Kornelije Sula

Lucije Kornelije Sula Feliks (lat. Lucius Cornelius Sulla; 138. p. n. e. - 78. p. n. e.), rimski zapovednik i državnik. Dva puta je služio kao konzul, a kasnije se proglasio za diktatora. Učestvovao je u Italskim ratovima gde je nagrađen vencem od trave. To je najređa i najveća vojna nagrada u Rimu i dobijali su je zapovednici koji na bojištu spasu celu legiju.

Lucije Kornelije Sula
Kornelije Sula
Puno ime	Lucije Kornelije Sula Feliks
Datum rođenja	138. p. n. e.
Mesto rođenja	Rim, Rimska republika
Datum smrti	78. p. n. e.
Mesto smrti	Kuma, Rimska republika

Sula je sudelovao u Jugurtinom ratu kao kvestor Gaja Marija, a u Savezničkom ratu kao legat gde je pobedio Kimbre i Tevtonce.

Po povratku u Rim, izabran je za gradskog pretora a kasnije kao istaknuta ličnost optimata i protivnik populara, bio je imenovan za upravnika provincije Azije i za zapovednika rimske vojske protiv pontskog kralja Mitridata VI, ali je ubrzo smenjen, zbog čega dolazi do sukoba sa Gajem Marijem i do prvog rimskog građanskog rata.

Godine 88. p. n. e., sa svojim legijama ulazi u Rim, a 87. p. n. e. ponovno kreće na Mitridata. U Grčkoj je 86. p. n. e. zauzeo i opljačkao Atinu. U bici kod Heroneje i Orhomena, pobedio je znatno jaču pontsku vojsku i 85. p. n. e. prinudio Mitridata na Dardanski mir.

Mladost

Kornelije Sula je potekao iz stare patricijske porodice. Njegov predak Rufin je postao konzul, ali je izbačen iz Senata zato što je posedovao više srebrnog posuđa nego što je to zakon dozvoljavao. Od tog vremena, Sulina porodica je toliko osiromašila da je Sula stanovao u jeftinim stanovima, a finansijski je tek neznatno bolje stajao oslobođenika koji su stanovali na takvim mestima. Siromaštvo ga je obeležilo i, kasnije, kada je zahvaljujući osvajanjima stekao veliko bogatstvo, plemići su mu zamerali da to nije uradio na pošten način: „Kako bi ti mogao biti pošten, kada si se obogatio, a otac ti nije ostavio ništa?“ Suline finansije su se prvo popravile zahvaljujući dvema ženama koje je nasledio. Prva je bila njegova maćeha, koja ga je, kako Plutarh navodi, zavolela kao da joj je rođeni sin, a druga, njegova prosta, ali bogata ljubavnica Nikopola.

Sulina diktatura

Po povratku iz uspešno završenog rata sa pontskim kraljem Mitridatom Sula se sa vojskom od 40000 ljudi proleća 83. p. n. e. iskrcao u Brindiziju sa namerom da započne epilog borbe sa marijevcima. Oko sebe je počeo okupljati istaknute optimate, njemu se sa dve legije pridružio i Gnej Pompej, sin Pompeja Strabona. Na drugoj strani uprkos garancijama stanovnicima Italije za sva stečena prava, nisu mu pružala podršku neka plemena poput Samnita i stanovnika Etrurije. Brojnost marijevske vojske je bila takođe velika, ali bez centralnog plana borbe pružajući uporan otpor ipak je bila potučena od strane optimatskih vojskovođa koji su prešli na Sulinu stranu. Savladavši poslednju ofanzivu pred samim ulazom u Rim kod Kolinskih vrata i padom grada Prenesta, poslednjeg marijevskog uporišta, Sula je mogao da slavi potpunu pobedu. Mali broj istaknutih protivnika je uspeo da pobegne, a stanje njihovog morala oslikava samoubistvo Marijevog sina koji je bio konzul za 82. godinu. Mali broj italskih provincija je nastavio sa otporom, zapadne, provincije na Siciliji i u Africi su se držale do 79. p. n. e.

Sulina pobeda

Novčić sa slikom Sule

Sulina pobeda je bila propraćena surovim obračunima kako u Italiji tako i u samom Rimu. Surovost je imala za cilj ulivanja straha i narod nije bio jedina ciljna grupa. Njegov plan zastrašivanja senata podrazumevao je potpune dramaturške elemente. Sakupivši, prema Plutarhu oko 6000 protivnika na Marsovom polju, sazvao je senat u hram Belone. “ U isti čas, kada je pred njim stao govoriti, stanu u to ime određeni vojnici onih šest hiljada smicati. Od tolikih ljudi što su se na malom prostoru klali, dolazila je naravno vika i senatori se prestrašiše. No Sula onako kako je govorio, reče, da paze samo na njegove reči i da ne razmišljaju o onome što se dešava napolju, jer se po njegovom naređenju samo nekim nevaljalcima daje dobra opomena! To je moralo i najluđega Rimljanina setiti da je nastalo novo tiranstvo, a ne stara sloboda.” Kaznene ekspedicije su poslane u Samnij i Etruriju i trajale su do 79. godine, odnosno do kraja njegove vladavine. Samnij je bio potpuno opustošen i posle toga se više nije mogao obnoviti.

Proskripcije

Strahovit pokolj i obračun sa protivnicima se pretvarao u potpuni haos i čitavim Rimom je vladao strah posle Sulinog ulaska u grad. Bilo je toliko neizvesno da je Suli u senatu postavljeno pitanje do kada će takva situacija trajati ne da ne bi kaznio one koje je naumio, već zbog neizvesnosti za život onih koje želi poštedeti. Zbog toga mu je traženo da označi one koje namerava da kazni. Tako da je prema Plutarhovim izveštajima dnevno pisao od osamdeset pa do dvesta dvadeset smrtnih kazni, bez iakavih jasnih kriterijuma. U te specijalne spiskove, proskripcije, su upisivani ljudi koji su Suli delovali sumnjivo. Stavljani su van zakona. “ Tu nije bilo božijeg hrama, ni gostoljubiva žrtvenika ni očinske kuće, koja ne bi bila oskvrnjena krvlju poubijanih. U naručju žene klali su čoveka, na krilu materinu davili decu. Nego oni, koji su zbog ljutosti i mržnje pogibali, brojem nisu bili ništa spram onih, koje su klali zbog imetka. Čak i krvnici su znali govoriti da je ovoga ubila velika kuća, onoga vrt, a trećega toplo kupalište.” Svako ko ubije ili preda proskribovane dobijao je nagradu, a njihova imovina je oduzimana i prodavana na licitaciji, a robovi oslobađani. Prema Apijanu ubijeno je 40 senatora i 1600 pripadnika konjaničkog staleža (vitezi), a kasnije i još senatora. Odsečene glave su isticane na Forumu, a većinu ubistava je pratila pobuda ličnih interesa i koristoljublja, tako da su Suline pristalice stekle veliku imovinu.

Interrex i diktatorska ovlašćenja

Obračunavši se sa protivnicima i stavivši poredak u Rimu pod svoju strahovladu niko nije smeo da mu se suprotstavi. Jedini protivnik, Kvint Sertorije, bio je daleko u Hispaniji i Sula je u poteru za njim poslao Metela. Apijan atmosferu u Rimu dočarava sledećim rečima:” Više se nije vodilo nikakvog računa o zakonu, izborima u skupštini ili biranju kockom, pošto su svi drhtali od straha, sakrili se i ćutali. Sve ono što je Sula uradio kao konzul ili prokonzul proglašeno je za trajno i zakonito.” Pred govornicom mu je postavljena zlatna statua sa laskavim natpisom Srećni vojskovođa Kornelije Sula. Atribut “Srećni” (Felix) dodao je sebi kao nadimak, jer ga je stalno pratila sreća u ratovima.

Osvojivši vlast silom njegova vladavina je imala potpun tiranski karakter. Međutim, postarao se da joj da pravni legitimitet smatrajući da je ispravno da se jednom čoveku dodele velika ovlašćenja kako bi se zaveo red u državi. Pošto nije bilo konzula, Sula se na kratko povukao iz Rima naredivši senatu da se izabere interrex (privremeni kralj). Funkcija interrexa je ustanovljena još od doba kraljeva. Kada bi neki kralj umro, ovlašćenja su prelazila na senat. Senatori su se na svakih pet dana smenjivali do izbora novog kralja. Takva praksa je zadržana i u vreme republike kada je senat u slučaju smrti oba konzula birao privremenog kralja koji je vladao do isteka njihovog mandata kada su se birali novi magistrati. Krajem 82. godine, u nadi da će izabrati konzule, od senat je za interrrexa proglašen Lucije Valerije Flak (Starijeg). Sula je vršio pritisak na Flaka i u jednom pismu mu je napisao, možda je ipak bolje reći naredio, da pred narod iznese predlog “ da mu se čini korisnim da se u sadašnjem stanju države Suli da zvanje diktatora” smatrajući sebe najpodesnijim za tu funkciju. Valerije je u komicijama sproveo zakon o vrhovnoj vlasti (lex Valeria de imperio) i imenovao Sulu za diktatora na neodređeno vreme.

Ovim zakonskim aktom Sula je dobio neograničena ovlašćenja radi donošenja zakona i konsolidacije države. Funkcija je podrazumevala potpunu vlast nad životom i imovinom građana, mogao je da daje imperijum pojedinim licima, da osniva kolonije, da vodi spoljnu politiku i izdaje zakone u vezi sa bilo kojim pitanjem.

Sulina diktatura je samo po imenu ličila na esenciju te funkcije. Diktatorsko mesto je bilo upražnjeno još od Drugog punskog rata kada je ta funkcija podrazumevala potpuna ovlašćenja, ali u isto vreme i bila vremenski ograničena na šest meseci i dodeljivana sa ciljem gušenja ustanaka, vođenja rata. Kao pripadnik optimata Sula je uglavnom donosio konzervativističke novine uperene protiv demokratije težeći da vrati situaciju kakva je u Rimu bila pre Graha.

Reforme

Želeći da sačuva izgled nekadašnje države dozvolio je Rimskom građanima da biraju konzule. Izabrani su Marko Tulije i Kornelije Dolabela, kao marionete, jer je Sula kao vladar bio diktator nad konzulima. Ograničio im je imperijum na teritoriju Rima i Italije gde su morali da provedu, kao i pretori godinu dana. Po isteku mandata dobijali su dužnosti u provincijama uživajući znatna prava. Ispoljavajući imperatorske manire vratio je običaje iz doba kraljeva, tako su od tada ispred njega nošene 24 sekire i uspostavio je telesnu stražu.

Novim zakonom koji je izdao pretvarao je senat u najviši državni organ, obnavljajući njegov sastav i povećavajući broj senatora sa 300 na 600 ljudi. Novi članovi su bili uglavnom njegovi ratni veterani – islužene vojskovođe. Ustanovljeni su novi principi sastavljanja spiskova i senatorsko zvanje je postalo doživotno. Senatu su takođe proširene sudske funkcije, senatori, kao što je bio slučaj pre Graha, učestvuju u procesima kao porotnici, a pretori kao sudije. Povećao je broj magistrata. Birano je osam pretora spram ranijih šest, dvadeset kvestora spram osam. Utvrdio je određeni red prolaska i starosne granice za magistrature. Niko nije mogao biti pretor pre nego što bude kvestor ili pak konzul pre nego što bude pretor. Kvestor nije smeo biti mlađi od 30 godina, pretor od 39, a konzul od 42 godine. Između dužnosti je morao proći period od dve godine, a reizbor za istu magistraturu mogao se vršiti posle deset godina. Cenzore je lišio glavnih funkcija i bukvalno ukinuo taj magistrat. Kao u doba rane republike narodni tribuni su ponovo bili advokati plebejaca. Mogli su ipak i dalje da podnose narodnoj skupštini zakonske projekte koji su prošli kroz senatsko odobrenje. Intercesija je bila ograničena i narodni tribuni nisu mogli da se kandiduju za druge magistrature, što je mladim nobilima oduzelo moć da funkciju počnu od narodnog tribuna. Jaka vlast senata ograničila je prava komicija koje su bez replike morale da donose brojne Kornelijeve zakone. Zakoni su donošeni u interesu nobiliteta, a deljenje žita plebsu, koje je bilo ustaljena pojava od Graha, bilo je obustavljeno.

Vojska za vreme Suline diktature

Vojska koja ga je dovela na vlast bila je njegov stub oslonac. U nameri da zbrine svoje veterane sproveo je konfiskaciju zemlje italskih gradova. U Etruriji i na teritoriji nekih gradova Lacija i Kampanije osnovao je kolonije koje su naseljavane velikim brojem isluženih vojnika. Pored ispunjavanja svog obećanja raseljavanje i dodela zemlje je imala za cilj obnovu srednjeg i sitnog zemljoposeda. Ipak nisu svi mogli racionalno da iskoriste dodeljenu zemlju pa je na jednoj strani odlazilo do napuštanja iste, dok su drugi kolonisti pravilno vodili svoja gazdinstva. Vojska je za Sulu uvek bila tu za slučaj potrebe. U Rimu su mu kao oslonac služili kornelijevci kojih je bilo oko 10 hiljada. To je bio naziv za oslobođene robove koji su do proskripcija služili kod poginulih, a posle smrti svojih gospodara su dobili slobodu i građansko pravo. Predstavljali su Sulin instrument za pritisak na narodne skupštine.

Sula je u osnovi vodio potpuno diktatorsku politiku, ali da bi joj dao izgled i formu demokratske vlasti pristao je da po drugi put bude konzul sa Metelom Pijom. Pridavanje konzulskog zvanja diktatorskoj tituli nastavljeno je i u vreme carstva kao najveća čast. Narod mu je odavao priznanje tako što ga je ponovo izabrao za konzula, no on je to odbio i imenovani su od njega za konzule Servije Isauriki Klaudije Pulher.

Iznenadni kraj diktature

Bio je neograničeni vladar, ali je 79. godine izenada samovoljno napustio vrhovnu vlast bez ičijeg uticaja.” Čini mi se da je taj postupak za divljenje, jer je Sula prvi u to doba i jedini od svih ljudi ostavio toliku vlast mada nije morao, i nije je ostavio sinovima kao Ptolemej u Egiptu, Ariobrazan u Kapadokiji, ili Seleuk u Siriji, nego onima kojima je i bio tiranin.” Bez obzira na velike rizike kroz koje je prošao da bi se domogao svog položaja i na broj mrtvih u čitavom procesu, on se, vrativši ovlašćenja diktatora, bez bojazni od odmazde povukao na svoje imanje u okolini Kume i živeo kao običan čovek. Njegovi uticaji na politički život u Rimu su ipak nastavljeni. Posle njegove abdikacije u Rimu, oslobođenom tiranije i pokolja, su nastavljeni razdori. Izabrani su konzuli Kvint Katul, iz redova Sulinih pristalica, i Emilio Lepida iz protivničkog tabora koji su odmah počeli sa antagonizmom.

Fizički izgled i ličnost

Plutarh kaže da je građa Sulinog tela dobro prikazana na kipovima. Ono što se na njima ne vidi je svetao ten i crvene mrlje na licu, koje je ten još više isticao. Bio je sklon podrugivanju i raspusnom životu, zbog čega se celog života družio sa lakrdijašima, glumcima i pantomimičarima, čak i kada je zbog toga zanemarivao svoje državničke dužnosti i kada mu je prebacivano da se ne ponaša dostojno svog visokog položaja. Mladalačka ljubav prema glumcu Metrobiju potrajala je sve do Suline starosti.

Smrt i sahrana

Napisavši testament, znajući da mu je došao poslednji dan posle priviđenja u snu, Sula je 78. godine, posle kratkotrajne groznice umro. Telo mu je iz Kume preneto u Rim, na vladarski ukrašenom zlatnom odoru, u pratnji ogromne povorke, naroda, veterana, oslobođenika iz mnogih italskih gradova. Apijan sahranu opisuje kao do tada neviđenu i izuzetno raskošnu, sa velikim brojem ljudi u pratnji svih sveštenika, senatora, ekvestara, sa zlatnim vencima darovima njegovih prijatelja i legija. Ispred su nošene sekire i drugi znaci kojima se služio za života i vladavine. Pohvalni uzvici su dolazili od onih koji su ga voleli, ali i od onih koji su se plašili njegove vojske ”i njega mrtvog više nego živog” Telo je bilo izloženo na gradskom trgu, odakle je odneto na Marsovo polje gde je spaljeno i sahranjeno u aleji kraljeva. Epitaf na svom grobu je navodno sam napisao. Na njemu je stajalo da mu nijedan prijatelj nije učinio toliko dobra i nijedan neprijatelj toliko zla, a da ih on u oboje nije nadmašio.

Sulin režim nije bio potpuno čvrst. Opozicija se kristalisala među nobilitetom, tako da je njegovo napuštanje vlasti bio mudar korak i verovatno jedini izlaz, uz održavanje njenih ustavnih osnova. Njegova diktatura je bila važan momenat u rimskoj istoriji. Karakter njegove vlasti obeležava novu etapu u rimskim političkim relacijama, obnavljajući poredak iz vremena pre braće Grah i još ranije. Neograničena monarhijska vlast je obezbedila vladavinu određene grupe oligarha, a ne čitavog nobiliteta. Sula je svoju vlast osvojio reformisanom najamničkom vojskom Gaja Marija koja je postala oružje unutrašnje političke borbe. Putem oružanog osvajanja vlasti, posle njega, poći će i druge rimske vojskovođe političari. Politička pojava Sule je kulminacija krize političkog režima u Rimu čiji su temelji postavljeni mnogo godina unazad.

Napisao je autobiografiju Commentarii rerum gestarum u 22 knjige, koja je samo sačuvana u malobrojnim fragmentima.

Vidi još

• Sulina ustavna reforma
• Kornelija Postuma
• Julija Kornelija

Spoljašnje veze

• Plutarhova biografija Sule(jezik: engleski)

• Marije i Sula Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. februar 2004)(jezik: engleski)
• Sula i proskripcije(jezik: engleski)