Википедија

Lorin Mazel

Lorin Maazel (1930-2014), амерички диригент

Lorin Varencov Mazel (engl. Lorin Varencove Maazel; 6. mart 1930 – 13. jul 2014) bio je američki dirigent, violinista i kompozitor. Počeo je da diriguje sa osam godina. Stekao je reputaciju u koncertnim dvoranama Evrope do 1960. godine, dok je njegova karijera u SAD napredovala mnogo sporije. Radio je kao muzički direktor Orkestra Klivlenda, Nacionalnog orkestra Francuske, Pitsburškog simfonijskog orkestra, Simfonijskog orkestra Bavarskog radija i Njujorške filharmonije. Mazel je bio veoma cenjen u tehnici palice i posedovao je fotografsko pamćenje za partiture.[1]

Lorin Mazel
Lorin Maazel
Mazel 2003. godine
Datum rođenja(1930-03-06)6. mart 1930.
Mesto rođenjaNeji na Seni, Francuska
Datum smrti13. jul 2014.(2014-07-13) (84 god.)
Mesto smrtiKaslton farms, Virdžinija, SAD
ZanimanjeDirigent
Aktivni period1938 - 2014
Veb-sajtwww.maestromaazel.com

Poreklo uredi

Mazel je ukrajinskog jevrejskog porekla. Rođen je u Neji na Seni u Francuskoj.

Njegov deda Isak Mazel (1873–1925), rođen je u Poltavi (današnjaUkrajina), tada u Ruskoj imperiji. Deda Isak je kao violinista svirao u orkestru Metropoliten opere.[2] Isak i njegova supruga Ester Glejzer (1879–1921, poreklom iz Harkova, tada u Ruskom carstvu), došli su u Severnu Ameriku 1900. godine nakon rođenja svog najstarijeg sina Marvina (1899–1988), koji je kasnije postao pijanista i kompozitor.

Mazel je odrastao u Sjedinjenim Državama, prvenstveno u kući svojih roditelja u gradu Pitsburgu, četvrti Ouklend.[3] Njegov otac, Linkoln Mazel (1903–2009)[4] bio je pevač, učitelj pevanja i klavira, ali i glumac koji je imao ulogu u horor filmu Džordža A. Romera iz 1978. Martin. Lorinova majka Marion „Mari“ Šulman Mazel (1894–1992), [5] osnovala je sa suprugom Linkolnom Omladinski simfonijski orkestar Pitsburga.[6]

Odrastanje i rana karijera uredi

Mazel je bio čudo od deteta i imao je savršen glas.[7] Prvu lekciju dirigovanja imao je sa sedam godina kod Vladimira Bakalejnikova, a debitovao je sa osam godina, dirigujući Orkestrom Univerziteta Ajdaho u Šubertovoj „Nedovršenoj“ simfoniji u Los Anđelesu 1938.[8] Iste godine je dirigovao Orkestrom nacionalne gimnazije u Nacionalnom muzičkom kampu u Interlokenu, Mičigen. Sledeće godine dirigovao je 11 koncerata istog orkestra na Svetskoj izložbi u Njujorku.[9] Sa jedanaest godina, gostovao je na radiju sa Simfonijskim orkestrom En-Bi-Si-ja. Sa dvanaest godina bio je na turneji po Sjedinjenim Državama da bi dirigovao velikim orkestrima. Debitovao je na violini sa petnaest godina. Pohađao je Školu Fani Edel Falk[10] na Univerzitetu u Pitsburgu kao dete, a zatim srednju školu Pibodi i Univerzitet u Pitsburgu.[11] [12] [13] Mazel je 1945. kratko studirao kod Pjera Monteua.[14]

Početkom 1950-ih Mazel je bio na turneji kao dirigent sa Geršvinovim koncertnim orkestrom. Orkestar se sastojao od 25 članova i zapaženog niza solista. Orkestar je organizovan u saradnji sa Irom Geršvinom. Na listi solista bili su Hezus Marija Sanroma, Kerolin Long i Teodor Upman.[15]

Angažman u Klivlendu uredi

Spoljašnji audio-zapis
  Snimak Klivlendskog Orkestra tokom izvedbe Bramsove Simfonije broj 1 u Ce-molu, Opus 68. pod dirigentskom palicom Lorena Mazela
Preuzeto sa Archive.org

U svojoj 13. godini, Lorin Mazel je dirigovao u Klivlendu 14. marta 1943. godine. Dirigovao je izborom kompozcija koje su uključivale uvertiru iz Vagnerove opere Rijenci i Šubertove "Nedovršene” simfonije. Tada je u njegovom orkestru na violini nastupila 14-godišnja Patriša Travers.[16] Mazel je 1972. postao muzički direktor Klivlendskog Orkestra, nasledivši Džordža Sela.

Mazel je dirigovao Klivlendskim orkestrom tokom sezone 1981-82 pre nego što je otišao u Evropu.[17] Tokom poslednjih godina Mazelovog mandata u Klivlendu, Udruženje muzičke umetnosti pokrenulo je koncert u čast života i dela dr Martina Lutera Kinga, koji će postati godišnja tradicija.[18]

U poslednjoj sezoni u Klivlendu, Mazel je dirigovao na samo sedam koncerata. Njegov poslednji nastup u Severans holu, 15. maja 1982, uključivao je prezentaciju Verdijevog Rekvijema, koji je potom izveo na turneji sledeće nedelje u njujorškim Linkoln centru i Karnegi Holu, kao i na Vulsi Holu na Univerzitetu Jejl.[19]

Karijera u Evropi uredi

Godine 1960. Mazel je postao prvi Amerikanac koji je dirigovao u Bajrojt Festšpilhausu. Bio je šef-dirigent Nemačke opere u Berlinu od 1965. do 1971. i Radio-simfonijskog orkestra (RSO) Berlin od 1964. do 1975. godine.

Godine 1977. Mazel je postao muzički direktor Nacionalnog orkestra Francuske u Parizu, i na toj poziciji je ostao do 1991. godine.

 
Unutrašnjost Bečke državne opere

Od 1982. do 1984. Mazel je služio u Bečkoj državnoj operi kao generalni direktor i glavni dirigent. Godine 1980. nasledio je Vilija Boskovskog kao dirigent na Bečkom novogodišnjem koncertu. Mazel je dirigovao na ovoj manifestaciji svake godine, sve do 1986. Potom je dirigovao još četiri puta: 1994, 1996, 1999. i 2005. godine.

Od 1984. do 1988. Mazel je bio muzički konsultant Simfonijskog orkestra Pitsburga, a potom i njegov muzički direktor od 1988. do 1996. godine.

Godine 1989, očekujući da postane naslednik Herberta fon Karajana na mestu šefa dirigenta Berlinske filharmonije, Mazel je iznenada i javno prekinuo sve veze sa orkestrom kada je objavljeno da će dužnost preuzeti Klaudio Abado. Tvrdio je da je bio zabrinut za dobrobit orkestra.[20]

Od 1993. do 2002. godine bio je glavni dirigent Simfonijskog orkestra Bavarskog radija u Minhenu.

Međunarodna karijera uredi

Godine 2000. Mazel je nastupio kao gost sa Njujorškom filharmonijom u dve nedelje pretplaćenih koncerata nakon više od dvadeset godina odsustva,[21] što je naišlo na pozitivnu reakciju muzičara orkestra.[22] Ovaj angažman je doveo do njegovog imenovanja u januaru 2001. za muzičkog direktora orkestra, nasledivši Kurta Mazura.[23] [24] Mazel je dirigovao Njujorškom filharmonijom u njihovoj poseti Pjongjangu, Severna Koreja, 26. februara 2008. Predvodio je orkestar u izvođenju himni Severne Koreje i Sjedinjenih Američkih Država, Dvoržakove Simfonije Novog sveta, Džordža Geršvina Amerikanac u Parizu, a završio je tradicionalnom korejskom narodnom pesmom „Arirang“. Mazel je napustio Njujoršku filharmoniju na kraju sezone 2008/09.

Godine 2004. Mazel je postao muzički direktor Filharmonije Artura Toskaninija. Od septembra 2006. do marta 2011. bio je muzički direktor orkestra u Valensiji, Španija. Njegov poslednji koncert u Valeniji na poziciji muzičkog direktora održao je na svoj 81. rođendan 6. marta 2011, dirigujući jedinom operom koju je sam komponovao sa nazivom "1984". Ova kompozicija, zasnovanu na romanu Džordža Orvela 1984, naišla je na loš prijem kod kritičara.[25]

U martu 2010. Mazel je imenovan za šefa dirigenta Minhenske filharmonije, koji je stupio na snagu od sezone 2012/13.[26] Početkom 2014. Mazel je otkazao koncertne angažmane zbog lošeg zdravlja. Nakon toga, u junu 2014, najavio je ostavku na mesto muzičkog direktora Minhenske filharmonije, koja je odmah stupila na snagu.[27]

Mazel je dirigovao muzikom za tri operska filma, Don Đovani (1979), Karmen (1984) i Otelo (1986). Prikazan je kako diriguje Bečkim novogodišnjim koncertom na austrijskoj poštanskoj marki izdatoj 2005.[28] Mazel i njegova supruga Ditlinde Turban zajedno su vodili letnji muzički festival pod nazivom Kaslton Festival na svom imanju, farmi Kaslton u Virdžiniji.[29] Tada je Mazel aranžirao Vagnerov Prsten Nibelunga u 70-minutnu svitu, 'Prsten' bez reči, koju je snimio još 1987. sa Berlinskom filharmonijom.

Mazelov celokupan opus broji preko 300 snimaka dela Betovena, Bramsa, Malera, Mocarta, Šuberta, Riharda Štrausa i drugih kompozitora. Osvojio je 10 Grand Pri du Disk (franc. Grand Prix du Disque) nagrada.[25]

Smrt uredi

 
Lorin Mazel pred kraj života.

Mazel je preminuo 13. jula 2014. na svom imanju Kaslton Farms u Virdžiniji, od komplikacija upale pluća. Iza njega su ostale ćerke Anjali Mazel i Darija Mazel Steketi; sin Ilan Mazel i ćerka Fiona Mazel; njegova supruga Ditlinde Turban Mazel, njihovi sinovi Orson i Lesli, i njihova ćerka Tara, i četvoro unučadi, Kiran, Oven, Kalipso i Sahara.

Počasti uredi

Mazel je dobio Nacionalni orden Legije časti Francuske Republike i Finskog Ordena Lava. Odlikovan je najvišim priznanjima Savezne Republike Nemačke (nem. Bundesverdienstkreuz) i Austrije (nem. Großes Goldenes Ehrenzeichen). 27. maja 2013. dobio je počasno članstvo u Bečkoj državnoj operi. Mazel je dobio italijansku Nagradu Premio Abiati i bio je počasni doživotni član Izraelske filharmonije. Takođe, bio je nosilac najvišeg zvanja Savezne američke države Kentaki: Pukovnik Kentakija.[30]

 Reference uredi

  1. ^ Midgette, Anne (13. 7. 2014). „Lorin Maazel, child prodigy turned brilliant conductor and festival founder: 1930–2014”. Washington Post. Pristupljeno 14. 7. 2014. 
  2. ^ Daniel J. Wakin (2008-01-07). „Maazel's Back in Met's Pit, and It Took Just 45 Years”. New York Times. Pristupljeno 2022-10-17. 
  3. ^ Pittsburgh Live Arhivirano mart 24, 2007 na sajtu Wayback Machine
  4. ^ Sara Bauknecht (23. 9. 2009). „Obituary: Lincoln Maazel / Performer and father of symphony conductor”. Pittsburgh Post-Gazette. Pristupljeno 26. 10. 2009. 
  5. ^ „Obituary: Marion Maazel”. Variety. 17. 12. 1992. Pristupljeno 13. 8. 2009. 
  6. ^ Lynne Conner (13 January 2002). "The Double Life of Lincoln Maazel", Pittsburgh Post-Gazette
  7. ^ Rick Fulker (2014-07-14). „Child prodigy and old master: Lorin Maazel”. DW Made for Minds. Pristupljeno 2019-05-18. 
  8. ^ Kenneson, Claude (1998). Musical Prodigies - Perilous Journeys, Remarkable Lives. Portland, Oregon: Amadeus Press. ISBN 1574670468. 
  9. ^ Hanson, Byron (January—February 2018). „Remembering Lorin Maazel”. Arhivirano iz originala 07. 03. 2018. g. Pristupljeno March 6, 2018.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  10. ^ Vitone, Elaine. „Well Schooled”. University of Pittsburgh. Arhivirano iz originala 6. 9. 2015. g. Pristupljeno 13. 7. 2014. 
  11. ^ „High School Boy to Lead Pittsburgh Symphony”. Pittsburgh Post-Gazette. 15. 12. 1942. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  12. ^ Apone, Carl (12. 9. 1986). „The Maazel Era Begins”. The Pittsburgh Press. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  13. ^ „East Liberty's Wall of Fame”. Pittsburgh Post-Gazette. 7. 5. 2001. Arhivirano iz originala 30. 09. 2012. g. Pristupljeno 6. 7. 2012. 
  14. ^ Canarina J. Pierre Monteux, Maître. Amadeus Press, Pompton Plains, Cambridge, 2003, p. 228.
  15. ^ „Gershwin Festival Program Held At Kohler”. The Sheboygan Press. 11. 5. 1953. str. 15. 
  16. ^ Rosenberg, Donald (2000). The Cleveland Orchestra Story: Second to None. Cleveland: Gray & Company. str. 424. 
  17. ^ Rosenberg, Donald (2000). The Cleveland Orchestra Story: Second to None. Cleveland: Gray & Company. str. 473–475. 
  18. ^ Rosenberg, Donald (2000). The Cleveland Orchestra Story: Second to None. Cleveland: Gray & Company. str. 476–477. 
  19. ^ Rosenberg, Donald (2000). The Cleveland Orchestra Story: Second to None. Cleveland: Gray & Company. str. 489. 
  20. ^ Rockwell, John (25. 10. 1989). „Maazel Cancels All Berlin Philharmonic Dates”. The New York Times. 
  21. ^ Martin Kettle (26. 1. 2001). „The show goes on”. The Guardian. London. Pristupljeno 27. 4. 2007. 
  22. ^ Ralph Blumenthal and Doreen Carvajal (5. 2. 2001). „Musicians Sing Out and Philharmonic Listens”. New York Times. Pristupljeno 29. 4. 2008. 
  23. ^ Ralph Blumenthal (30. 1. 2001). „Maazel Is to Lead Philharmonic; Will Succeed Masur as Director”. The New York Times. Pristupljeno 29. 4. 2008. 
  24. ^ Norman Lebrecht (31. 5. 2001). „At last, I've made my father happy”. The Telegraph. London. Arhivirano iz originala 12. 1. 2008. g. Pristupljeno 27. 4. 2007. 
  25. ^ a b Lorin Maazel, inspiring conductor who led New York Philharmonic, dies at 84
  26. ^ „Lorin Maazel wird Chefdirigent der Münchner Philharmoniker” (Saopštenje). Munich Philharmonic. 27. 3. 2010. Arhivirano iz originala 28. 5. 2010. g. Pristupljeno 27. 3. 2010. 
  27. ^ Lucas Wiegelmann (2014-06-12). „Star-Dirigent Lorin Maazel tritt zurück”. New York Times. Pristupljeno 2015-02-07. 
  28. ^ „Austria: New Year's Concert 2005 – Lorin Maazel”. International Stamp News.com. 1. 1. 2005. Arhivirano iz originala 16. 7. 2011. g. Pristupljeno 24. 11. 2009. 
  29. ^ Daniel J. Wakin (12. 6. 2009). „For Maestro Maazel, It's on to the Coda”. New York Times. Pristupljeno 24. 4. 2010. 
  30. ^ „Lorin Maazel – obituary”. Telegraph. 2014-07-14. Pristupljeno 2014-07-20. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лорин_Мазел&oldid=26227803”