Karl IX Švedski
Karl IX Švedski ili Karlo IX Švedski (4. oktobar 1550, Stokholm - 30. oktobar 1611, Nićeping) je bio švedski kralj (1604—1611 [1]) iz dinastije Vasa. Bio je sin Gustava Vase i njegove druge supruge Margaret Lejonhufvud.
| Karl IX Švedski | |
|---|---|
 Portret Karla IX Vase | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Karl IX Vasa |
| Datum rođenja | 4. oktobar 1550. |
| Mesto rođenja | Stokholm,, Švedska |
| Datum smrti | 30. oktobar 1611. (61 god.) |
| Mesto smrti | Nićeping,, Švedska |
| Porodica | |
| Supružnik | Kristina od Holštajn-Gotorpa |
| Potomstvo | Katarina od Švedske, grofica od Kleburga, Gustav II Adolf, Maria Elizabeth of Sweden, Charles Philip, Duke of Södermanland, Carl Gyllenhielm, Elisabeth Sabina of Sweden |
| Roditelji | Gustav Vasa Margaret Lejonhufvud |
| Dinastija | Dinastija Vasa |
| kralj Švedske | |
| Period | 1604 - 1611. |
| Prethodnik | Sigismund III Vasa |
| Naslednik | Gustaf II Adolf Švedski |
Godine 1568. godine učestvovao je u zbacivanju svog polubrata, švedskog kralja, Erika XIV, kada je na presto došao njegov brat Juan III Švedski [1]. Protivio se Juanovim pokušajima izmirenja katolika i luterana, što je dovelo do sukoba s njim. Juan je umro 1592. godine a na presto je došao njegov sin, poljsko-litvanski kralj, Sigismund III Vasa [1]. Karl je Sigismundu zatražio da ga prihvati za regenta u Švedskoj. Kad je Sigismund to odbio, počeo je građanski rat u kom je Karl odneo pobedu i 1599. postao švedski regent.
Godine 1600. izbio je rat s Poljskom, jer je Sigismund još sanjao o švedskoj kruni. Na kraju je 1604. Karl krunisan za švedskog kralja. U vreme je njegove vladavine postojalo jedno političko pitanje, koje se ticalo ne samo Švedske, već i svih susednih zemalja i koje je dosta doprinelo stupanju Šveđana na široko poprište opšte evropske politike. To je bilo pitanje o gospodarstvu nad Baltičkim morem, koje je pri kraju srednjeg veka postalo od velikog trgovačkog značaja. Švedska je tada javno ispoljila svoju nameru da ovo more učini svojim jezerom, tj. da po mogućnosti zavlada svim njegovim obalama. Da bi postigla to, potrebno joj je bilo ratovati sa svim narodima, koji su živeli oko tog mora [1].
Tokom Poljsko-švedskog rata (1600—1611) Sigismund je pokušavao da zagospodari Rusijom, što je nagnalo Karla da posreduje u Rusiji.
Ruski pobunjenici — Tušinski razbojnici, su pustošili Rusiju i ubijali stanovništvo. Jedna od njihovih rulja opsedala je punih šesnaest meseci manastir Trojicu-Sergijevo, no on se — zahvaljujući svojim bedemima — hrabro odupirao i nije se predao. Naposletku je ruski car Vasilij IV Šujski poslao [2] [3] svog nećaka, kneza [3] Mihaila Skopin-Šujskog [2] [3] ondašnju nadu moskovske Rusije, mlaog čoveka, sjajno obdarenog vojničkim i političkim sposobnostima [3], da u Novgorodu pregovara sa Šveđanima od koje je tražio pomoć [2] [3]. Švedska je pristala da pošalje jedan vojni odred pod zapovedništvom De la Gardije, ali je zadržala pravo da u naknadu za tu uslugu ponovo zauzme gradove Ivangorod, Jam, Koporje, Orješek i Korelu. Šujski ubrzo dobija neočekivanu pomoć trgovaca koji nisu trpeli nasilja Tušinaca. Tako se sva Severna Rusija ujedinila protiv njih i Moskva je oslobođena opsade [2].
Mešanje Švedske u Rusiju potstaklo je njenu suparnicu Poljsku da joj podražava [2]. Sigismund se našao pobuđen da zbog tog švedskog posredovanja i sam ustane protiv Rusije [3] i u jesen 1609. godine opseo Smolensk. Rusi su potom ponudili presto njegovom sinu Vladislavu Vasi, što je Sigismund prihvatio [2]. 4. februara 1610. godine zaključen je prvi ugovor između ruskih pristalica Vladislava i kralja Sigismunda [3].
Ostalo je još da se svrgne s prestola Vasilij Šujski. Hetman Žolkijevski ide na Moskvu s poljskom vojskom. Šujski mu suprotstavlja svoju vojsku uvećanu pomoćnim švedskim odredom De la Gardije [2]. Skopin je za to vreme čistio zemlju od neprijatelja i usled, toga se položaj cara Vasilija očigledno popravljao, ali na jednom ručku kod carskog brata Skopinu je pozlilo i za vrlo kratko vreme njega nije bilo više u životu; umro je verovatno od tifusa [3], mada je svet poverovao da je otrovan [2]. Javno mnenje optuživalo je međutim ženu careva brata, da je ona otrovala Skopina, eventualnog naslednika prestola i suparnika njenog muža [3]. Posle smrti tog darovitog čoveka koji je trebalo da njom komanduje, zapovedništvo je prešlo u ruke brata Vasilija Šujskog, Dmitrija, koji nema ni pojma o ratnoj veštini [2]. Blizu sela Klušina [2] [3], nedaleko od Gžatska [2] (na putu Smoljensk—Moskva), zbog svoje nesposobnosti i zbog neplaćanja plate vojnicima-strancima [3], Žolkijevski je ostao potpuni pobedilac. Dok se De la Gardija povlači ka Novgorodu i poseda čitavu njegovu oblast, on se približava Moskvi. Tušinski Razbojnik, napustivši Kalugu u koju se bio povukao, napreduje takođe ka Moskvi. U tome trenutku Ljapunov, koji odlično ume da priprema državne udare, organizuje bunu protivu Vasilija Šujskog [2], koji je svrgnut s prestola [2] [3] u maju 1610. godine [2] i primoran da se zakaluđeri [2] [3].
Novi ruski car tada je postao Sigismundov sin Vladislav.
Karl IX je umro 30. oktobar 1611. godine u Nićeping i na prestolu ga je nasledio sin Gustaf II Adolf Švedski.
Reference uredi
Literatura uredi
- Zrnić, Luka (1927). Istorija novoga veka. Beograd.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
