Krivično pravo u Kraljevini Jugoslaviji

Grana krivičnog prava u Kraljevini Jugoslaviji doživela je značajne promene tokom početka dvadesetog veka uspevši da ujedini krivične zakonike i drugih zemalja u celovitu i funkcionalnu celinu. Od samog početka donošenja krivični zakonik Jugoslavije je po svom sadržaju bio napredan, kvalitetan i sveobuhvatan. Pojedine odredbe u zakonu su bile daleko modernije modifikovane u poređenju sa drugim evropskim zakonima. Zakonik sadrži odredbe kojima reguliše protivpravne radnje i sankcije koje prate takvo ponašanje, potom proces uviđaja da li je neko delo počinjeno svesno ili ne, čak i položaj žena i kakvu su pravnu zaštitu žene imale u to doba.

Jedan od osnovih ciljeva zakonika bio je da se društveni konflikti svedu na podnošljivu meru, da se sve norme ravnopravno odnose na muškarce i žene na prostoru cele države. Takođe, namera da se pojedine vrednosti i ciljevi esencijalni za državu, očuvaju i poštuju. U zakonu se javljaju pojedine novine kada je reč o načinu izvršenja kazne, kao i precizni uslovi koju su neophodni da bi se izrekla sankcija. U posebnim odeljcima zakona nalaze se odredbe kojima se reguliše protivpravna radnja maloletnih lica kao i sankcije koje ih prate.

Pri kasnijoj dopuni krivičnog zakonika Jugoslavije snažan uticaj su imali pojedini zakoni, uredbe, rasporedi i konvencije.

Krivično pravo Kraljevine Jugoslavije

Pre nego što je krivično pravo Kraljevine Jugoslavije dobilo svoju ujedinjenu formu 1929. godine, do tad su glavni izvori krivičnog prava bili krivični zakonici i krivičnopravni propisi kao sporedni izvori. Na prostoru Srbije je to bio krivični zakonik iz 1860. godine, u Crnoj Gori KZ iz 1860. godine, dok je na području Vojvodine na snazi bio KZ Ugarske iz 1878. godine. U preostalim državama (Hrvatska, Slavonija, Dalmacija, Slovenija, Bosna i Hercegovina) KZ poticao je od austrijskog KZ iz 1852. godine.

Sa namerom da se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca izjednači zakonodavstvo u krivičnopravom polju donet je ukaz iz 1919. godine čije su se odredbe KZ Srbije iz 1860. godine prenele na celu teritoriju Kraljevine. Tom odredbom se i srpski Vojni krivični zakonik iz 1901. godine preneo na celu teritoriju države, a potom 1930. godine nastao je jugoslovenski Vojni krivični zakonik.

Godine 1921. otpočeo je projekat na jedinstvenom zakoniku koji je završen 1923. godine. Narodnoj skupštini je 1926. godine bio upućen dokument, koji nije mogao biti usvojen. Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije je donet 27. januara 1929. godine, dok je na snagu stupio 1. januara 1930. godine. Ovaj zakonik je bio jedan od prvih zakonika donesenih po uvođenju lične vlasti kralja Aleksandra. Zakonik se odnosio i važio je za celu zemlju, pripadao je među jednim od boljih i savremenijih zakona u poređenju sa zakonima drugih zemalja tog vremena. Naime, krivični zakonik bio je zasnovan na novim i modernim ustanovama krivičnog prava. Osnova koja je poslužila za izradu jedinstvenog zakonika bio je projekt srpskog KZ iz 1911. godine. Pored toga, pisci tog zakonika koristili su se nemačkim KZ iz 1871. godine.

Važni izvori krivičnopravnih odredbi bili su Zakon o zaštiti javne bezbednosti i reda u državi iz avgusta 1921. i Zakon o štampi iz avgusta 1925. godine. Pošto je uvedena lična vladavina kralja Aleksandra 6. januara 1929. godine ova dva zakona su izmenjena sa namerom da se uništi svaka moguća akcija i delovanje upereno protiv narodnog jedinstva i državnog poretka.

U KZ utemeljeno je latinsko načelo Nullum crimen, nulla poena sine lege (nema dela ni kazne ako nisu prethodno propisani u zakonu). Zakonik se zasnivao na modernim ustanovama krivičnog prava. Sve kažnjive radnje su svrstane u dve kategorije: u zločine i u prestupe. Zločini su obuhvatali sva krivična dela kojima je sledila smrtna kazna, robija ili zatočeništvo. Sa druge strane, prestupi su predstavljali lakša krivična dela za koje su bile predviđene kazne strogog zatvora ili novčana kazna. Istupi (odn. prekršaji) su obuhvatali najlakše kažnjive radnje, koji nisu bili obuhvaćeni zakonom, već ostavljeni po strani za poseban zakonik, koji je trebalo da sadrži i krivični postupak za istupe. Sve do 1941. godine taj zakonik nije donet, a do tad su na snazi ostali raniji partikularni propisi o istupima.

Načelo individualne odgovornosti učinioca krivičnog dela je usvojeno u KZ 1929. godine koja se zasnivala na uračunljivosti i krivici. Usvojen je i pojam smanjene uračunljivosti. Za njihov prekršaj su usledile kazne vezane za bezbednost, vaspitne mere, dok su glavne kazne bile:

• ·        Smrtna kazna (vešanje)

• ·        Kazna lišenja slobode (robija, zatočeništvo, zatvor i strogi zatvor)

• ·        Kao i novčana kazna

Jedna od osnovih kazni bila je kazna lišenja slobode, za čije izvršenje je uveden tzv. progresivni sistem lišenja slobode (irski sistem) po kome je osuđenik primerenog vladanja dobijao pogodnosti prilikom izvršenja kazne. Na taj način su se uklanjali nedostaci zajedničkog zatvaranja, ali i usamljeničkog zatvora u ćeliji. Ipak, odredbe o kazni lišenja slobode i njenom izvršavanju javila su se ogromna materijalna ulaganja od strane države. Takođe, bile su predviđene i sporedne kazne kao gubitak časnih prava (atimija) i gubitak službe. Prema KZ, prilikom određivanja kazne kombinovali su se principi zakonitosti tj. legaliteta i princip individualizacije kazne. Granice minimalne ili maksimalne kazne utvrđivane su samim zakonom. Ipak, tako postavljene granice nisu bile dovoljno široke da bi se omogućilo primenjivanje principa da se učiniocu kazna odmeri prema stepenu njegove krivične odgovornosti.

Od subjetkivnih ali i od objektivnih okolnosti, zavisio je i stepen te krivične odgovornosti koje su se ticale počinjenog dela, pre svega vrednosti povređenog dobra i posledice tog dela. U KZ iz 1929. godine navede su okolnosti koje su uticale da li će kazna biti veća ili manja; opasnost po društveni poredak zbog zločinačke naklonosti učinioca, cilj zbog koga je delo učinjeno itd.

Kao sporedna kazna je predviđena je kazna gubitka slobode. Među novinama u zakoniku su bile su: 

• ·        Mere bezbednosti

• ·        Institut uslovne osude

Cilj mera bezbednosti obuhvatao je popravak i lečenje izvršilaca krivičnih dela. One nisu bile nalik kazni, ali su na određeni način dopunjavale kaznu kao tipičnu i primarnu sankciju. Pravni osnov za izricanje tih mera bio je potencijalna opasnost po društvo i zajednicu. Kako je objašnjeno u Zakoniku, osnovni uslovi za izricanje mera bezbednosti su da se radi o nekome ko je najmanje tri puta bio osuđen na robiju za zločin sa predumišljajem. Ukoliko bi se u roku od pet godina utvrdilo da je učinilac opasan po javnost, preduzimale bi se mere bezbednosti. Ukupno je postojalo devet mera bezbednosti: zadržavanje osuđenika, upućivanje u zavod na rad, upućivanje u zavod na lečenje, čuvanje itd. Mere bezbednosti su bile jedine sankcije protiv neuračunljivih krivičnih dela. Neuračunljivim izvršiocima se nije mogla izreći kazna, već jedino mera bezbednosti.

Institut uslovne osude nastao je kao posledica sociološke škole u krivičnom pravu. Glavna funkcija uslovne osude bila je da kratkotrajno zameni kaznu lišenja slobode koju bi osuđenici izdržavali. Uslovnom osudom se odvijalo izvršenje kazne koja je izrečena u presudi na određeno vreme, pod uslovom da se osuđeno lice dobro i valjano ponaša za vreme odlaganja (tzv. kušnje). Vreme kušnje nije smelo da bude kraće od godinu dana niti duže od pet godina. U trenutku kušnje, ukoliko se osuđenik ponašao dobro i sud nije odredio izvršenje odložene kazne, podrazumevalo se da nije bio ni osuđen na tu kaznu.

Krivični zakonik iz 1929. je dopustio uslovnu osudu samo u slučaju kad bi neko bio osuđen na strogi zatvor do šest meseci ili na zatvor do jedne godine ili na novčanu kaznu. Taj akt je dopuštao primenu uslovne osude ukoliko se razmaotri ličnost koja je počinila to delo i ukoliko se moglo predvideti da li će učinilac, bez izvršenja presude, ubuduće učiniti krivično delo. U trenutku donošenja odluke o uslovnoj osudi, sud je imao za zadatak da uvidi raniji život i vladanje osuđenika.

Uslovna osuda je odigrala veoma važnu funkciju održaja kaznenih zatvora ne prenatrpanim. Sa druge strane, prouzrokovala je i nezadovoljstvo zbog neravnomerne primene od sudske strane, ali i zbog njene primene tamo gde nije trebalo. Ona se praktikovala na neodgovarajući način zbog toga što je za njenu primenu bila dosuđena merodavna kazna, a ne zaprećena. Suštinski to je značilo da osuda mogla izreći i za najteže krivično delo.

U posebnom delu krivičnog zakona iz 1929. godine, bili su propisani napadi na pojedina pravna dobra. Ti zaštitni objekti su:

• ·        Opstanak države, njenog uređenja, vršenje vlasti

• ·        Život i telesni integritet

• ·        Isprave i mere

• ·        Novac, tajne, brak, čast

U krivičom zakoniku iz 1929. godine definisani su najvažniji i najnužniji krivičnopravni instituti, kao što su umišljaj, nehat, podobnost za uračunljivost, nužna odbrana, stanje nužde, pokušaj itd. Umišljaj je bio definisan na sledeći način: „Krivično je delo učinjeno s umišljajem; kad je učinilac njegovo izvršenje hteo ili kad je on, predviđajući zabranjenu posledicu koja može iz njegovog dela da napusti, pristao na njeno nastupanje" (§ 16). Definicija podobnosti za uračunljivost je bila: „Neće biti odgovoran, ko u vreme učinjenja dela nije mogao shvatiti prirodu i značaj svog dela ili prema tome shvatanju raditi usled društvenog rastrojstva ili pomućenja svesti ili umne nerazvijenosti ili slaboumnosti" (§ 23).

Krivični zakonik iz 1929. godine je posvećen ličnosti krivca (krivice) i njegovim osobinama. Ima nekoliko kategorija krivica:

• ·        Maloletnici

• ·        Novajlije

• ·        Povratnici

• ·        Profesionalci

Maloletnici su ona lica koja nisu napunila sedamnaest godina (takozvani mlađi maloletnici od 14 do 17 godina). Oni su umesto kazne, dobijali neku od vaspitnih mera: ukor, upućivanje u specijalni zavod. Za takve slučajeve pripisivao se sistem prinudnog vaspitanja i popravljanja. Stariji maloletnici su lica obuhvaćena između 17. i 21. godine i oni su dobijali blaže kazne u odnosu na punoletnike. Takvi propisi o krivičnopravnoj odgovornosti su bili među najnaprednijim u svetu. Takođe, odredbe o zaštiti ekonomski i socijalno slabim licima su još jedna od pozitivnih karakteristika ovog zakona, čiji je glavni zadatak sprečavanje klasnog sukoba.

U  krivičnom zakoniku Kraljevine Jugoslavije mnogi zakonici su doprineli njegovoj dopuni.

• ·        Uvodni zakon  od 16. februara 1929. godine

• ·        Zakon o izvršenju kazni lišenja slobode od 16. februara 1929. godine

• ·        Uredba o organizaciji, upotrebi i naplati osuđeničke radne snage u kaznenim i drugim sličnim zavodima od 18. januara 1930. godine

• ·        Uredba o određivanju novčanih kazni i zameni tih kazni kaznom lišenja slobode od 31. decembra 1929. godine

• ·        Raspored osuđenika na pojedine kaznene zavode

• ·        Uredba o izvršenju mera bezbednosti

• ·        Uredba o osnivanju i radu državnih zavoda za vaspitanje i popravljanje dečijeg ponašanja

• ·        Uredba o popravljanju ponašanja starijih maloletnika koji su osuđeni na gubitak slobode

• ·        Raspored za upućivanje dece u zavode- popravne domove

• ·        Način vaspitavanja u zavodima

• ·        Zakonik o sudskom krivičnom postupku

• ·        Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi

• ·        Zakon o štampi

• ·        Konvencija za suzbijanje prometa nemoralnih publikacija i trgovine

Rad i tok reforme domaćeg krivičnog zakonodavstva

Prvog januara 1908. godine je obrazovana uža komisija u ministarstvu za izradu projekta srpskog krivičnog zakonika. Ova komisija je ministarstvu pravde predala rukopis krivičnog zakonika 27. marta 1910. godine. Iste godine ovaj rukopis je objavljen kao službeno izdanje ministarstva pravde pod nazivom  „Projekat i motivi kaznenog zakonika“. Godine 1911. obrazovana je još jedna komisija za predmet pomenutog projekta. Ova komisija je dodala znatne promene u samom radu. Međutim, prerađen projekat nije bio objavljen zbog ratnih događaja koji su usledili.

Glavne novine u projektu bile su:

1.   Uvođenje krivica u zakonski sistem sa svim konsekvencama
2.   Potpuno uvođenje mera bezbednosti

U samom Sammlung Ausserdeutscher Strafgesetzb Ucher izašao je srpski projekat na nemačkom jeziku: "Vorentwurf zu einem Strafgesetzbuch fur das  konigreich Serbien"  (u kome je preveden opšti deo rada). Sa proširenjem Srbije u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, javila se potreba da se stvori opšti krivični zakonik. U ministarstvu pravde, gde je 1920. godine formiran stalni zakonodavni savet, 17. januara 1921. otpočeto je sa izradom unifikacije. Projekat je završen i objavljen od strane ministarstva pravde. Rad je 1926. godine upućen Narodnoj skupštini. U njenom zakonodavnom odboru, predmet je bila diskusija, ali je predmet ostao nezavršen. Pojam krivice je uveden u zbornik u glavi II, dok su se mere o bezbednosti nalazile u glavi III. Pri izradi samog zakonika nije zadržana dvojna deoba krivičnih dela srpskih projekata od 1910. i 1911. godine u zločine i prestupe. Mada su u sam zakonik uneti i zločini i prestupi, bez istupa (za koji će se napisati poseban zakon). Novi zakon o istupima regulisan je nakon projekta krivičnog zakonika.

Pojam krivičnog dela

Krivično delo ili vulgarno zvano krivica, a često i u sudskoj praksi i zakonodavstvu je jedna vrsta neprava ili delikta, koja je dobila naziv krivično nepravo. Naučnik Hegel je imao svoju teoriju mišljenja o ovom pitanju. On je smatrao da su krivično nepravo i privatno nepravo dva roda neprava koje se nije moglo održati, iako je dugo vremena imala veliki broj pristalica. Krivično delo je moralo da ima izvesne elemente, zajedničke sa deliktom. Krivično delo (crimen, maleficium) je prema nama protivpravno. Feri kaže da je, anatomija krivičnog dela:

1.      Krivično delo je prouzrokovano ljudskom radnjom;
2.      Ta radnja se može sastojati u činjenju ili nečinjenjeu;
3.      Elementi radnje su zajednička;

Iz naše definicije dela proizlazi:

• ·    Osnovni element je genus, jedna činjenica po sebi.

• ·    Prema Triparticiji krivično delo nije kažnjivo delo kao prema Biparticiji, već delo koje je uslov postojanja krivice.

Pored našeg realističnog pojma KD. postoje opšti, realistički, juristički, simptomatički.

Ljudska radnja

Radnja je ljudsko telesno držanje. Prema savremenom shvatanju krivica i kazna moraju biti ljudske. Dakle, samo je čovek mogao da bude izvršilac krivičnog dela. Telesno držanje je vrsta telesnog pokreta. Prema tome, postoje dve vrste ljudske radnje ona koja je posmatrana sama za sebe, kao i činjenje i nečinjenje. Takođe su postojale dve vrste krivičnih dela:

1.      Činjenjem: Telesni pokret je u fiziološko-psihološkom smislu kontrakcija mišića. Propuštanjem telesnog pokreta je prema tome odsustvo pomenute kontrakcije.
2.      Nečinjenjem: Radnja po nekim piscima može biti aktivno držanje, kao druga vrsta „ljudske radnje“- trajna radnja. Postoje dve podvrste: stanje akcije i neakcije.

Ta druga vrsta postoji kod trajnih krivičnih dela. Zasniva se na mešanju posledice i telesnog pokreta. Psihički doživljaji nisu dovoljne radnje u krivično-pravnom smislu tj.nisu dovoljni za krivičnu odgovornost. Pošto subjektivni momenti ne smeju biti uneseni u u pojam krivičnog dela, telesni pokret ne mora biti voljan, da bi bio radnja kao što se tvrdi u Biparticiji.

Posledica i uzrok

Iz osnovnog elementa u pojmu krivičnog dela proizilazi,  da svako delo mora imati  posledicu. Tako kod ubistva posledica radnje je smrt, kod lišenja slobode status čoveka se menja. Posledica se može shvatiti kao jedna promena u spoljašnjem svetu. Pored ovog dinamičkog shvatanja posledice, postoji i statičko (shvatanje gotovog proizvoda). U tom smislu u spoljašnjem svetu, posledica je proizvedeno stanje. No čulno opažanje se ne može smatrati kao pojmovno obeležje posledice, jer je opažanje samo po sebi razumljivo, samim tim je strana posledici kao objektivna pojava. Nema pojave koja je nastala sama od sebe, bez uzroka koja nije prouzrokovana većim ili manjim brojem prekršaja. Uzročnost je veoma bitan pravni termin, koji ispituje odnos između određene radnje i njene posledice (posledične krivične radnje). Pri tome se radnja definiše kao uzrok, a odnos se naziva uzročni odnos.

Jedan od najtežih problema sa kojima se krivično pravo oduvek suočavalo, predstavlja utvrđivanje uzročnog odnosa između radnje i posledice krivičnog dela. Ono se kod krivičnih dela ugrožavanja uopšte, zasniva na utvrđivanju hipotetičkog uzročnog toka, koji sud mora da utvrdi na osnovu iskustva i okolnosti svakog konkretnog slučaja, posebno s obzirom na karakter i meru kršenja propisa. Uzročnost je relevantna samo kod onih krivičnih dela, koja za svoj ishod imaju posledicu u užem smislu. Nema uzročne veze kod onih dela koja kao konstitutivni element u svom biću ne sadrže posledicu. Sama posledica je tu konsumirana radnjom izvršenja. Na primer, kod krivičnog dela davanja lažnog iskaza, radnja davanja lažnog iskaza je dovršena samim davanjem lažnog iskaza, bez potrebe za nastupanjem određene posledice. Sama posledica nastupila je dovršenjem radnje izvršenja.

Pojam inkriminacije i privatna tužba

Uslovi inkriminacije su okolnosti nezavisne od protivpravnosti  i u kaznenom zakonu predviđanje  po prouzrokovanju ljudske radnje od čijeg postojanja zavisi interakcija istog. Jedan od elemenata krivičnog dela je odgovaranje. Ono treba da se pridruži protivpravnosti u kaznenom zakonu, kako bi prouzrokovanje nečega ljudskom radnjom bilo krivično delo. Zastupnici Biparticije, prema kojoj  se krivično  delo shvata  objektivno-subjektivn, kao kažnjivo delo nazivaju uslove inkriminacijama (uslovi književnosti ili njenim spoljašnjim uslovima). Uslovi inkriminacije mogu biti opšti i to su oni koji važe za sva krivična dela bez (apsolutno-opšteg) ili sa izuzecima (relativno-opšteg) kao i posebni. Posebni su oni koji važe samo za pojedina krivična dela. Opšti uslovi inkriminacije:

•  Nijedno delo pre svega iako je protivpravno ne može biti prestup, prema tome u opštom krivičnom  delu, ako je izvršeno u inostranstvu,  a nije krivično delo

•  Uslovi mogu takođe biti pozitivni i negativni

•  Pozitivni su, kad se sastoje u zahtevu to jest kad postoji određena okolnost, a negativni su oni koji se sastoje u zahtevu, ali da izvesna okolnost ne postoji.

Privatna tužba

Postoje krivična dela u kojima gonjenje može početi kada imamo izvršioca koji može biti kažnjen, ako se protiv njega postoji tužba povređenog lica. Takva tužba se naziva privatna tužba, njome se daju predlozi i odobrenja. Tužba dakle predstavlja izjavu volje od strane povređenog, da se povede gonjenje po izvesnom krivičnom delu.

Položaj žene u krivičnom pravu

Položaj žene bio je dosta ublažen, ali to nije ni približno odgovaralo savremenom shvatanju žene i njene uloge u društvu. I pre same unifikacije zakonodavstva, svi zakoni koji su važili na teritorijama pojedinih država i oblasti koje su ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca imala su isti stav – žena je podređeno biće, koje ne može imati podjednaku pravnu sposobnost kao muškarac. Krivični zakonik iz 1929. godine ne pravi razliku u polu učinioca krivičnog dela. Zakonik se primenjuje prema svakom, bez obzira na pol. Žena je ravnopravna sa muškarcem i potpuno samovlastan nosilac svih prava i dužnosti.

Odredbe koje se odnose na ženu mogu se svrstati u dve grupe, prema tome da li su materijalnopravne ili formalnopravne prirode. Materijalnopravne odredbe prema njihovoj međusobnoj srodnosti i pripadnosti mogu se podeliti u dve grupe. Prvoj grupi pripadaju sve one odredbe Zakonika koje govore o zaštiti ženine ličnosti, a posebno o zaštiti njenog polnog integriteta. Tu spadaju odrebe o pobačaju (§§ 170-174), o otmici žene (§ 246), o silovanju (§ 269), o prostituciji (§§ 280-283). Drugoj grupi pripadaju odredbe koje govore o zaštiti braka, o preljubi (§ 292) i o bigamiji (§ 290). Kao podvrsta mogle bi se podvesti odredbe koje idu u zaštitu odnosno koje govore o vanbračnoj majci i njenim deliktima. O vanbračnoj majci krivični zakonik govori samo u vezi s blažim kažnjavanjem kod čedomorstva (§ 170) i kod pobačaja (§ 171).

Voljni pobačaj se kažnjavao, ali se ipak priznavala potreba veštačkog prekida trudnoće ako to zahtevaju neotklonivi razlozi teške opasnosti po život i zdravlje trudne žene. To je prvi put da se u našoj pravnoj istoriji izričito dozvoljava, to jest ne kažnjava pobačaj zametka. Svakako, ovo normativno uređenje pobačaja dokazuje da je žena još uvek bila podređena samom vlastitom zametku, i da samo opasnost po najviše njene interese može uz izvesno otežane preduslove da od nje otkloni kažnjivost za neophodno potrebni pobačaj.

Prema § 171 kažnjava se zatvrorom do tri godine svaka „trudna žena, koja sama svoj plod pobaci ili drugom dopusti da joj to učini“. U odredbi od. 2. § 171 postoji izuzetak u korist vanbračne majke. Zakonodavac je imao u vidu težak položaj vanbračnih majki, s toga je sud mogao „vanbračnu majku ako je sama izvršila pobačaj i osloboditi svake kazne“. Drugi izuzetak od opšte kažnjivosti pobačaja definisan je u § 173. Po toj odredbi „neće se kazniti lekar koji trudnoj ženi uz prethodnu prijavu vlasti, a na osnovu lekarskog komisijskog mišljenja pravilno izazove prekidanje trudnoće ili pobačaj da bi joj spasio život ili otklonio neizbežnu opasnost po njeno zdravlje, kad to nikakvim drugim načinom nije moguće.“

Otmica žene predstavlja najteži napad na njenu ličnu slobodu i integritet. Žena je na taj način potpuno svedena na nivo objekta tuđe sile. Ova otmica u užem smislu je normirana u § 246. Prema toj odredbi kažnjava se zakonom, a u osobito teškim slučajevima i robijom do pet godina: „Ko žensko lice silom, pretnjom zločinstvom ili prestupom ili prevarom odvede u nameri da on ili koji drugi s njim stupi u brak.“ Ovom se odredbom kaznenopravno štiti ženina lična sloboda, njen telesni i polni integritet pred svačijim zahvatom i bez obzira na godine starosti odvedene žene. Za primenu pomenute kaznene sankcije potrebno je da je žensko lice „odvedeno“ i to u cilju da se prislili na brak s počiniteljom ili bilo kojim drugim licem. Kao otmica tretiraju se delikti §§ 278 i 293 krivičnog zakonika. Otmica radi bluda kažnjavala se § 278 krivičnog zakonika i to robijom do pet odnosno deset godina „ko silom, pretnjom ili prevarom odvede polno neporočno žensko lice u nameri da se s njim on ili koji drugi u bludu živi.“

Silovanje je krivično delo svrstano u odeljak koji reguliše krivična dela protiv javnog morala, ovim odredbama se nastoji zaštiti telesnog integriteta žene i njeno pravo na odluku o svom polnom integritetu. Krivični zakonik pružio je jednaku pravnu zaštitu od silovanja svim ženama, kako onima koje su u braku, tako i neudatim, bez razlika u staležima ili godinama. Sa silovanjem su izjednačeni i polna zloupotreba maloletnika (§ 276) i iskorišćavanje žene u nevolji (§277).

Prostitucija je bila najranjivija tačka svih društava 20. veka. Istaknuta je kao kažnjiva radnja, kojoj zakon preti kaznom zatvora do tri meseca, kao i prinudni rad.

Između krivičnih dela protiv braka u Krivičnom zakoniku ističe se na prvom mestu bigamija. Po § 291 kažnjava se strogim zakonom savko „ko stupi u nov brak i ako se već nalazi u zakonitom braku“ ili onaj koji stupi u brak znajući da je drugo lice još u valjanom braku s drugom osobom. Kao naročita mera za kaznenopravnu zaštitu braka određuje se u § 291 po kojoj se kažnjava strogim zakonom „ko stupajući u brak lukavo prikrije kakvu činjenicu zbog koje se brak može oglasiti ništavim ili rušljivim.“ Jednako se kažnjava i onaj „ko drugoga lukavim obmanjivanjem zbog koga se brak može pobijati navede da s njim stupi u brak.“

Kako bi se ova sankcija primenila potrebno je da je brak s takvim licem već sklopljen. Na osnovu toga će kazneni sud raspravljati o pitanju da li postoje uslovi za pokretanje ovog krivičnog postupka, odnosno da li je osnovna činjenica takva da se zbog nje može brak proglasiti ništavim ili da je rušljiv. Druga je prepostavka za postojanje ovog dela da se „prikrije“ ili „lukavo obmane“ žensko lice ili njegov zakonski zastupnik. Česti su bili slučajevi da mladoženja sam ne počini ovaj delikt, nego za njega treća lica, provodadžije. Po § 291 provodadžija se ne kažnjava, jer on nije „stupio u brak“. Među odredbama o zaštiti braka spada i norma § 293 o odvođenju maloletnice starije od 14 godina. Za primenu ove kaznene sankcije ne treba da je sa odvedenom maloletnicom brak već sklopljen, dovoljno da je u tu svrhu odvedena.

Preljuba zauzima naročito mestu među ovim odredbama. Muškarac i žena su izjednačeni u ovom pogledu, njihova odgovornost i kaznenopravna sankcija su jednake. Po starijim kaznenim zakonicima žena preljubnica se kažljavala strože od muškarca. Na ženu je bio sručen sav društveni prezir, a muškarac jedva da se i pozivao na odgovornost.

S obzirom da je žena potpuno izjednačena sa muškarcem, ona može biti i branilac i zastupnik učesnika, uopšte stranaka u krivičnom postupku. Ako je maloletna može kao oštećena da pred krivičnim sudom brani bez zastupnika svoje interese. Među odredbama krivičnog postupka važne su za ženu sledeće norme: prema t. 1-3 § 169 žena kao verenica, bračni drug ili bliski srodnik, oslobođena je dužnosti svedočenja u krivičnom postupku protiv njenog muža, verenika, ili bliskog srodnika, § 141 kod pretresa nad ženskim licem uvek se moraju uzeti za svedoke samo ženska lica, o od. 2 § 145 trudnoća je smetnja za izvršenje pravomoćne kazni lišenja slobode „ako je u tako visokom stepenu da bi se porođaj imao dogoditi za vreme trajanja kazne“. Na osnovu toga trudnoj ženi mora se odložiti kazna kadgod postoji pomenuta mogućnost porođaja za vreme izvršenja kazni lišenja slobode.

Položaj maloletnika u krivičnom pravu

Krivični zakonik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u § 14 stav 1. tačka 1. je maloletnike razvrstao u tri grupe:

1. Dete, obuhvata sva lica koja nisu navršila 14 godina. Krivični zakonik je uveo promenu u odnosu na ranije krivično zakonodavtvo i proširio pravnu zaštitu najmlađim učiniocima krivičnih dela. Kaznitelni zakonik je decom smatrao lica koja nisu navršila 12 godina (§55).
2. Mlađi maloletnik – lica koja imaju 14 godina, ali nisu navršila 17 godina. Krivični zakonik je povećao granicu odgovornosti maloletnika. Kaznitelni zakonik je mlađim maloletnicima smatrao lica uzrasta od 12 do 16 godina (§57).
3. Stariji maloletnik – lica koja imaju 17 a nisu navršila 21 godinu. Kao što se vidi iz ovog propisa, u vreme važenja Krivičnog zakonika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, punoletstvo se sticalo sa navršenom 21 godinom života. Ova granica punoletstva važila je i za vreme primene Kaznitelnog zakonika iz 1860. godine (§58).

U skladu sa ovom podelom maloletnika, zakonodavac je predvideo i različite stepene odgovornosti istih;

Dete kao lice koje nije napunilo 14 godina života, izvrši bilo koje krivično delo, prema njemu se ne može preduzeti krivično gonjenje i kažnjavanje. Dete kao učinilac krivičnog dela predaće se roditeljima, starateljima ili školskoj vlasti da ga oni kazne i nadalje nad njim vrše nadzor. „Maloletnici se drže sa nezrelima, zaštićeni su zakonom " (§ 39). Ukoliko se utvrdi da je dete napušteno ili moralno iskvareno, starateljski sud će ovakvo dete predati zavodu za vaspitanje ili podesnoj porodici gde će ostati dok ne bude popravljeno ili dok ne navrši 17 godina. (§ 26)

Prema mlađim maloletnicima se obično izriču vaspitne mere, sa izuzetkom, koje se odnose na situaciju kada lice koje po navršenoj 15. godini života izvrši neki od zločina (ubistvo), a pri tom je bio u stanju da shvati prirodu i značaj svog dela. Prema takvom maloletniku su se primenjivali propisi koji važe za kažnjavanje starijih maloletnika.

Što se vaspitnih mera tiče, Krivični zakonik predviđa poveru roditeljima, starateljima ili školskoj ustanovi da ga kazne i vrše nadzor nad njim, a, ukoliko je mlađi maloletnik napušten i iskvaren, biće poslat u poseban zavod za vaspitanje ili u podesnu porodicu dok se ne popravi. Tamo bi proveo najmanje godinu dana, a najduže do navršetka 21. godine života. (§ 27.) Ukoliko je mlađi maloletnik dovoljno zreo da shvati značaj svoga dela, starateljski sud mu može izreći ukor – ako je krivično delo neznatnije prirode ili je posledica učiniočeve lakomislenosti, otpuštanje na prokušavanje. Ako je krivično delo teže prirode, a posledica je lakomislenosti učinioca, a u trajanju od najmanje godinu dana, i upućivanje u zavod za popravljanje mlađih maloletnika – ako je maloletnik napušten i moralno pokvaren, a na period od najmanje godinu dana i najkasnije do navršene 21. godine života.

Zakonom se pretpostavlja uračunljivost starijih maloletnika, koja je toliko smanjena da bi bila srazmerna stepenu duševne zrelosti starijih maloletnika. Zbog ovoga, zakonom su propisane blaže kazne prema starijim maloletnicima. Na primer, za delo za koje je propisana smrtna kazna ili kazna trajne robije, maloletnik će biti osuđen na najviše 7 godina robije ili zatočenja. Za kazne lišenja slobode, sud je ograničen da maloletniku može izreći najviše deset godina robije ili zatočenja. Pored ovoga, sud može ublažiti kaznu, tako što će maloletnika osuditi na strogi zatvor ili zatvor umesto na robiju ili zatočenje. ( § 30.)

Nakon što maloletnici budu otpušteni iz zavoda za vaspitanje, odnosno popravljanje, sud može izreći meru bezbednosti zaštitnog nadzora. Cilj izricanja ove mere bezbednosti jeste da se maloletnik čuva i skloni od opasnosti vršenja novih krivičnih dela i da se privikne na uredan život. (§ 56.)

Literatura

• Zoran S. Mirković, Srpska pravna istorija (2017). Beograd: Univerzitet u Beogradu - Pravni fakultet (jezik: srpski)
• Toma Živanović, Osnovi krivičnog prava Kraljevine Jugoslavije, Beograd 1935. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. oktobar 2020)
• F. Čulinović, Žena u našem krivičnom pravu, Beograd 1934.
• „Šestojanuarska diktatura i Krivični zakonik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca“ (master rad), Milica Anđelković, Univerzitet u Nišu- Pravni fakultet 2018. godine.