Korisnik:NJovanovic01/pesak2
| Lingvistika |
|---|
| Teorijska |
| Deskriptivna |
| Primenjena i eksperimentalna |
| Povezani članci |
| Lingvistički portal |
Akustička fonetika je grana fonetike koja proučava fizička svojstva glasa kao zvuka pri prenosu od usta do uveta. Akustika izučava visinu, jačinu i trajanje zvuka, fizičke pojmove kao što su amplituda, frekvencija, zvučni talas i intenzitet i lingvističke pojmove kao što su foneme i izraze.
U potpunosti je akustička fonetika zavisna od instrumentalnih tehnika istraživanja, naročito elektronike, a izvesna predsprema iz fizike i fonetičare sastoji se u tome što akustička analiza može dati jasne, objektivne podatke za istraživanje govora.[1]
Istorija uredi
Akustička fonetika ima začet krajem 18. veka sa teorijom oscilacije u kome je matematičar i fizičar Leonard Ojler pokušao da opiše akustička svojstva samoglasnika.[2] Prvi proboj u akustici je bio u 19. veku sa izumom fonografa od Tomasa Edisona koji je dao mogućnost da se snima i reprodukuje zvuk, koji je fonetičar Žan-Pjer Ruselo iskoristio za bavljenjem te nauke i osnivanjem eksperimentalne fonetike. Nemački fiziolog Ludimar Herman je uz pomoću matematike izučavao glasne i zvučne krive i sa tim uveo termin formant.[3]
U 20. veku sa razvojem nove tehnologije, dolazilo je do proučavanja elektroakustike, i sa tim došlo do izuma instrumenata fonetike kao spektrograf koja je mogla preciznije da snima i reprodukuje zvuk i glas tako što je vizualizovalo govor. Sa dolaskom računara, digitalna obrada tih fizičkih uređaja je unapredila njihov korist; sa takvim napretkom je dovelo do automatskog prepoznavanja govora. Sa većom dostupnošću ličnih računara i sa specijalizovanim softverima kao što su Prat (Praat), dovelo je do lakšeg i efikasnijeg proučavanja akustike.[4]
Osnove uredi
Osnovi akustičke fonetike potiču iz podoblasti fizike i akustike. Prema tome, akustika razvrstava glasove na vokale i konsonante, gde su jedni tonovi a drugi šumni. Konsonanti se razvrstaju na zvučne, bezvučne i sonante.
Zvuk uredi
Zvuk je oblik talasnog kretanja koje može čovečje uho da registruje. Zvučni talasi zavisi od materije od koju se prenosi ali se kroz vazduh šire od brzinom od 340 m/s. U akustici se izučavaju zvuci proizvedeni od govornih organa, kao što su glasne žice koje vibriraju i koje izazivaju pokretanje čestica vazduha, te čestice izazivaju nove pokrete susednih čestica i proces se prenosi dalje sve dok ima energije.[5]
Govor uredi
Govor, naročito kod čoveka, je složen zvuk proizveden fonatornim mehanizmom, čine ga osnovni ton, viši harmonični tonovi i viši neharmonični koncentrati šuma.
Frekvencija uredi
Frekvencija je broj ponavljanja u jedinici vremena i izražava se hercom (Hz). Osnovna učestalost u kome zvuk vibrira zove se osnovna osnovna frekvencija i označava se sa F0. U govoru, najvažnije frekvencije leže između 100 Hz i 4000 Hz dok ljudsko čulo registruje učestalosti od 16 Hz do 20000 Hz. Frekvencija u govornom zvuku se predstavljen po broju ciklusa, odnosno broja otvaranja i zatvaranja glasnica u jedinici vremena.
Intenzitet uredi
Intenzitet predstavlja jačinu zvuka koja je određena veličinom pritiska ili gustine stvorene između čestica vazduha, i meri se decibelom (dB), koja označava odstupanje od referentnog nivoa intenziteta zvuka u vazduhu.
Formanti uredi
Formanti su vrhunci akustičke energije koje održavaju glavne tačke rezonancije u govornom traktu, označeni su brojevima od najnižeg - prvi formant (F1), i do najvišeg - drugi formant (F2). Formantna struktura je bitno obeležje glasova jer svi vokali imaju formante i pomaže u razlikovanju vokala.
Akustički instrumenti uredi
Spektrograf uredi
Spektrograf je instrument koji se koristi za analizu spektra elektromagnetskog zračenja i zapisivanjem spektra na fotografsku ploču ili film koji se naziva spektrogram. Spektrogrami se mogu koristiti za identifikaciju fonetske izgovorene reči, a još se koriste u razvoju radara, sonara i seizmologije.
Osciloskop uredi
Dok se prvenstveno služi za prikazivanje promene električnog napona, osciloskop se takođe koristi u prikazu i analizi talasnog oblika za svojstva kao što su amplituda i frekvencija. Takođe, može da prikaže i da meri vibracioni proces zvuka i reprodukuje je na oscilogramu gde bi se razlikovao ton i zvuk i struktura jezičkog izraza.[6]
Reference uredi
- ^ Crystal, David (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Boris Hlebec, Ranko Bugarski, Ivan Klajn, BIGZ). Beograd: Nolit. ISBN 86-19-01579-6. OCLC 440047453.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl izd.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ DUNCKER & HUMBLOT (1969). HARTMANN - HESKE. [S.l.]: DUNCKER & HUMBLOT GMBH. str. 662—664. ISBN 3-428-00189-3. OCLC 1231447038.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl izd.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ Kovačević, Marković, Šćepanović (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad. str. 28—29. ISBN 978-86-6065-109-1.
- ^ Arbeitsbuch Linguistik : eine Einführung in die Sprachwissenschaft. Horst M. Müller (2., überarb. u. aktual. Aufl izd.). Paderborn: Schöningh. 2009. str. 68. ISBN 3-506-97007-0. OCLC 553632519.