Luis Makenzi

Luis Makenzi
Luis Makenzi
	Luis Makenzi, 2010. godine
Lični podaci
Puno ime	Luis Varton Makenzi
Datum rođenja	30. april 1940. (84 god.)
Mesto rođenja	Truro, Kanada

Luis Makenzi (engl. Lewis MacKenzie; Truro, 30. april 1940) je penzionisani kanadski general-major i pisac. Makenzi je najpoznatiji po tome što je osnovao i komandovao Sektorom Sarajevo u okviru UNPROFOR-a u Jugoslaviji 1992. godine.

Makenzi je rođen u gradu Truro, Nova Škotska. Priključio se vojsci The Queen's Own Rifles of Canada i dobio je oficirsku povelju 1960. godine. Služio je u prvoj mirotvornoj misiji u Pojasu Gaze 1963. godine, a vratio se 1964. godine. Sledeće godine je služio u mirotvornoj misiji na Kipru. Dobio je čin majora 1971. godine.

Na mestu general-majora kanadskih oružanih snaga, Makenzi je podneo ostavku 1993. godine, posle 35 godina službe. Napisao je knjigu „Mirotvorac: Put do Sarajeva“ (engl. Peacekeeper: Road to Sarajevo) u kojoj opisuje svoja lična iskustva tokom službe u Sarajevu.

Na kanadskim federalnim izborima 1997. godine, Makenzi je bio kandidat Progresivnih konzervativaca iz centralnog Ontarija za Parlament Kanade. Žan Šare je izjavio da u slučaju da je Mekenzijeva partija pobedila, Mekenzi bi postao zamenik premijera Kanade. Makenzi je osvojio drugo mesto, posle kandidata Liberalne stranke Endija Mičela.

Godine 2005, nakon postavljanja Romea Dalera kao liberalnog senatora, Makenzi je napisao članak u novinama „Gloub end mejl“ (engl. Globe and Mail) pod naslovom „Romeo, Romeo, gde si partizanu?“ (engl. Roméo, Roméo, wherefore art thou partisan?) u kojem je izjavio da je Daler izmenio mišljenje u vezi intervencije u Sudanu.

Godine 2006, postao je član Ordena Kanade (engl. Order of Canada).

Makenzijev pogled na ratove u Jugoslaviji uredi

Makenzi je bio protiv raspada Jugoslavije i priznanja fiktivnih država tokom građanskog rata. U svojim memoarima, Mekenzi navodi: „Mada nismo bili diplomate, svi mi u uniformi bili smo sigurni da će borbe izbiti svuda oko nas, čim priznanje bude objavljeno.“ ^{[traži se izvor]}

Kanadski general svedoči da su muslimani u zaštićenu zonu Srebrenice, uz pomoć sa strane, ubacili na hiljade boraca i veoma mnogo oružja i dodaje: „Kako su postajali bolje opremljeni i obučeni, počeli su da napadaju van Srebrenice, da pale srpska sela i ubijaju njihove stanovnike, a onda bi se hitro povlačili u bezbednu zonu pod okriljem UN-a. Napadi su dostigli kulminaciju 1994. godine, i nastavili su se u 1995. kada su kanadske snage zamenjene holandskim. (...) Kada se 1995. godine sneg otopio, Naseru Oriću, čoveku koji je vodio muslimanske borce, postalo je jasno da će srpske snage napasti Srebrenicu kako bi ga sprečili da i dalje napada srpska sela. Zbog toga on sa velikim brojem svojih vojnika beži iz grada. Srebrenica je ostala nebranjena s uverenjem da će, ako Srbi napadnu nebranjeni grad, NATO i UN napasti Srbe. I tako su Srbi ušli u grad bez otpora. (...) Muslimanski muškarci i stariji dečaci su odvojeni, a starci, žene i deca su prebacivani u pravcu Tuzle na bezbedno. To jeste odvratno, ali treba reći da ako neko želi da izvrši genocid, on neće dozvoliti ženama da odu, jer su one ključne za održanje jedne grupe koju pokušavate da eliminišete. (...) Naser Orić, muslimanski vojni lider u Srebrenici, trenutno je na suđenju u Hagu za zločine koje je izvršio „braneći“ grad. Dokazi pokazuju da je on odgovoran za smrt onoliko srpskih civila iz okoline Srebrenice, koliko je vojska bosanskih Srba ubila muslimana u Srebrenici.“ ^[1]

Što se tiče NATO agresije na SRJ, Makenzi u svom tekstu od 6. aprila 2004. godine, u kanadskom dnevniku „Nešenel post“, tvrdi: „NATO se odlučio za akciju, mada nijedna članica NATO alijanse nije bila u opasnosti. Odlučeno je da se bombarduju ne samo Kosovo, već i infrastruktura i narod Srbije i to bez rezolucije UN.“ ^[2]