Википедија

Maks Delbrik

Maks Ludvig Hening Delbrik (nem. Max Ludwig Henning Delbrück; Berlin, 4. septembar 1906 — Pasadena, 9. mart 1981) bio je nemačko-američki biofizičar koji je pomogao da se pokrene program istaživanja molekularne biologije 30-ih godina 20. veka. Podstakao je interesovanje fizičara za biologiju, posebno za osnovna istraživanja kako bi fizički objasnio gene koji su u to vreme bili misterija. Delbrik je 1945, zajedno sa Salvadorom Lurijem i Alfredom Heršijem osnovao Fag grupu (engl. Phage group) koja je načinila značajan napredak u razotkrivanju važnih aspekata genetike. Njih trojica su 1969. dobili Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu za svoja otkrića koja se odnose na mehanizam replikacije i genetsku strukturu virusa. Bio je prvi fizičar koji je predvideo ono što se danas naziva Delbrikovo rasipanje.[1][2][3]

Maks Delbrik
Maks Delbrik ranih 1940-ih
Lični podaci
Datum rođenja(1904-09-04)4. septembar 1904.
Mesto rođenjaBerlin, Berlin,  Nemačko carstvo
Datum smrti9. mart 1981.(1981-03-09) (76 god.)
Mesto smrtiPasadena, Kalifornija,  SAD
Naučni rad
PoljeBiofizika
InstitucijaInstitut za hemiju car Vilhelm
Univerzitet Vanderbilt
Kalteh
Poznat poDelbrikovo rasipanje i Lurija-Delbrik eksperiment, "za otkrića koja se odnose na mehanizam replikacije i genetske strukture virusa"
NagradeČlan Kraljevskog društva (1967)
Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu (1969)

Detinjstvo i privatni život uredi

Delbrik je rođen u Berlinu. Njegova majka je bila unuka Justusa fon Libiga, uglednog hemičara, dok je njegov otac, Hans Delbrik, bio profesor istorije na Univerzitetu u Berlinu. Godine 1937. Delbrik napušta nacističku Nemačku i odlazi u Ameriku – prvo u Kaliforniju, a zatim u Tenesi – postajući američki građanin 1945.[4]

Godine 1941. oženio je Meri Brus. Imali su četvoro dece. Delbrikov brat, Justus, koji je bio advokat, njegova sestra Emi Bonhefer, kao i Klaus i Ditrih Bonhefer su bili aktivni u otporu nacizmu. Ditrih i Klaus su proglašeni krivima od strane Narodnog suda zbog uloge u zaveri atentata na Hitlera 20. jula 1944. RSHA ih je pogubila 1945. godine. Justus je preminuo u sovjetskom zatočeništvu iste godine.

Obrazovanje uredi

Delbrik je studirao astrofiziku, naginjući ka teorijskoj fizici, na Univerzitetu u Getingenu. Doktorirao je 1930. godine, a zatim proputovao Englesku, Dansku i Holandiju.[4] Upoznao je Volfganga Paulija i Nilsa Bora koji su ga zainteresovali za biologiju.

Karijera i istraživanje uredi

Delbrik se 1932. vraća u Berlin kao asistent Lize Majtner, koja je sarađivala sa Oto Hanom na ozračivanju uranijuma neutronima. 1933. piše rad o rasipanju gama zraka pomoću Kulonovog polja polarizacije vakuuma. Hans Bete je nakon 20 godina dokazao ovu pojavu i nazvao je „Delbrikovo rasipanje”.[5]

1937. godine je dobio stipendiju Rokfeler fondacije, koja je pokrenula program istaživanja molekularne biologije, da istraži genom voćne mušice, Drosophila melanogaster, na odeljenju za biologiju Kalifornijskog tehnološkog instituta.[6] Takođe je istraživao bakterije i bakteriofage (fage). 1939. godine zajedno sa Emorijem L. Elisom napisao je „Rast bakteriofaga”, članak koji prenosi da se virusi razmnožavaju u jednom koraku, a ne eksponencijalno kao što su ćelijski organizmi.[7]

Uprkos isticanju stipendije 1939. godine, fondacija ga je uputila na Vanderlbilt univerzitet u Nešvilu, gde je od 1940. do 1947. predavao fiziku, ali i radio u laboratoriji na odeljenju za biologiju.[8] 1941. upoznaje Salvadora Lurija sa univerziteta Indijana. 1942, Delbrik i Lurija objavljuju rad o bakterijskoj otpornosti na virusnu infekciju posredovanu slučajnim mutacijama. 1943. upoznaje i Alfreda Heršija sa Univerziteta u Vašingtonu. Lurija-Delbrikov eksperiment, takođe nazvan i test fluktuacije, pokazao je da se Darvinova teorija prirodne selekcije koja deluje na slučajne mutacije odnosi na bakterije kao i na složenije organizme. Oba naučnika su primila 1969. godine Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu delom i zbog ovog rada.

Lamark je 1801. godine je prvi objavio teoriju nasleđivanja stečenih osobina, koja govori da ako se organizam menja tokom života kako bi se prilagodio uslovima sredine (izdužuje vrat kako bi dohvatio lišće sa visokih grana), ove promene se prenose na potomstvo. Takođe je rečeno da se evolucija dešava po unapred određenom planu. 1859, Darvin objavljuje svoju knjigu "O poreklu vrsta" sa ubedljivim dokazima protiv Lamarkove teorije. Darvin je rekao da evolucija nije predodređena, ali da postoje nasledne varijacije u svim organizmima i da one varijacije koje daju povećan fitnes bira okolina i one se prenose sna potomstvo. U svađi između Lamarka i Darvina, Darvin govori i postojećim promenama, ali priroda ovih promena nije bila poznata i morala je da sačeka nauku o genetici i eksperimente Gregora Mendela na grašku 1866. godine. Tomas Morgan je otkrio da mutirana belooka voćna mušica pri ukrštanju sa crvenookim mušicama može dati belooko potomstvo. Ovo je išlo u prilog Darvinu. Međutim, najelegantnija i najubedljivija podrška Darvinovim idejama je bio Lurija- Delbrik eksperiment, koji je pokazao da mutacije koje daju otpornost bakterije E.coli na T1 bakteriofag (virus) su postojale u populacijama i pre izlaganja T1 i nisu indukovane dodavanjem T1. Drugim rečima, mutacije su slučajni događaji koji se dešavaju bez obzira da li se pokažu korisnim ili ne, dok selekcija (u ovom slučaju za otpornost na T1) daje smer u evoluciji zadržavajući korisne mutacije, a odbacujući štetne (osetljivost na T1 u ovom slučaju). Ovaj eksperiment je osporio Lamarkovu teoriju i postavio osnov za napredak u genetici i molekularnoj biologiji.

1945, Delbrik, Lurija i Herši su istraživali genetiku bakteriofaga. Ova Fag grupa je podstakla rani razvoj molekularne biologije.[9] Godine 1969, Delbriku, Luriji i Heršiju je dodeljena Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu za svoja „otkrića koja se odnose na mehanizam replikacije i genetsku strukturu virusa”.[10]

Komitet je takođe primetio da „Čast najviše pripada Delbriku koji je transformisao istraživanje bakteriofaga od pukog empirizma u ekzaktnu nauku. Analizirao je i definisao uslove za precizno merenje bioloških efekata. Zajedno sa Lurijom razradio je kvantitativne metode i uspostavili su statističke kriterijume za procenu koji su omogućili naknadne prodorne studije. Delbrikova i Lurijina snaga je verovatno uglavnom teorijska analiza, dok je Herši pre svega izrazito vešt u eksperimentima. Njih trojica se međusobno dobro dopunjuju i u ovom pogledu”. Te godine su Delbrik i Lurija takođe primili nagrade Univerziteta Kolumbija i Luiza Gros Horvic. Krajem 1947, pošto je Univerzitetu Vanderbilt ponestalo sredstava da ga zadrži, Delbrik se vraća u Kaltek kao profesor biologije i ostaje tamo do kraja karijere. U međuvremenu na Univerzitetu u Kelnu osniva institut za molekularnu genetiku.

Nagrade i priznanja uredi

Pored Nobelove nagrade, Delbrik je izbran za stranog člana kraljevskog društva 1967. godine.[11] Godine 1970. postao je član Evropske organizacije za molekularnu biologiju. Nagradu Maks Delbrik, koja je ranije bila poznata kao nagrada za biološku fiziku, dodeljuje Američko fizičko društvo i nazvana je u njegovu čast. Centar Maks Delbrik u Berlinu, nacionalni istraživački centar za molekularnu medicinu Udruženja Helmholc takođe nosi njegovo ime.

Kasniji život i nasleđe uredi

Godine 1977. povukao se iz Kalteka, ostavši profesor biologije. Maks Delbrik je umro 9. marta 1981. u svojoj 74. godini. Dana 26. avgusta 2006. godine, godine kada bi Maks Delbrik napunio 100 godina, njegova porodica i prijatelji okupili su se u laboratoriji u Kaltehu u njegovu čast.

Reference uredi

  1. ^ van Helvoort, Ton (novembar 1992). „The controversy between John H. Northrop and Max Delbrück on the formation of bacteriophage: bacterial synthesis or autonomous multiplication?”. Annals of Science. 49 (6): 545—575. ISSN 0003-3790. PMID 11616207. doi:10.1080/00033799200200451. 
  2. ^ Kay, L. E. (1985). „Conceptual models and analytical tools: the biology of physicist Max Delbrück”. Journal of the History of Biology. 18 (2): 207—246. ISSN 0022-5010. PMID 11611706. S2CID 13630670. doi:10.1007/bf00120110. 
  3. ^ McKaughan, Daniel J. (decembar 2005). „The influence of Niels Bohr on Max Delbrück: revisiting the hopes inspired by "light and life"”. Isis; an International Review Devoted to the History of Science and Its Cultural Influences. 96 (4): 507—529. ISSN 0021-1753. PMID 16536153. S2CID 12282400. doi:10.1086/498591. 
  4. ^ a b Turquette, Atwell R. (mart 1958). „Max Black. Abstract and abstraction. Encyclopaedia Britannica, Encyclopaedia Britannica, Inc., Chicago-London-Toronto1956, Vol. 1, pp. 67–68; also Max Black. Abstract and abstraction. Encyclopaedia Britannica, Encyclopaedia Britannica, Inc., Chicago-London-Toronto 1957, Vol. 1, pp. 67–68.”. Journal of Symbolic Logic. 23 (1): 22—29. ISSN 0022-4812. JSTOR 2964454. S2CID 117854610. doi:10.2307/2964454. 
  5. ^ Hayes, W. (1992). „Max Ludwig Henning Delbrück - September 4, 1906-March 10, 1981”. Biographical Memoirs. National Academy of Sciences (U.S.). 62: 67—117. PMID 11639973. 
  6. ^ Bielka, Heinz (1997), „Max-Delbrück-Centrum für Molekulare Medizin (MDC) 1992–1997”, Die Medizinisch-Biologischen Institute Berlin-Buch, Springer Berlin Heidelberg, str. 115—127, ISBN 978-3-662-00653-5, doi:10.1007/978-3-662-00652-8_9, Pristupljeno 2020-03-17 
  7. ^ „Delbrück, Hans”. Brill’s New Pauly Supplements I - Volume 6 : History of classical Scholarship - A Biographical Dictionary. doi:10.1163/2214-8647_bnps6_com_00164. Pristupljeno 2020-03-17. 
  8. ^ Marcum, Deanna (2015-08-11). „Vanderbilt Television News Archive”. New York. doi:10.18665/sr.22672. 
  9. ^ „Watson, Prof. James Dewey, (born 6 April 1928), Chancellor, Cold Spring Harbor Laboratory, 2003–07, now Emeritus (Director, 1968–94; President, 1994–2003)”, Who's Who, Oxford University Press, 2007-12-01, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.39051, Pristupljeno 2020-03-17 
  10. ^ Fischer, Ernst Peter (1988). Thinking about science : Max Delbrück and the origins of molecular biology. Lipson, Carol. (1st izd.). New York: Norton. ISBN 0-393-02508-X. OCLC 16277429. 
  11. ^ Hayes, William (1982). „Max Ludwig Henning Delbrück, 4 September 1906 - 10 March 1981”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 28: 59—90. JSTOR 769892. S2CID 73351038. doi:10.1098/rsbm.1982.0003. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Макс_Делбрик&oldid=27602734”