Википедија

Krsta Cicvarić

српски активиста и новинар

Krsta Cicvarić (Nikojevići, 14. septembar 1879. — Beograd, 31. oktobar 1944) bio je srpski aktivista i novinar. U prvoj deceniji 20. veka iznosio je anarhosindikalističke ideje, a pri kraju života bio je urednik nekoliko pronemačkih tabloida i deklarisani antisemit.[1][2]

Krsta Cicvarić
Datum rođenja(1879-09-14)14. septembar 1879.
Mesto rođenjaNikojevići, Kneževina Srbija
Datum smrti31. oktobar 1944.(1944-10-31) (65 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija (dejure)
Područje Vojnog zapovednika u Srbiji (defakto)

Za vreme okupacije objavljivao je tekstove u kvislinškim glasilima i podsticao na mržnju. Streljan je bez suđenja 31. oktobra 1944. godine, iako potpuno slep, od strane partizana nakon oslobođenja Beograda.

Biografija

uredi

Rođen je 14. septembra 1879. u selu Nikojevići kod Užica.

Pohađao je Užičku gimnaziju. Odbijao je da pohađa časove veronauke, i izjavio da je ateista i bezbožnik.[1] Zbog konflikta sa Nastasom Petrovićem, profesorom u gimnaziji, koji ga je zbog neslaganja nazvao „demonom”,[3] ispisao se iz škole 1896. godine.

Ubrzo nakon toga napustio je grad i preselio se u Beograd gde je završio Gimnaziju i upisao Filozofski fakultet Beogradskog univerziteta. Nakon toga, upisao je fakultet u Beču, ali je odlučio da se vrati u Srbiju i bavi se anarhističkim aktivizmom.

Cicvarić je hapšen i zatvaran nekoliko puta zbog toga što je pisao. 1905. godine Vasilije Knežević, jedan od članova Cicvarićeve grupe Radnički klub Jednakost osnovao je anarhistički list Hleb i sloboda. Ubrzo kreće da zbog lista plaća novčane kazne, i zbog nemogućnosti da ih plati biva osuđen na zatvorsku kaznu, dok list preuzima Cicvarić. List prestaje da izlazi posle samo 3 broja, a Knežević se sklanja u Valjevo razočaran svojim kontaktom sa anarhistima Cicvarićem i Petrom Munjićem.[4] Cicvarić je zajedno sa Petrom Munjićem osnovao je anarhističke novine Radnička borba 1907. godine. Novine prestaju da izlaze posle događaja vezanih za štrajk radnika šećerane na Čukarici u februaru 1907. godine.[5] Zbog anarhističkih tekstova bio je zatvoren u Požarevcu i biva pušten tokom aneksione krize.[6]

U štampariji Živojina Dačića gde se štampao Cicvarićev list Novo vreme je 1911. radio Nedeljko Čabrinović, kome je on poklonio veliki broj knjiga i sva svoja dela. Čabrinović ih je poneo sa sobom u Sarajevo gde je neke spalila njegova majka, a neke je sačuvao i pozajmljivao prijateljima.[7][8]

Godine 1911. pokrenut je dnevni list Straža kao "slobodoumni organ javnog mišljenja". Direktor je bio Krsta Cicvarić, a isti uređivao Dušan Šijački.[9] Mobilisan je Krsta u Balkanskim ratovima. Lav Trocki ga spominje u ratnoj korespondenciji Balkanski ratovi 1912-1913 kao „slobodnog anarhistu” i direktora lista Straža, za koji tvrdi da kritikuje srpske socijaldemokrate na nivou tračarenja.[10] U socijalističkim "Radničkim novinama", odbacuju jula 1915. godine ono što o njima piše "kraljevski republikanac i carski demokrata" Cicvarić.[11] Ponovo je mobilisan tokom Prvog svetskog rata, zarobljen je i proveo rat kao ratni zarobljenik Austrougarske u Nežideru.

Nakon Prvog svetskog rata kreće da piše za Beogradski dnevnik čiji je vlasnik bio Dušan Paranos, a glodur Mehmed Žunić. Cicvarić je isprva bio uvodničar i glavni polemičar, da bi 7. avgusta 1922. prvi put bio potpisan kao urednik i direktor. Od septembra te godine u zaglavlju lista stoji Beogradski dnevnik Krste Cicvarića.[6] Na meti su mu najčešće bili radikali kao stranka, i Nikola Pašić i Stojan Protić kao njeni prvi ljudi. Pašić je bio „lopurda”, „ološ”, „zlikovac” i, na kraju, „najkoruptivniji čovek za koga zna istorija Srbije”, a kad je njegov sin Radomir dobio batine, “Beogradski dnevnik” piše da se „postupak nacionalne omladine u Novom Sadu može potpuno razumeti i da se on mora i potpuno odobriti“. Njegov stil pisanja je bio kontroverzan, i zbog toga su ga mnogi kritikovali pa i upoređivali sa američkim izdavačem žute štampe Viljem Randolf Herstom.[2]

Godine 1929. prelazi u Balkan, čiji je vlasnik Svetolik Savić, osim što se bavio novinarstvom, prodavao je i trave za lečenje raka, tuberkuloze, padavice i crnog prišta. Pašić je u međuvremenu umro, pa je glavna meta Cicvarićevih napada Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke, za koga se kaže da je „jevrejsko kopile”, i pita „što se taj dugonosi uopšte usuđuje da govori?”. U tekstu „Srbima Mojsijeve vere” iz 29. aprila 1936. kaže da su Jevreji „upropastili i našu Slovensku majku Rusiju i… posejali zlo u celom svetu” i da sada protiv njih „vodi borbu veliki vođ Nemačke Hitler… Zašto? Sasvim opravdano.“[1]

Poslednje godine života proveo je u Beogradu, gotovo potpuno slep. Od maja 1940. do marta 1941. godine Svetolik Savić i on izdaju nedeljnik Novi Balkan[12], koji je prohitlerovski i antisemitski. Naime, o Ajnštajnu piše:

Šta znači jevrejsko duhovno vođstvo svedoči slučaj sa Ajnštajnom. To je jedan Jevrejin iz Mađarske… inače Ajnštajn je matematičar žongler. Njegova famozna teorija (tzv. Teorija relativnosti) nije dovoljno solidna i protiv nje postoje jaki prigovori. Međutim borba protiv njega nije bila mogućna. Imajući u rukama veliku evropsku štampu, njegovi sunarodnici napravili su u cirkusku reklamu: oni su ga prikazali kao najvećeg naučnog genija koji se dosad rodio… Tako je peštanski Jevrejin stekao svetsku slavu i postao je takav autoritet da mu se na naučnim kongresima u njegovu prisustvu, nije smelo ništa prigovoriti. Postojalo je tada u Evropi, u naučnom svetu, jedno stanje koje se može nazvati Ajnštanovska opsesija. Hitlerova revolucija učinila je kraj toj opsesiji u Nemačkoj i celoj Evropi.

— Krsta Cicvarić, Srpski narod, 06.5.1944.

Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu Cicvarić je objavljivao antijevrejske i pronacističke tekstove u novinama Novo vreme i ljotićevskim novinama Srpski narod.[13] Posle oslobođenja Beograda, partizani su ga optužili za kolaboracionizam i streljali bez suđenja[14] tokom noći između 30. i 31. oktobra 1944. godine. Lokacija njegovog groba je nepoznata.

Dela

uredi

Cicvarić je napisao nekoliko filozofskih dela i uglavnom je pisao o politici. Bio je kolumnista u mnogim novinama i ljuti kritičar filozofa i naučnika Branislava Petronijevića. Tokom celog života pisao je o anarhizmu i kritikovao Zapadnu civilizaciju. Bio je ljuti protivnik monarhije, komunizma, socijal-demokratije i imperijalizma.

  • Iz anarhističkog programa, Nova štamparija S. Radenkovića i Brata, Beograd, 1909.
  • Plava knjiga o srpskom pitanju, Geca Kon i Komp, Cetinje, 1909.
  • Socijalisti na vladi. Sv. 1, Štamparija D. Dimitrijevića, Beograd, 1909.
  • Idealizam ili materijalizam, s naročitim pogledom na filosofiju Branislava Petronijevića, Štamparija Srbija, Beograd, 1909.
  • Kako ćemo pobediti Austriju, Naumović i Stefanović, Beograd, 1909.
  • Anarhizam i anarhisti, Naumović i Stefanović, Beograd, 1909.
  • Darvin ili Lamark, pad darvinističke doktrine, Štamparija Srbija, Beograd, 1910.
  • Svetozar Marković i birokratski sistem pred sudom Slobodana Jovanovića, B. Dimitrijević, Beograd, 1910.
  • Socijalizam i balkanska konfederacija ili Jedan krupan uspeh srpske socijalne demokratije, Štamparija Srbija, Beograd, 1910.
  • Srpska socijalna demokratija na prekretu, Štamparija Petra Munjića i Komp, Beograd, 1910.
  • O Sanjinu, odbrana i kritika, Štamparija Srbija, Beograd, 1910.
  • Demokratija i socijalizam, kritički pogled na njihovu praksu i njihovu teoriju, Izdanje piščevo, Beograd, 1910.
  • Šta je metafizika, Štamparija Srbija, Beograd, 1910.
  • Stojan Protić i naš novi ustav, Beogradski dnevnik, Beograd, 1919.

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b v Petrović, Momčilo (1. 4. 2014). „Krsto Cicvarić, otac srpskih tabloida”. Blic. Pristupljeno 5. 12. 2018. 
  2. ^ a b Matić, Novica. „Ko je oklevetao Cicvarića”. Srpsko nasleđe. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 5. 9. 2017. 
  3. ^ Đerić, Aleksandar. „Novinar, anarhista i filozof Krsta Cicvarić”. Užice.net. Arhivirano iz originala 18. 01. 2013. g. Pristupljeno 5. 9. 2017. 
  4. ^ Knežević 2014, str. 26
  5. ^ Knežević 2014, str. 55–82
  6. ^ a b Barović, Vladimir (22. 7. 2010). „Nekrunisani kralj "žute" štampe”. Vreme. Pristupljeno 5. 12. 2018. 
  7. ^ Dedijer 1966, str. 200
  8. ^ Bogićević, Vojislav (1954). Sarajevski atentat: izvorne stenografske biljes̆ke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa drugova, održane u Sarajevu 1914 g. Sarajevo: Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine. str. 29. Pristupljeno 6. 9. 2017. 
  9. ^ „Straža : slobodoumni organ javnog mišljenja”. Beograd: Dragoljub Stojaković. 1911—1915. 
  10. ^ Trotsky, Leon (1980). The Balkan wars, 1912-13 - The War Correspondence of Leon Trotsky. New York: Monad Press. str. 103. ISBN 978-0-913460-67-2. Pristupljeno 6. 9. 2017. 
  11. ^ Radničke novine", Niš 1915.
  12. ^ Goldstein, Ivo (2003). „The Catholic Church in Croatia and the 'Jewish problem', 1918–1941”. East European Jewish Affairs. 33 (2): 131. S2CID 162192189. doi:10.1080/13501670308578005. Pristupljeno 5. 9. 2017. 
  13. ^ Radanović 2011, str. 277–278.
  14. ^ Pero Simić: "Tito i Srbi", Beograd 2016.

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крста_Цицварић&oldid=29341749”