Istorija Sovjetskog Saveza (1953—1964)
U SSSR-u, tokom jedanaestogodišnjeg perioda od smrti Josifa Staljina (1953) do političkog svrgavanja Nikite Hruščova (1964), nacionalnom politikom dominirala tema Hladnog rata, uključujući borbu SAD i SSSR -a za globalno širenje. Od sredine 1950-ih, uprkos tome što se Komunistička partija Sovjetskog Saveza (CPSU) odrekla staljinizma, politička kultura staljinizma — veoma moćnog generalnog sekretara KPSS — ostala je malo promenjena, iako je oslabila.
Politika
urediStaljinovo neposredno nasleđe
urediNakon Staljinove smrti u martu 1953. godine, nasledili su ga Nikita Hruščov na mestu prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) i Georgij Malenkov na mestu premijera Sovjetskog Saveza. Međutim, centralna ličnost u periodu neposredno nakon Staljina bio je bivši šef aparata državne bezbednosti Lavrentij Berija.
Staljin je ostavio Sovjetski Savez u nezavidnom stanju kada je umro. Najmanje 2,5 miliona ljudi je bilo u zatvorima i radnim logorima, nauka i umetnost su bili potčinjeni socijalističkom realizmu, a poljoprivredna produktivnost u celini bila je oskudna. Zemlja je imala samo jednu četvrtinu stočnog fonda koji je imala 1928. godine, a u nekim oblastima je bilo manje životinja nego što je bilo na početku Prvog svetskog rata. Privatne parcele su doprinosile ka najmanje tri četvrtine proizvodnje mesa, mlečnih proizvoda i proizvoda.[traži se izvor] Životni standard je bio nizak, a roba široke potrošnje oskudna. Moskva je takođe bila izuzetno izolovana i bez prijatelja na međunarodnoj sceni; Istočna Evropa, isključujući Jugoslaviju, bila je držana pod sovjetskim jarmom vojnom okupacijom i ubrzo nakon Staljinove smrti, protesti i pobune će izbiti u nekim zemljama istočnog bloka . Kina je odala počast preminulom sovjetskom lideru, ali je imala niz ljutnji koje su ubrzo proključale.[1][2] Sjedinjene Američke Države su imale vojne baze i nuklearno opremljene bombardere koji su okruživali Sovjetski Savez sa tri strane, a američki avioni su redovno nadletali sovjetsku teritoriju u izviđačkim misijama i da bi spustili agente. Iako su sovjetske vlasti oborile mnoge od ovih aviona i uhvatile većinu agenata koji su pali na njihovo tlo, psihološki efekat je bio ogroman.
Američki strahovi od sovjetskih vojnih i posebno nuklearnih sposobnosti bili su jaki i jako preuveličani; Jedini teški bombarder u Moskvi, Tu-4, bio je direktan klon B-29 i nije imao načina da stigne do SAD-a osim u jednosmernoj samoubilačkoj misiji, a sovjetski nuklearni arsenal je sadržao samo nekoliko oružja.
Berijin prvi mandat zamenika premijera
urediLavrentij Berija je, uprkos svom dosijeu kao deo Staljinove terorističke države, započeo period relativne liberalizacije, uključujući oslobađanje nekih političkih zatvorenika. Gotovo čim je Staljin sahranjen, Berija je naredio da se žena Vjačeslava Molotova oslobodi zatvora i lično je predao sovjetskom ministru inostranih poslova.[traži se izvor] Takođe je uputio Ministarstvo unutrašnjih poslova (MVD) da preispita zaveru lekara i druge "lažne" slučajeve.[traži se izvor] Berija je zatim predložio da se MVD-u oduzme neka od njegovih ekonomskih sredstava i da se kontrola nad njima prenese na druga ministarstva, nakon čega je usledio predlog da se prestane sa korišćenjem prinudnog rada na građevinskim projektima. Zatim je najavio da će 1,1 milion nepolitičkih zatvorenika biti oslobođeno iz zatočeništva, da Ministarstvo pravde treba da preuzme kontrolu nad radnim logorima od MVD-a i da je zavera lekara lažna. Na kraju je naredio da se obustavi fizičko i psihičko zlostavljanje zatvorenika. Berija je takođe proglasio prekid prisilne rusifikacije sovjetskih republika; Sam Berija je bio ne-Rus.
Rukovodstvo je takođe počelo da dozvoljava neke kritike na račun Staljina, rekavši da je njegova diktatura jednog čoveka protivna principima koje je postavio Vladimir Lenjin. Ratna histerija koja je karakterisala njegove poslednje godine je ublažena, a vladinim birokratama i direktorima fabrika naređeno je da nose civilnu odeću umesto odeće u vojnom stilu. Estonija, Letonija i Litvanija su dobile ozbiljne izglede za nacionalnu autonomiju, verovatno slično drugim sovjetskim satelitskim državama u Evropi.[3][4][5]
Kolektivno rukovodstvo
urediJedno vreme nakon smene Berije, Georgi Malenkov je bio najvažnija ličnost u Politbirou. Malenkov je bio umetnički nastrojen čovek koji se udvarao intelektualcima i umetnicima, nije imao mnogo koristi od krvoprolića ili državnog terora. Pozvao je na veću podršku privatnih poljoprivrednih parcela i oslobađanje umetnosti od krutog socijalističkog realizma, a kritikovao je i pseudonauku biologa Trofima Lisenka . U govoru iz novembra 1953. godine, Malenkov je osudio korupciju u raznim vladinim agencijama. Takođe je preispitao sovjetske poglede na spoljni svet i odnose sa Zapadom, tvrdeći da ne postoje sporovi sa Sjedinjenim Državama i njenim saveznicima koji se ne mogu rešiti mirnim putem i da će nuklearni rat sa Zapadom jednostavno dovesti do uništenja svih uključene strane.
Sukob unutar kolektivnog rukovodstva
urediTokom perioda kolektivnog rukovođenja, Hruščov se postepeno popeo na vlast, dok je moć Malenkova opadala. Malenkov je kritikovan zbog svojih predloga ekonomskih reformi i želje da smanji direktno učešće KPSS u svakodnevnom vođenju države. Molotov je svoje upozorenje da će nuklearni rat okončati čitavu civilizaciju nazvao „besmislicom“, jer je, prema Karlu Marksu, kolaps kapitalizma bio istorijska neizbežnost. Hruščov je optužio Malenkova da podržava Berijin plan da napusti Istočnu Nemačku i da je „kapitulacionista, socijaldemokrata i menjševik“.
Destaljinizacija
urediUticaj 20. kongresa na sovjetsku politiku bio je ogroman. Hruščovljev govor lišio je legitimitet njegovih preostalih staljinističkih rivala, dramatično povećavši njegovu moć u SSSR. Posle toga, Hruščov je ublažio ograničenja i oslobodio preko milion zatvorenika iz Gulaga, ostavljajući oko 1,5 miliona zatvorenika da žive u polureformisanom zatvorskom sistemu (iako je talas kontrareforme usledio 1960-ih).[6][7] Komunisti širom sveta bili su šokirani i zbunjeni njegovom osudom Staljina, a govor je izazvao revoluciju u stavovima ljudi širom Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope. To je bio jedini faktor u razbijanju mešavine straha, fanatizma, naivnosti i 'dvoumljenja' kojom su svi... reagovali na komunističku vladavinu.“[8]
Kao deo destaljinizacije, Hruščov je krenuo u proces preimenovanja brojnih gradova, gradova, fabrika, prirodnih obeležja i holkoza širom zemlje nazvanih u čast Staljina i njegovih pomoćnika, a pre svega Staljingrad, mesto velike bitke u Drugom svetskom ratu, preimenovan je u Volgograd 1961. godine.
Tokom godina svog vođstva, Hruščov je otpočeo pokušaje reformi u nizu oblasti.
Reference
uredi- ^ „On The Question Of Stalin”. www.marxists.org. Pristupljeno 2020-10-05.
- ^ „1964: On Khrushchov's Phoney Communism and Its Historical Lessons for the World”. www.marxists.org. Pristupljeno 2020-10-05.
- ^ Wydra, Harald (2007). Communism and the Emergence of Democracy
. Cambridge University Press. str. 165. ISBN 978-0521851695.
- ^ Gaddis, John Lewis (2005). The Cold War: A New History . Penguin Press. ISBN 1-59420-062-9.
- ^ Knight, Amy (1995). Beria: Stalin's First Lieutenant. Princeton University Press. str. 189. ISBN 978-0-691-01093-9.
- ^ Hosford, David; et al. „Gulag: Soviet Prison Camps and their History” (PDF). str. 2.
- ^ Hardy, Jeffrey S. (2016). The Gulag after Stalin : redefining punishment in Khrushchev's Soviet Union, 1953-1964. Ithaca. ISBN 978-1501702792. OCLC 965828263.
- ^ A., Hosking, Geoffrey (1993). The first socialist society : a history of the Soviet Union from within (2nd enl. izd.). Cambridge, Mass.: Harvard University Press. str. 337. ISBN 0674304438. OCLC 26851510.
Literatura
uredi- Baradat, Leon P. (1986). Soviet Political Society. New Jersey: Prentice−Hall. ISBN 0-13-823592-9.
- Nenarokov, Albert P. (1968). Russia in the Twentieth Century: the View of a Soviet Historian. New York: William Morrow Co.
- Schapiro, Leonard (1971). The Communist Party of the Soviet Union. New York: Vintage Books. ISBN 0-394-70745-1.
