Википедија

Kasarna

Kasarna je vojni ili policijski sistem zgrada, u kojem su smešteni vojnici ili vojni policajci. Unutar kasarne se nalaze prostorije za spavanje, sanitarni čvor, te kuhinja i prostorije za oficire.[1] Prve kasarne postoje još iz doba Rimskoga carstva.

Kasarna iz kasnog 18. veka iz perioda vladavine Džordža III, Dvorac Edinburg, Škotska

Glavni cilj kasarni je odvajanje vojnika od civilnog stanovništva i jačanje discipline, obuke i duha korpusa. Nazivane su „fabrikama discipline za vojnike“.[2] Poput industrijskih fabrika, neke se smatraju lošim ili dosadnim zgradama, iako su druge poznate po svojoj veličanstvenoj arhitekturi, kao što su kasarne Kolins u Dablinu i druge u Parizu, Berlinu, Madridu, Beču ili Londonu.[3] Od grubih kasarni regrutskih vojski iz 19. veka, prepunih podmetanja i bolesti i jedva razlikovanih od obora za stoku u kojima su bile smeštene vučne životinje, do čistih i internet povezanih kasarni modernih dobrovoljačkih vojski, reč može imati različite konotacija.

Istorija uredi

 
Kasarna u Gdanjsku, Poljska.
 
Oficirske kasarne i trpezarija u Fort Jorku, Toronto, izgrađene 1815. nakon što su prvobitnu tvrđavu iz 1793. godine uništili američki vojnici tokom rata 1812.
 
Kasarna 117. pešadijskog puka u Le Manu, Francuska (oko 1900).
 
Oficirske kasarne u Nju Fort Jorku napravljene od kvnstonskog krečnjaka (1840), jedine preživele strukture na tom mestu.
 
Kasarna iz ruskog perioda u Vasi, Ostrobotnija, Finska
 
Kasarna Karlo De Kristoforis u Komu
 
Kasarna u kojoj se nalaze vojni regruti Norboten puka u Bodenu, Švedska.
 
Stara zgrada kasarne u Vžesni
 
Nemačka kasarna za trupe Bundespolizei (savezne policije) u Frankfurtu, Nemačka.

Rane kasarne poput onih rimske pretorijanske garde izgrađene su za održavanje elitnih snaga. Postoji niz ostataka kasarni rimske vojske u pograničnim tvrđavama kao što su Verkovicijum i Vindolanda. Iz ovih i iz savremenih rimskih izvora može se videti da su osnove života u vojnom logoru ostale nepromenjene hiljadama godina. U ranom modernom periodu, oni su činili deo Vojne revolucije za koju naučnici veruju da je presudno doprinela formiranju nacionalne države[4] povećanjem troškova održavanja stalnih armija. Velike, stalne kasarne su razvile u 18. veku dve dominantne države tog perioda, Francuska „caserne“ i Španija „cuartel“. Engleski izraz 'barrack', s druge strane, potiče od španske reči za privremeno sklonište koje su podigli vojnici u kampanji, barraca; (zbog bojazni da bi stajaća vojska u kasarnama predstavljala pretnju po ustav, kasarne su građene u Velikoj Britaniji uglavnom tek 1790. godine, uoči Napoleonovih ratova).[5]

Širom sveta uredi

Kanada uredi

Kasarne su korišćene za smeštaj trupa u tvrđavama tokom perioda Gornje Kanade. Uoči i tokom rata 1812. godine, potguverner Džon Grejvs Simko i general-major Isak Brok su nadgledali izgradnju Fort Jorka na obali jezera Ontario u današnjem Torontu.[6] Danas na tom mestu postoji nekoliko preživelih kasarni britanske vojske izgrađenih između 1814. i 1815. godine. Više baraka od krečnjaka izgrađeno je pola milje zapadno od Fort Jorka 1840. godine, od kojih je samo jedna preživela. Britanska vojska predala je „Nju Fort Jork“, kako je nazvana druga tvrđava, Kanadskoj miliciji 1870. godine nakon Konfederacije.[7]

Rusija uredi

Sve do kraja 18. veka osoblje Carske ruske armije smeštano je u domove civila ili je smeštano u seoske kvartove. Prve kasarne podignute su za vreme cara Pavla I.[8] U ove svrhe, Pavle I je uspostavio jednokratni porez na zemlju na osnovu količine zemlje u vlasništvu građana. Ovaj porez nije bio obavezan, ali je lice koje ga je platilo bilo trajno oslobođeno udomljavanja vojske.[9]


Od kraja 1882. godine, novac prikupljen za oslobađanje od bileta prenošen je vojnom ministarstvu. To je omogućilo da se ubrza izgradnja kasarni za vojsku. Do 1. januara 1900. godine izgrađeno je 19015 kasarni u koje je bilo smešteno 94% trupa.[11]

Velika Britanija uredi

U 17. i 18. veku postojala je zabrinutost oko ideje o stajaćoj vojsci smeštenoj u kasarnama; umesto toga, zakon je predviđao da se trupe redovno smeštaju u male grupe u gostionicama i drugim lokacijama.[12] (Zabrinutosti su bile različite: političke, ideološke i ustavne, izazvane sećanjima na Kromvelov novi model armije i na upotrebu trupa u vreme vladavine Džejmsa II za zastrašivanje oblasti civilnog društva. Štaviše, velike gradske kasarne su bile povezane sa apsolutističkim monarhijama, gde su mogli da se smatraju simbolom moći koja se održava vojnom moći; i postojala je stalna sumnja da bi okupljanje vojnika u kasarnama moglo podstaći pobunu.)[5]

Ipak, u to vreme u Britaniji su izgrađeni neki „vojnički konaci“, obično pričvršćeni za obalska utvrđenja ili kraljevske palate. Prva zabeležena upotreba reči 'kasarna' u ovom kontekstu bila je za Irsku kasarnu, sagrađenu u krugu Londonskog tornja 1669. U Oružačkoj kancelariji (odgovornoj za izgradnju i održavanje kasarni) Bernard de Gom je igrao ključnu ulogu u razvoju 'domaćeg' stila dizajna kasarni u drugoj polovini 17. veka: obezbedio je blokove baraka za lokacije kao što su Citadela Plimut i Fort Tilburi, svaka sa redovima kvadratnih soba raspoređenih u parovima na dva sprata, gde je smeštena kompanija od šezdesetak muškaraca, četiri u sobu, dva po krevetu. Obezbeđen je bio standardni nameštaj, a svaka soba je imala rešetku za grejanje i kuvanje.[5]

U Engleskoj je ovaj domaći stil nastavio da se koristi sve do prve polovine osamnaestog veka; većina novih kasarni ovog perioda bila je manje-više skrivena u okviru srednjovekovnih zamkova i henricijanskih utvrđenja. U Škotskoj je, međutim, korišćen demonstrativniji stil nakon Jakobitskog ustanka 1715. (kao u kasarni Ratven) i 1745. (kao što se vidi u monumentalnoj tvrđavi Fort Džordž). Ovaj hrabriji pristup postepeno je počeo da se usvaja južno od granice tokom osamnaestog veka (počevši od obližnjeg Bervika, 1717). U to vreme bilo je mnogo zgrada u Kraljevskim brodogradilištima i oko njih: tokom Sedmogodišnjeg rata, strahovi od kopnenog napada doveli su do izgradnje odbrambenih „linija“ oko gradova brodogradilišta, a unutar njih su uspostavljene pešadijske kasarne (npr. u Četamu, Gornja i Donja kasarna, 1756, i Plimut, šest odbranljivih četvrtastih baraka, 1758–63). Novokonstituisanim kraljevskim marincima je takođe obezbeđen smeštaj u blizini brodogradilišta (npr. Stounhaus barake, 1779.) postavši prvi korpus u Britaniji kome je u potpunosti obezbeđen sopstveni smeštaj. Velike gradske kasarne su ipak bile retkost. U Londonu je bilo dosta smeštaja u kasarnama, ali većina je bila u krugu raznih kraljevskih palata (kao kod Konjske garde, 1753). Istaknuta Kraljevska artiljerijska kasarna u Vuliču (1776) bila je jedan izuzetak (ali značajno je da je artiljerija bila pod komandom Odbora za naoružanje, a ne vojske).[5]

Međutim, nakon Francuske revolucije stvari su se promenile. Veličina vojske je porasla sa 40.000 na 225.000 između 1790. i 1814. (sa milicijom koja je dodala još 100.000).[12] Smeštaj u kasarni je tada bio obezbeđen za svega 20.000. Da bi se rešila situacija, odgovornost za izgradnju kasarni je 1792. preneta sa Odbora za naoružanje na specijalizovano odeljenje za kasarne koje je nadgledala Ratna kancelarija. U cilju suočavanja sa pobunama, a možda i suzbijanja misli o revoluciji, 1790-ih je izgrađeno nekoliko velikih kasarni za konjicu: prvo u Najtsbridžu (blizu kraljevskih palata), zatim u nekoliko provincijskih gradova: Birmingemu, Koventriju, Mančesteru, Norviču, Notingemu i Šefildu (kao i kasarna Haunslou zapadno od Londona). Otprilike u to vreme osnovano je nekoliko manjih konjičkih i artiljerijskih kasarni, ali je vrlo malo izgrađeno za pešadiju; umesto toga, postavljeno je nekoliko velikih kampova (sa drvenim kolibama), uključujući Čelmsford, Kolčester i Sanderlend, kao i na raznim lokacijama duž južne obale.[5] Imenovani su šefovi kasarni, jedan od njih je bio kapetan Džordž Menbi u Kraljevskoj kasarni u Velikom Jarmutu. Slučajno je njegov otac, kapetan Metju Menbi, bio upravnik kasarne u Limeriku.[13]

Reference uredi

  1. ^ Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  2. ^ Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  3. ^ Douet, James, British Barracks, their social and architectural importance, 1660-1914 (London, 1997)
  4. ^ Roberts, Michael The Military Revolution, 1660-1760 (Belfast, 1856); reprinted with some amendments in Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate: Readings on the Military Transformation of Early Modern Europe (Boulder, 1895)
  5. ^ a b v g d Douet, James (1997). British Barracks, 1660-1914. English Heritage. 
  6. ^ Dr. Carl Benn, Department of History Chair, Ryerson University. „A Brief History of Fort York”. www.fortyork.ca. The Friends of Fort York and Garrison Common. Pristupljeno 13. 4. 2021. 
  7. ^ Sendzikas, Aldona (2011). Stanley Barracks: Toronto's Military Legacy. Toronto, Ontario: Natural Heritage Books. str. 9–65. ISBN 9781554887880. 
  8. ^ Yurkevich, Yevgeniy (2007). Voennый Peterburg эpohi Pavla I (na jeziku: ruski). Moscow: Tsentrpoligraph. str. 159. ISBN 978-5-9524-2608-5. 
  9. ^ Yurkevich, Yevgeniy (2007). Voennый Peterburg эpohi Pavla I (na jeziku: ruski). Moscow: Tsentrpoligraph. str. 160. ISBN 978-5-9524-2608-5. 
  10. ^ Lyapidevsky, Nikolay (1882). „Istoriя kazarmennogo pomeщeniя voйsk v Rossii”. Inženernый žurnal (na jeziku: ruski) (3): 318—319. 
  11. ^ Orlov, Andrey (2020). „«Postoйnaя povinnostь estь, konečno, odna iz samыh tяgostnыh dlя graždan». Postoйnaя povinnostь i stroitelьstvo kazarm v Rossiйskoй imperii vtoroй polovinы XIX veka”. Via in tempore. Istoriя. Politologiя (na jeziku: ruski). 47 (4): 815—816. ISSN 2687-0967. doi:10.18413/2687-0967-2020-47-4-811-817. 
  12. ^ a b May, Trevor (2002). Military Barracks. Shire Books. 
  13. ^ „Deaths”. Saunders's News-Letter. 14. 11. 1774. str. 1. 

Literatura uredi

  • Black, Jeremy, A Military Revolution?: Military Change and European Society, 1550-1800 (London, 1991)
  • Dallemagne, François, Les casernes françaises, (1990)
  • Douet, James, British Barracks, their social and architectural importance, 1660-1914 (London, 1997)
  • Roberts, Michael The Military Revolution, 1560-1660 (Belfast, 1956); reprinted with some amendments in Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate Rogers, Clifford, ed., The Military Revolution Debate: Readings on the Military Transformation of Early Modern Europe (Boulder, 1995)
  • 1911 Encyclopædia Britannica
  • „Project Dantak: Builds friendship & goodwill between India & Bhutan”. www.aviation-defence-universe.com. 25. 10. 2018. Pristupljeno 2020-04-10. 
  • „Annual Report 2018-19: Ministry of Defence” (PDF). mod.gov.in. Ministry of Defence. str. 131. Pristupljeno 4. 5. 2022. „The Ministry of Defence owns approximately 17.57 lakh acres of land throughout the country managed by the three Services and other Organizations like DGDE, Ordnance Factory Board, DRDO, DGQA, CGDA etc. The Army has the maximum of the land i.e. 14.147 lakh acres followed by Air Force 1.40 lakh acres and Navy 0.44 lakh acres. The defence land inside the notified Cantonments is approximately 1.57 lakh acres and the remaining around 16.00 lakh lies outside the Cantonments” 
  • „Directorate General Defence Estates Main menu”. Directorate General Defence Estates. Pristupljeno 30. 12. 2013. 
  • „Cantonment Boards”. pib.gov.in. Press Information Bureau. Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  • „Sarhad Conservation Network® Reports: Book on Peshawar Cantonment Launched”. 27. 10. 2009. Arhivirano iz originala 2009-10-27. g. 
  • „Singapore Police Force”. Arhivirano iz originala 4. 7. 2012. g. Pristupljeno 4. 5. 2011. 
  • „Marseilles Training Center”. www.il.ngb.army.mil. Pristupljeno 7. 4. 2018. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Касарна&oldid=27555997”