Maksimin Daja

Gaj Valerije Galerije Maksimin (lat. Gaius Valerius Galerius Maximinus; rođen 20novembra 270. godine, umro leta 313. godine) bio je rimski car, poznat pod svojim nadimkom Daja, kojeg je poneo iz seljačkog detinjstva. On je bio rođen na istoku današnje Srbije, na istoku provincije Gornja Mezija. Njegov ujak je bio car Galerije.

Gaj Valerije Galerije Maksimin
Portret u Viminacijumu
Lični podaci
Datum rođenja	(270-11-20)20. novembar 270.
Mesto rođenja	Feliks Romulijana, Rimsko carstvo
Datum smrti	313.
Mesto smrti	Tars, Rimsko carstvo
Dinastija	tetrarhija
Prethodnik	Maksencije
Naslednik	Licinije

novac Maksimina Daje

Galerije je stekao ugled zahvaljujući svojoj vojničkoj karijeri, a kada je njegov ujak Galerije dobio titulu cezara, započeo je njegov uspon.

308. godine kada je Licinije postao avgust, Maksimin Daja je zahtevao isti položaj i za sebe. I zaista, postao je avgust 310. godine, uz pomoć sopstvenih vojnika. Kada je umro Galerije, 311. godine, Maksimin Daja je dobio upravu nad provincijom Azijom. Maksimin Daja je kasnije sklopio savez sa Maksencijem koji je kontrolisao Italiju. 313. došlo je do otvorenog razlaza između Licinija i Maksimina Daje. Došlo je do rata i Maksimin Daja je bio poražen u dve bitke na severu Male Azije. Posle poraza prvo je pobegao u Nikomediju, a zatim u Tars, gde je i umro avgusta te godine.

Maksimin Daja je sačuvan u rđavoj uspomeni među hrišćanima, zato što je nastavio sa progonima iako je Galerije već bio objavio edikt o toleranciji. Sesterciji Maksimina Daja mogu se videti u numizmatičkim zbirkama na Jugoistoku Srbije.

Biografija

Maksimin, čije pravo ime je bilo Daja, bio je Galerijev sestrić. U svom ranom životu bio je pastir u rodnoj Iliriji. Odrekavši se ovog skromnog poziva u zamenu za vojnički život, uzdigao se do najvišeg položaja u službi, pre će biti silom interesa nego kakvim primetnim zaslugama. Po Dioklecijanovoj abdikaciji u Nikomediji 305, premda se nije ni po čemu isticao i bio uistinu nepoznat, adoptirao ga je nov car Istoka, primio je naziv Jovije, uzdignut je na položaj cezara i dobio je na upravu Siriju i Egipat. Malo zahvalan za ove izuzetne i nezaslužne znake naklonosti žestoko je negodovao nakon što je zaobiđen u aranžmanu koji je usledio posle smrti Konstancija Hlora kada je Licinije proizveden u avgusta. Daleko od toga da bude zadovoljan ustupkom Galerija — koji je da bi zamenio naziv cezara izumeo novi, sin avgusta, avgustov sin (lat. filius Augusti) — bez dozvole je prisvojio najviši carski naziv i uz mnogo poteškoća uspeo da iznudi od svog ujaka nevoljan pristanak. Po smrti poslednjeg (311) pristupio je sporazumu sa Licinijem, na osnovu kojeg je pored bivšeg dominiona dobio provincije Malu Aziju, Helespont i Bosfor. Na taj način obrazovana je zajednička granica između dominiona dvojice suverena. Ali, izdajnički iskoristivši odsustvo svog suseda, koji je otišao u Milano kako bi oženio Konstantinovu sestru, neočekivano je napao Trakiju i iznenadio Vizantion. Međutim, ubedljivo pobeđen u velikoj bici koja se odigrala u blizini Herakleje, utekao je prvo u Nikomediju a odande u Tars, gde je ubrzo potom i umro, prema nekim navodima iz očajanja, a prema drugima od otrova. Žena i deca su mu ubijeni, a svaka zamisliva uvreda nabacivana je na njegovo sećanje.

Veliki vojni talenti Herkulija, Galerija i Licinija donekle su služili, ako ne da ublaže, a ono bar da odvrate pažnju od njihovih poroka i zločina. Ali, nijedna osobina, bilo plemenita bilo sjajna, ne ublažava grubu brutalnost Maksimina, koji je nadmašio sve svoje savremenike u raskalašnosti privatnog života, u opštoj svireposti svoje uprave i u besnoj mržnji kojom je gonio hrišćane. Njegovo uzdizanje, koje je bilo rezultat čisto porodičnog uticaja, mora da je bilo isto toliko neočekivano za njega samoga koliko i za ostale. Očekivalo se da će biti pasivno i podređeno oruđe, ali on ni na koji način nije pokazao da je takav. Njegova nastrana taština — osećanje koje jedva da se može oplemeniti rečju „ambicija“ — bila je zadovoljena na neko vreme, pošto Galerije nije bio voljan da zarati sa kreaturom koju je sam stvorio, ali ga je po svoj prilici arogancija uzrokovana ovim uspehom navela na ničim neizazvanu agresiju koja je dovela do njegovog uništenja.

Reference

• Zosim. ii. 8
• Victor, Epit. 40
• Oros. vii. 25
• Auctor. de mort. persec. 5, 32, 36, 38, 45, &c.
• Euseb. H. E. viii. 14, ix. 2, &c.

Vidi još

• Carska palata Šarkamen

Spoljašnje veze

• Od pastira cezar („Večernje novosti“, 31. jul 2009)