njegovog znanja ili pristanka. Ono što razlikuje pojedince u okviru tog kolektiva „rase” bio je, za Tena, momenat: posebne okolnosti koje izvrću ili razvijaju dispozicije pojedine osobe. Taj „momenat” predstavlja akumulirana iskustva pojedinca, koga je Ten često nazivao i „impulsom”: nekim kasnijim kritičarima, ipak, Tenova koncepcija momenta činila se veoma slična cajtgajstu.[23]

Iako je Ten skovao i popularizovao frazu „rasa, sredina i momenat”, teorija kao sama ima korene u ranijim pokušajima da se razume estetski objekat kao društveni proizvod, a ne kao spontana kreacija genija. Čini se da su na Tena u velikoj meri uticale Herderove ideje ljudi i nacije u njegovoj koncepciji rase;[24] španski pisac Emilija Pardo Bazan istakla je da je ključni prethodnik Tenove ideje bilo delo Žermene de Stal koje je obrađivalo odnos između umetnosti i društva.[25]

Uticaj uredi

Tenov uticaj na francusku intelektualnu kulturu i književnost bio je ogroman. Posebno je imao specifičan odnos sa Emilom Zolom.[26] Kako je kritičar Filip Voker rekao za Zolu: „Od strane do strane, uključujući mnoga njegova najupečatljivija dela, može se videti ogromna količina mimezisa uzajamnog dejstva između senzacije i mašte, koje je Ten nadugačko proučavao i iz koga, kako je on verovao, nastaje svet uma”.[27] Zolino oslanjanje na Tena je, ipak, ponekad shvaćeno kao greška; Migel de Unamuno, nakon početne fasciniranosti Tenom i Zolom, zaključio je na kraju da je Tenov uticaj na književnost, sve u svemu, bio negativan.[28]

Ten je takođe uticao na niz nacionalističkih književnih pokreta širom sveta, koji su koristili njegovu ideju kako bi tvrdili da njihove zemlje imaju posebnu književnost i stoga posebno mesto u istoriji književnosti.[29] Pored toga, post-moderna književna kritika, koja se bavila vezom između književnosti i društvene istorije, nastavila je da citira Tenova dela i da koristi ideju o rasi, sredini i momentu. Kritičar Džon Čepl je, na primer, koristio izraz kao ilustraciju sopstvenog koncepta „kompozitne istorije”.[30]

Ten je delio koresponenciju sa filozofom Fridrihom Ničeom, koji ga je kasnije pomenuo u svom delu S one strane dobra i zla kao „prvog živog istoričara”.[31] Ten je takođe bio predmet doktorske disertacije Štefana Cvajga koja nosi naziv Filozofija Ipolita Tena.[32]

Kritika uredi

Glavna kritika rase, sredine i momenta u vreme kada je ova ideja nastala bila je ta da ona ne uzima u dovoljnoj meri individualnost umetnika, posebno kreativnost genija, ideje često ispoljavane tokom romantizma. Čak je i Zola, koji je mnogo dugovao Tenu, imao taj prigovor, tvrdeći i da umetnikov temperament može da dovede do stvaranja jedinstvenih umetničkih izbora različitih od okoline koja je oblikovala njegovo opšte mišljenje; Zolin glavni primer bio je slikar Eduard Mane. Slično, Gustav Lenson je tvrdio da rasa, sredina i momenat nisu mogle da međusobno čine genija; on je takođe smatrao da je Ten bolje objasnio mediokritet negoli veličinu.[33]

Posebna kritika se odnosi na moguće aljkavosti logike i naučne osnove ova tri koncepta. Kako je Leo Spicer napisao, stvarna nauka ideje, koja je nejasno darvinovska, prilično je slaba, i ubrzo nakon što je Tenovo delo objavljeno javio se veliki broj kritika u naučnim krugovima.[34] Spicer je takođe istakao da međusobna povezanost ova tri pojma nikad nije bila dobro shvaćena i da je moguće da je momenat samo nepotrebni dodatak obuhvaćen drugim dvema pojmovima.

Bibliografija uredi

  • De Personis Platonicis (1853).
  • La Fontaine et ses Fables (1853–1861).
  • Voyage aux Pyrénées (1855–1860).
  • Essai sur Tite-Live (1856).[35]
  • Les Philosophes Classiques du XIXe Siècle en France (1857–1868).
  • Essais de Critique et d’Histoire (1858–1882).
  • Vie et Opinions Politiques d'un Chat (1858).
  • Histoire de la Littérature Anglaise (1864).[36]
  • Philosophie de l’Art (1865–1882).
  • Nouveaux Essais de Critique et d’Histoire (1865–1901).
  • Voyage en Italie (1866).
  • Notes sur Paris. Vie et Opinions de M. Frédéric-Thomas Graindorge (1867).
  • De l’Intelligence (1870).[37]
  • Du Suffrage Universel et de la Manière de lkoter (1872).
  • Notes sur l’Angleterre (1872).
  • Les Origines de la France Contemporaine:
    • L’Ancien Régime (1875).
    • La Révolution: I – l’Anarchie (1878).
    • La Révolution: II – La Conquête Jacobine (1881).
    • La Révolution: III – Le Gouvernement Révolutionnaire (1883).
    • Le Régime Moderne (1890–1893).
  • Derniers Essais de Critique et d’Histoire (1894).
  • Carnets de Voyage: Notes sur la Province (1863–1897).
  • Étienne Mayran (1910).
  • H. Taine, sa Vie et sa Correspondance (1903–1907).

Reference uredi

  1. ^ Kelly, R. Gordon (1974). „Literature and the Historian”. American Quarterly. 26 (2): 143. JSTOR 2712232. doi:10.2307/2712232. 
  2. ^ Duclaux, Mary (1903). "The Youth of Taine" The Living Age, Vol. 236. str. 545–560.
  3. ^ a b EB (1911). str. 360.
  4. ^ Bosky, Bernadette Lynn, "Hippolyte-Adolphe Taine", Cyclopedia of World Authors (EBSCO Literary Reference Center).
  5. ^ Lombardo, Patrizia (1990). „Hippolyte Taine between Art and Science”. Yale French Studies (77): 117—133. JSTOR 2930150. doi:10.2307/2930150. 
  6. ^ Wolfenstein, Martha (1944). „The Social Background of Taine's Philosophy of Art”. Journal of the History of Ideas. 5 (3): 332—358. JSTOR 2707354. doi:10.2307/2707354. 
  7. ^ Bosky.
  8. ^ Wolfenstein 1944, str. 333.
  9. ^ Aulard, F.A. (1907). Taine – Historien de la Révolution Française. Paris: Librairie Armand Colant.
  10. ^ Cochin, Augustin (1909). La Crise de l’Histoire Révolutionnaire: Taine et Aulard. Paris: Librairie Ancienne Honoré Champion.
  11. ^ Taine, The French Revolution, quoted in Gay, Peter (1961). „Rhetoric and Politics in the French Revolution” (PDF). The American Historical Review. 66 (3): 664—676. JSTOR 1846969. doi:10.2307/1846969. 
  12. ^ Gay, str. 665
  13. ^ McElrone, Hugh P. (1887). "Taine’s Estimate of Napoleon Bonaparte" The Catholic World, Vol. 45. str. 384–397.
  14. ^ Soltau, Roger Henry (1959). "Hippolyte Taine." In: French Political Thought in the 19th Century. New York: Russell & Russell. str. 230–250.
  15. ^ Norman, Hilda Laura (1921). „The Personality of Hippolyte Taine”. PMLA. 36 (4): 529—550. JSTOR 457350. S2CID 163703288. doi:10.2307/457350. 
  16. ^ Pitt, Alan (1998). „The Irrationalist Liberalism of Hippolyte Taine”. The Historical Journal. 41 (4): 1035—1053. S2CID 153802153. doi:10.1017/S0018246X98008152. 
  17. ^ Pitt 1998, str. 1036.
  18. ^ Khan, Sholom J. (1953). Science and Aesthetic Judgment: A Study in Taine's Critical Method. New York: Columbia University Press.
  19. ^ Katscher, Leopold (1886). "Taine – A Literary Portrait" The Nineteenth Century, Vol. XX. str. 51–73.
  20. ^ Terrier, Jean (2011). Visions of the Social: Society as a Political Project in France, 1750-1950. BRILL. str. 25–26.
  21. ^ Hauser, Arnold (2012). "Art as a Product of Society." In: The Sociology of Art. Routledge. str. 96–97.
  22. ^ Charlton, Donald G. (1959). Positivist Thought in France during the Second Empire. Oxford: Oxford University Press.
  23. ^ See, for example, Mueller, John H. (1935). „Is Art the Product of Its Age?” (PDF). Social Forces. 13 (3): 367—375. JSTOR 2570399. doi:10.2307/2570399. . Not all critics would make the connection in these terms; Zeitgeist is a Hegelian concept which, though applied loosely in everyday speech, retains a specific meaning distinct from Taine's "moment" in a philosophical or critical context.
  24. ^ "Taine's indebtedness to Herder has not yet fully been recognized. Every element of Taine's theory is containd in Herder's writings." – Koller, Armin H. (1912). "Johann Gottfried Herder and Hippolyte Taine: Their Theories of Milieu" PMLA, Vol. 27, p. xxxix.
  25. ^ Dupont, Denise (2003). „Masculinity, Femininity, Solidarity: Emilia Pardo Bazan's Construction of Madame de Stael and George Sand”. Comparative Literature Studies. 40 (4): 372—393. S2CID 161334505. doi:10.1353/cls.2003.0029. 
  26. ^ Butler, Ronnie (1974). „Zola between Taine and Sainte-Beuve, 1863–1869”. The Modern Language Review. 69 (2): 279—289. JSTOR 3724574. doi:10.2307/3724574. . str. 279–289.
  27. ^ Walker, Philip (1969). „The Mirror, the Window, and the Eye in Zola's Fiction”. Yale French Studies (42): 52—67. JSTOR 2929506. doi:10.2307/2929506. 
  28. ^ Basdekis, Demetrios (1973). „Unamuno and Zola: Notes on the Novel”. Modern Language Notes. 88 (2): 369. .
  29. ^ Jones, R.A. (1933). "Taine and the Nationalists." In: The Social and Political Ideas of Some Representative Thinkers of the Victorian Age. New York: Barnes & Noble, Inc.. str. 222–249.
  30. ^ Chapple, John (1997). Elizabeth Gaskell: The Early Years. Manchester and New York: Manchester University Press.
  31. ^ Nietzsche, Friedrich (1907). Beyond Good and Evil. New York: The Macmillan Company. str. 214.
  32. ^ Vanwesenbeeck, Birger & Mark H. Gelber (2014). Stefan Zweig and World Literature: Twenty-First-Century Perspectives. New York: Camden House. str. 102.
  33. ^ Wolff, Mark (2001). „Individuality and l'Esprit Français: On Gustave Lanson's Pedagogy”. MLQ: Modern Language Quarterly. 62 (3): 239—257. S2CID 162305470. doi:10.1215/00267929-62-3-239. .
  34. ^ Spitzer, Leo (1942). „Milieu and Ambiance: An Essay in Historical Semantics”. Philosophy and Phenomenological Research. 3 (2): 169—218. JSTOR 2102775. doi:10.2307/2102775. .
  35. ^ Lombardo, Patrizia (1990). "Hippolyte Taine between Art and Science" Yale French Studies, No. 77. str. 117–133.
  36. ^ Rae, W. Fraser (1864). "Taine's History of English Literature" The Westminster Review, Vol. 81. str. 473–511.
  37. ^ Mill, John Stuart (1870). "On Taine's De l'Intelligence" The Fortnightly Review, Vol. XIV. str. 121–124.

Literatura uredi

Istorija uredi

Jezik i književnost uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Ipolit Ten na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иполит_Тен&oldid=27674028”