Kozma Praški

Kozma Praški
Kozma Praški
	Kozma Praški
Mesto rođenja	Zdice
Datum smrti	1125.
Mesto smrti	Prag

Kozma^[a] Praški (češ. Kosmas Pražský, lat. Cosmas Pragensis; oko 1045. — 21. oktobar 1125) bio je češki sveštenik, pisac i istoričar rođen u plemenitoj porodici u Bohemiji.

Njegovo veliko delo napisano na latinskom zove se Češka hronika (lat. Chronica Boëmorum). Podeljeno je na tri knjige:

Prva knjiga završena 1119. počinje sa stvaranjem sveta, a završava se sa 1038. godinom. Opisuje kako su najstariji Bohemjani osnovali državu oko 600. godine (vojvoda Bohem, vojvoda Krok i njegove tri kćerke), kraljicu Libušu i uspostavljanje dinastije Pšemislovića njenom ženidbom sa Pšemislom, stare krvave ratove, uvođenje hrišćanstva u Bohemiji za vreme vojvode Borživoja, Svetog Venceslava i njegovu baku Svetu Ljudmilu, vladavinu trojice Boleslava, život Svetog Adalberta i krvave ratove posle 1000. godine.
Druga knjiga opisuje period bohemske istorije od 1038. do 1092. Počinje sa herojskim podvizima vojvode Bžetislava (pobeda nad Poljskom na primer) poznatog kao Bohemski Ahilej. Hronika takođe opisuje dugotrajnu i veliku vladavinu kralja Vratislava, koji je bio jak vladar, ali i hrabar i dobar čovek. Ovde je i refleksija na njegove ratove u Italiji. Knjiga se završava sa smrću Vratislava.
Treća knjiga (1092.-1125) počinje sa opisom vremena nestabilnosti i krvavih građanskih ratova posle smrti Vratislava između 1092. i 1109. Hronika se završava sa vladavinom Vladislava između 1109. i 1125. Iste godine, 1125, umro je Kozma.

Biografija uredi

Češka hronika je jedini izvor za Kozmin život. Pišući 1125, on sebe naziva osamnaestogodišnjakom. Otuda se sa sigurnošću može smatrati da je rođen oko 1045. Verovatno je bio plemenitog porekla. Svoje prvo znanje primio je u praškim školama, a gramatiku i dijalektiku studirao je u Liježu pod rukovodstvom čuvenog majstora po imenu Franko. Tamo je stekao dobar književni ukus i ono poznavanje klasičnih pisaca koje se vidljivo kroz njegovo delo. Dok je još bio mlad stupio je u crkveni život u Pragu, ali nije određen za sveštenika do 11. juna 1099. u Granu u Mađarskoj. Blagovremeno je postao član katedralnog kaptola Sv. Vita u Pragu, a najposle njegov dekan. Prema onovremenoj opštoj naivici, još dok je bio niži sveštenik, oženio je Božetehu sa kojom je imao sina Henrika ili Zdica, potonjeg episkopa Olmičkog. Sa praškim episkopima Gebhardom, Kozmom i Hermanom bio je u vrlo intimnim odnosima i često ih je pratio na njihovim putovanjima. Uživao je i poštovanje i poverenje bohemskih vladara. Napisao je Češku hroniku.

Češka hronika uredi

Negde pre 1120. vremešni češki sveštenik seo je da na latinskom napiše istoriju svoje zemlje i svog naroda. Razočaran građanskim sukobima koji su dominirali protekle dve decenije, odlučio je da dâ svojim savremenicima prikaz njihove prošlosti da bi ih mogao podstaći da se u budućnosti bolje ponašaju. Znao je da ga to neće učiniti popularnim:

Godine ovaploćenja Gospodnjeg hiljadu sto dvadeset i druge, devet dana pre aprilskih kalendi, dogodilo se o ponoći pomračenje meseca i to za vreme trajanja jevrejske Pashe. Iste godine „muž posvećeni, Herman, svetlošću znanja svetao, podvrgnuo se sudbini petnaest dana pre oktobarskih kalendi“, upravo pošto je osvanuo dan, na praznik Svetog Lamberta, episkopa i mučenika. Dok je bio živ poštovao je njegov praznik vrlo predano, jer je i on bio iz mestašceta Utrehta i potomak od roda iz iste Lotaringije. Nosio je sedmo mesto u pontifikalnoj stolici i upravljao ovom crkvom dvadeset i dve godine, šest meseci i sedamnaest dana. Bio je, naime, uzoran, nepoznatima strašan, domaćima prijatan, a u pogledu karaktera ponašanja neuporediv. Kao svetiljka koja svetli u svetu i ne plamti ispod merice nego je položena iznad svećnjaka, osvetljavao je on srca onih koji ne veruju učenom reči i primerom. A što se tiče ostalih njegovih slavnih dela, mada ima i onih koja su vrednija da se osvetle izlaganjem, Mi ih ipak ostavljamo netaknutim zbog ljudi današnjeg vremena koji sami ne rade ništa dobro i odbijaju da veruju u dobročinstva drugih ljudi za koja su čuli.^[b]
— Cosm. Chron. Boem. III 49

Ali koliko god je moglo da bude teško napisati dela još živih ljudi, ustanovio je da je nemoguće u celosti nadoknaditi prošlost izvan svežeg pamćenja. Ipak, Kozma (oko 1045-1125) dekan praške katedralne crkve, bio je obavezan na izlaganje istine koliko god je to bilo u njegovoj moći. Čovek sa književnom erudicijom, znatnom retoričkom sposobnošću i smislom za pripovedanjem, podjednako je bio revnostan da pokaže svoje talente mlađim naraštajima lokalnih intelektualaca. Delo koje je napisao, koje je on sâm nazvao Češka hronika (lat. Chronica Boemorum) je pretenciozno i političko, neujednačeno i inspirativno, obimno i primetno usredsređeno. Ono nastoji da posredstvom istorije definiše Čehe kao naciju, da ih natera da misle na svoju političku kulturu i podstakne reformu, pravdu i odgovornost.

Hronika počinje sa počecima Čeha u mitsko doba i završava se sa smrću autora oktobra 1125. Podeljeno je na tri knjige gotovo jednake dužine koje zajedno predstavljaju hronološku istoriju čeških zemalja (Bohemije i Moravske) koja se proteže na više od 250 godina. Kozma uglavnom izveštava o delima njihovih vladara, bohemskim vojvodama koji vuku koren od jedne dinastije, Pšemislovića, koji imaju svoj početak u prehrišćansko vreme. Paralelno sa tim ispituje se istorija praške episkopije. Iako je uglavnom bio zainsteresivan za političke događaje i gotovo isključivo zaokupljen Bohemijom i Moravskom a ne opštijim evropskim događajima, Kozma i pored toga unosi i širok niz istorijskih informacija i anegdota. Naučnici i studenti naće ovde bogat materijal gotovo o svakom predmetu: sveci, religiozna praksa, hristijanizacija, crkvene institucije, čuda; socijalni i polni odnosi; geografija i basna; urbani razvoj i politička administracija; izgubljene i dobijene bitke; odnosi sa susednim vladarima; položaj Jevreja i ostalih manjina i mnogo toga.

Napomene uredi

^ I tokom prvih vekova antičko-slovenske simbioze latinsko -s- izgovarano je izrazito bezvučno: basilicum—bosiljak, rosalia—rusalje, composita—kupus, asellus—osel, asellarius—ošljar, Jesus Christus—Isukrst itd. Prividan je izuzetak ime Kuzma — Κοσμάς, koje se u grčkom originalu izgovaralo sa zvučnim sibilantom (Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, Beograd 1963, 2).
^ Teologija pažljivo razlikuje različite strukture sa glagolom credo: credo in sa akuzativom, credo sa dativom, credo sa akuzativom bez predloga. Credo in sa imenicama u akuzativu rezervisan je za ispovedanje vere u Sveto Trojstvo: credo in unum Deum; credo in unum Jesum Christum; credo in Spiritum Sanctum. Ali kada je objekat glagola credo crkva teologija koristi akuzativ bez predloga: credo Ecclesiam (A Commentary on the Order of Mass of The Roman Missal, ed. Edward Foley, Collegeville 2011, 183).

Literatura uredi

Cosmas of Prague, The Chronicle of the Czechs, trans. and ed. Lisa Wolverton, Washington 2009.

[1] I tokom prvih vekova antičko-slovenske simbioze latinsko -s- izgovarano je izrazito bezvučno: basilicum—bosiljak, rosalia—rusalje, composita—kupus, asellus—osel, asellarius—ošljar, Jesus Christus—Isukrst itd. Prividan je izuzetak ime Kuzma — Κοσμάς, koje se u grčkom originalu izgovaralo sa zvučnim sibilantom (Milan Budimir, Miron Flašar, Pregled rimske književnosti, Beograd 1963, 2).

[2] Teologija pažljivo razlikuje različite strukture sa glagolom credo: credo in sa akuzativom, credo sa dativom, credo sa akuzativom bez predloga. Credo in sa imenicama u akuzativu rezervisan je za ispovedanje vere u Sveto Trojstvo: credo in unum Deum; credo in unum Jesum Christum; credo in Spiritum Sanctum. Ali kada je objekat glagola credo crkva teologija koristi akuzativ bez predloga: credo Ecclesiam (A Commentary on the Order of Mass of The Roman Missal, ed. Edward Foley, Collegeville 2011, 183).

[a]

[b]