Konstantin Černjenko

Konstantin Ustinovič Černjenko (rus. Константи́н Усти́нович Черне́нко; Baljšaja Tes, 24. septembar 1911 — Moskva, 10. mart 1985) je bio ruski političar, generalni sekretar KPSS-a, predsedavajući predsedništva Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza od 1984. do 1985. godine, to jest do smrti 13 meseci nakon izbora.

Konstantin Černjenko
Konstantin Černjenko
Lični podaci
Datum rođenja	(1911-09-24)24. septembar 1911.
Mesto rođenja	Baljšaja Tes, Ruska Imperija
Datum smrti	10. mart 1985.(1985-03-10) (73 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Državljanstvo	sovjetsko
Porodica
Deca	4
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija Sovjetskog Saveza
Mandati Generalni sekretar KPSS 13. februar 1984 — 10. mart 1985. Prethodnik Jurij Andropov Naslednik Mihail Gorbačov

Biografija

Rođen je 24. septembra 1911. u mjestu Baljšaja Tes. Godine 1926. pridružio se Komsomolu, a 1931. i Svesaveznoj komunističkoj partiji (boljševika). Nakon kratkog ograničavanja u frontalnoj gardi, na kinesko-sovjetskoj granici, Černjenko je postao karijerni političar. Nakon rada u regijama i u Moldavskoj SSR, pozvan je u Moskvu 1960, gde je bio pod zaštitom Leonida Brežnjeva. Bio je unapređen i time postao kandidat za Centralni komitet 1966, sve do 1971. kada je postao punopravni član. U Politbiro se kao kandidat učlanio u oktobru 1977, a punopravni član je postao u novembru 1978. godine.

Godine 1965, Černjenko je postao Direktor osoblja u partijskom Glavnom odelu. Nastavio je da radi kao službenik, no sada je držao jako moćnu poziciju. Imao je znanje o svim ličnostima iz partije, a nadgledao je prislušne i nadgledne aparate u kancelarijama, iako je njegov glavni posao bilo potpisivanje na hiljade dokumenata dnevno. Taj je posao radio 20 godina. Čak i kad je postao Glavni sekretar, nastavio je da potpisuje papire, no zahvaljujući sovjetskoj birokratiji, njegov potpis nije bio ništa važniji nego kad je bio samo službenik. Eventualno, kada se razboleo, nije bio u stanju da potpisuje dokumente te je umesto originalnog potpisa korišten faksimil. To je još više umanjilo vrednost njegova potpisa.

Nakon Brežnjevljeve smrti 1982, Černjenko je izgubio borbu moći zbog anti-Brežnjevskih sila, koje su uključivale i KGB i Sovjetsku armiju, i umesto njega, Jurij Andropov je bio kandidovan za Glavnog sekretara. Kada je Andropov umro u februaru 1984, Černjenko je, uprkos zabrinutosti zbog njegovog zdravlja, izabran da ga zameni.

Vođa Sovjetskog Saveza

Černjenko je predstavljao politiku kasne Brežnjevske ere. Uprkos tome, podržavao je veću ulogu radničkih saveza, reforme u školstvu i uklanjanje birokratije. U spoljnoj politici uspeo je dogovori trgovački pakt sa NR Kinom. Uprkos pozivima za obnavljanje detanta, Černjenko je učinio malo da smanji hladnoratovske tenzije s SAD-om. Na primjer, 1984, SSSR je zaustavio posetu istočnonemačkog vođe Eriha Honekera Zapadnoj Nemačkoj. No u kasnu jesen 1984, SSSR i SAD su se dogovorili o nastavku razgovora o smanjenju naoružanja u 1985. godini.

Černjenkovo slabo zdravlje onemogućilo mu je da vlada efikasno. Njegova česta izbivanja iz kancelarije, nisu ostavila sumnju da je njegovo postavljanje bio samo kratkoročna mera u već dužoj borbi za vlast između konzervativaca i reformatora.

Poslednji meseci i smrt

Zbog činjenice da je Černjenko proveo vrlo kratko vreme na poziciji, postoji jako malo njegovih slika, a od svih tih fotografija, većina ih je crno-bela.

Konstantin Černjenko umro je 10. marta 1985. gopdine. Sahranjen je u Kremaljskoj nekropoli.

Ostale informacije

Černjenko je tokom svog života radio razne poslove na raznim mestima:

Granična garda, Partijski sekretar za jedinicu Granične garde, Agitpropov direktor u Krasnojarsku i drugim regijama, Partijski funkcioner, član i sekretar Centralnog komiteta, Član Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, Šef prezidijuma Vrhovnog sovjeta, Glavni sekretar KPSS i vođa Sovjetskog Saveza.

Imao je sina sa svojom prvom suprugom (od koje se razveo), koja je postala propagandistkinja u Tomsku. Njegova druga supruga, Ana Dmitrevna Ljubimova, rodila mu je dve kćeri, Jelenu (koja je radila na Institutu za Partijsku istoriju) i Veru (koja je radila u sovjetskoj ambasadi u Vašingtonu) i sina Vladimira koji je radio kao urednik u Goskinu.