Википедија

Klaus Fuks

Emil Julijus Klaus Fuks (nem. Emil Julius Klaus Fuchs; Riselshajm, 29. decembar 1911 — Drezden, 28. januar 1988) je bio nemački teorijski fizičar i špijun. Bio je osuđen jer je tokom i kratko nakon Drugog svetskog rata snabdevao Sovjetski Savez informacijama o američkom i britanskom razvoju atomske bombe. Fuks je bio izuzetno sposoban naučnik, koji je bio odgovoran za mnoga teorijska izračunavanja prve atomske bombe, a kasnije i hidrogenske bombe za vreme boravka u Los Alamosu.

Klaus Fuks
Klaus Fuks na bedžu za ulaz u Los Alamos
Lični podaci
Datum rođenja(1911-12-29)29. decembar 1911.
Mesto rođenjaRiselshajm, Nemačko carstvo
Datum smrti28. januar 1988.(1988-01-28) (76 god.)
Mesto smrtiDrezden, Istočna Nemačka
ObrazovanjeUniverzitet u Lajpcigu, Univerzitet u Kilu, Univerzitet Fridrih Vilijam, Univerzitet u Bristolu, Univerzitet u Edinburgu
Naučni rad
Poljefizika

Detinjstvo i mladost uredi

Rođen je u Riselshajmu u Nemačkoj, kao treće od četvoro dece luteranskog pastora Emila Fuksa, profesora teologije na univerzitetu u Lajpcigu. Njegova baka, majka i sestra su počinile samoubistvo. Druga sestra mu je imala šizofreniju. Studirao je na univerzitetu u Lajpcigu i u Kilu. Dok je studirao u Kilu uključio se u politiku učlanivši se u Socijaldemokratsku partiju Nemačke, a od 1932. i u Komunističku partiju Nemačke. Imao je sukob sa nacistima, pa 1933. beži u Francusku, a odatle u Bristol u Engleskoj. Doktorirao je fiziku 1937. na univerzitetu u Bristolu pod mentorstvom Nevila Mota. Bio je i na univerzitetu u Edinburgu kod Maksa Borna. Jedan njegov značajan rad o kvantnoj mehanici iz 1936. omogućio mu je da dobije 1937. mesto u Edinburgu.

Rad tokom rata i špijunaža uredi

Kada je počeo Drugi svetski rat građani Nemačke u Britaniji su bili internirani, pa se i Fuks našao u jednom logoru na Manu, a kasnije u Kvebeku od juna do decembra 1940. Pustili su ga nakon intervencije profesora Borna. Početkom 1941. Fuks je bio ponovo u Edinburgu. Rudolf Pajerls ga je zamolio i angažovao da radi na britanskom projektu atomske bombe.

Ruska vojna obaveštajna služba GRU je 10. avgusta 1941. je ponovo uspostavila kontakt sa Fuksom. Njegov kontakt je bio Rut Verner, nemački komunista. Nakon invazije Nemačke na Sovjetski Savez Fuks je odavao vojne tajne Sovjetskom Savezu, jer je verovao da Sovjetski Savez treba znati šta SAD i Velika Britanija rade u tajnosti. Kasnije je svedočio da je kontaktirao starog prijatelja iz Komunističke partije Nemačke, a da ga je ovaj upoznao sa vezom u sovjetskoj ambasadi u Britaniji. Njegovo šifrovano ime je bilo Rest.

Fuks je 1943. zajedno sa Rudolfom Pajerlsom otišao da radi za projekat Menhetn na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. U SAD je bio pod kontrolom NKGB-a. Od avgusta 1944. radio je u teorijskom odeljenju u Los Alamosu pod vodstvom Hansa Betea. Njegovo glavno polje istraživanja je bio problem implozije fisionog materijala plutonijumske bombe. U jednom trenutku je radio proračune, koje je Edvard Teler odbio jer ga nije interesovalo. Fuks-Nordhajmova metoda omogućuje računanje energije fisionog sistema, koji je jako blizu kritične tačke. Kasnije je imao patent sa Džonom fon Nojmanom o metodi da se započne fuzija hidrogenske bombe pomoću implozionog okidača. Prisustvovao je i testu prve atomske bombe, tj. Triniti testu.

Od 1947. do 1949. Fuks je svojoj vezi, Aleksandru Feliksovu davao osnovne teorijske planove za stvaranje hidrogenske bombe i početne nacrte za njen razvoj u fazi u kojoj su oni bili 1948. u SAD i Britaniji. Fuks je dao i rezultate testnog ispaljivanja hidrogenske bombe. Šest puta se sreo sa Feliksovom. Dao mu je ključne podatke za proizvodnju uranijuma 235 i naveo mu je da je američka proizvodnja sto kilograma uranijuma i dvadeset kilograma plutonijuma mesečno. Na taj način Sovjetski Savez je mogao izračunati broj američkih atomskih bombi i zaključiti da SAD još nisu bile spremne za nuklearni rat krajem četrdesetih ili početkom pedesetih. Fuksove informacije su se desile u isto vreme kad i izveštaj Donalda Meklina iz Vašingtona 1948. Sovjetski Savez je znao da SAD nemaju dovoljno nuklearnog naoružanja da bi se suočili sa blokadom Berlina i sa pobedom komunista u Kini.

Fuks je kasnije svedočio da je detaljne informacije o projektu predao kuriru Hariju Goldu 1945, a o hidrogenskoj bombi 1946. i 1947. Fuks je bio na konferenciji o zajedničkoj politici razmene atomskih tajni između SAD, Britanije i Kanade. Donald Meklin je prisustvovao istoj konferenciji. Fuks se 1946. vratio u Englesku, gde je bio šef teorijkog odseka Harvelove instalacije za atomska istraživanja. Tu su ga obaveštajni oficiri saslušavali zbog curenja važnih šifri prema Rusima u slučaju zvanom Venona projekt.

Fuks je priznao 1950. nakon dugoga ispitivanja. Osuđen je 1. marta 1950. na 14 godina zatvora, što je bila maksimalna kazna za odavanje vojnih tajni prijateljskoj državi. Sovjetski Savez je 7. marta izdao saopštenje negirajući da je Fuks sovjetski špijun.

Fuksovo svedočenje su američke i britanske službe koristile da bi optužile i Harija Golda, koji je bio ključni svedok u procesu protiv Rozenbergovih.

Vrednost Fuksovih podataka za Sovjetski Savez uredi

Hans Bete je jednom rekao da je Klaus Fuks jedini fizičar za koga zna da je promenio istoriju. Nije tačno poznato koliko je Fuksova informacija imala uticaj na rusku bombu, jer je brzina ruskog programa zavisila o tome koliko uranijuma mogu da proizvedu. Neki ruski naučnici tvrde da su ih Fuksovi podaci čak i sprečavali, jer je Berija insistirao da prva ruska bomba i po izgledu liči na američku, a Rusi su već našli brojna poboljšanja. Predmet debata je i pitanje da li su bile korisne Fuksove informacije o hidrogenskoj bombi. Većina se tu slaže sa Hansom Beteom, koji kaže da se malo znalo o mehanizmu hidrogenske bombe za vreme dok je Fuks radio na tom programu. Ti rani dizajni nisu bili ni od kakve koristi. Sovjetski fizičar German Gončarov istraživao je deklasifikovani Fuksov rad i utvrdio da Fuks nije doprineo vodoničnoj bombi. Fuksov patent iz 1946. je još uvek tajna tako da je teško precizno proceniti Fuksov značaj i značaj informacija koje je predao Rusima.

Kasniji život uredi

Nakon priznanja osuđen je na 14 godina zatvora. Suđenje je trajalo 90 minuta. Oduzeto mu je i britansko državljanstvo. Oslobođen je 23. juna 1959. Dozvolili su mu da emigrira u Nemačku Demokratsku Republiku (Istočnu Nemačku). Nastavio je da živi u Drezdenu. Oženio se 1959. prijateljicom iz komunističkih dana. Nastavio je sa naučnom karijerom i postigao značajne uspehe. Bio je i član Akademije nauka. Kasnije je postao zamenik direktora Instituta za nuklearna istraživanja u Rosendorfu, gde je radio do penzionisanja 1979. Dobio je Orden zasluga za otadžbinu i Orden Karla Marksa. Umro je u Drezdenu 1988.

Literatura uredi

  • Ronald Friedmann (2006). Klaus Fuchs. Der Mann, der kein Spion war. Das Leben des Kommunisten und Wissenschaftlers Klaus Fuchs. ISBN 978-3-938686-44-7. .
  • Hans Bethe, "Memorandum on the History of the Thermonuclear Program" (28 May 1952).[1]
  • Rodney P. Carlisle, "Fuchs, Klaus Emil Julius", American National Biography Online Feb. 2000, accessed 24 September 2005.
  • Mary Flowers, "Fuchs, (Emil Julius) Klaus (1911–1988)", rev., Oxford Dictionary of National Biography, Oxford University Press, 2004, [2], accessed 24 September 2005. (requires library access)
  • German A. Goncharov, "American and Soviet H-bomb development programmes: historical background," Physics - Uspekhi 39:10 (1996): 1033–1044.[3]
  • Kojevnikov, Alexei (2004). Stalin's Great Science: The Times and Adventures of Soviet Physicists. (Imperial College Press). ISBN 978-1-86094-420-8.  (discusses use of Fuchs's passed on information by Soviets, based on now-declassified files)
  • Ruth Werner [4]
  • Nuclear Secrets Superspy BBC Television, accessed 23 February 2007 [5]
  • Robert Chadwell Williams (1987). Klaus Fuchs: Atom Spy. (Harvard University Press). ISBN 978-0-674-50507-0. 

Spoljašnje veze uredi


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Клаус_Фукс&oldid=27405792”