Википедија

Marija Tereza Hohberg

Marija Tereza Olivija Hohberg od Pščine (rođ. Kornvalis-Vest; 28. jun 1873—29. jun 1943)[1], poznatija kao Dejzi od Plesa, bila je znameniti filantrop i pacifista Edvardijanske epohe u britanskoj istoriji, autorka značajnih memoara i članica jedne od najbogatijih evropskih plemićkih porodica. Dejzi i njen suprug, Hans Hajnrih XV posedovali su velika imanja i rudnike uglja po čitavoj Šleziji (sadašnja Poljska), što je porodici Hohberg donosilo ogromno bogatstvo. Njen ekstravagantan način života, isprepletan katastrofalnim životnim događajima i porodičnim skandalima bio je nepresušna tema međunarodne štampe.

Marija Tereza Olivija Hohberg
Princeza Dejzi 1898. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1873-06-28)28. jun 1873.
Mesto rođenjaDenbišir, Vels,  Velika Britanija
Datum smrti29. jun 1943.(1943-06-29) (70 god.)
Mesto smrtiValbžih, Šleska,
Porodica
SupružnikHans Hajnrih XV od Hohberga
PotomstvoHans, Aleksandar, Bolko
Roditeljipuk. Vilijam Kornvalis-Vest
Marija Adelajda Ficpatrik
DinastijaHohbergII
vojvotkinja od Pščine,
grofica od Hohberga,

baronica od Ksiaža,

pripadnica britanske aristokratije

Poreklo

uredi

Marija Tereza Olivija potiče iz siromašne engleske aristokratske porodice Kornvalis-Vest. Među njenim precima se pominje i Tomas Vest de la Var, iz porodice Vest, guverner američke kolonije u Virdžiniji u periodu 1610-1611, čije ime potiče od imena države Delaver. Njen predak Rodžer De Var, skinuo je krunu sa glave poraženog kralja Francuske Filipa VI tokom bitke kod Kresija 1346, a 1356. posle bitke kod Poatjea je predao zarobljenog francuskog kralja Žana II Dobrog u ruke princa Edvarda od Velsa, poznatog po nadimku „Crni Princ” sa rečima: „Ovo je najlepši dan u mom životu”! " Od tada je izreka Jour de ma vie! postala heraldički poklič povezanih porodica De la Var i Vest.[2]

Na zahtev Dejzinog budućeg supruga, njena porodica je prikazala porodično stablo koje seže unatrag sve do engleskog kralja Henrija III Plantageneta. Marija Tereza Olivija je bila najstarija ćerka pukovnika Vilijama Kornvalis-Vesta (20.03.1835—4.07.1917), vlasnika zamka Rutin u Denbigširu i imanja Njulands u Hempširu, i njegove supruge Meri Adelejd Ficpatrik (1854—21.07.1920), zvane Petsi, široko poznate po svojoj lepoti.

Pukovnik i njegova supruga su, osim Dejzi, takođe imali sina Džordža Frederika, zvanog Bazi[3] (14.11.1874—01.04.1951) i drugu ćerku, Konstanciju Edvinu, zvanu Bidi[4](15.02.1878—21.01.1970). Buduća princeza je blisko povezana da dvorom kralja Edvarda VII i Džordža V, jednim od najvećih aristokratskih porodica u Velikoj Britaniji. Njen brat Džordž, nakon venčavanja sa Žanet Žeroum, zvanom Dženi - udovicom Randolfa Čerčila (13.02.1849—24.01.1895), postao je očuh Vinstona Čerčila, a njihova sestra Konstancija se udala za Hjua Grosvenora, drugog vojvodu od Vestminstera (19.03.1879 - 19.07.1963). Dejzi je smatrana za najlepšu ženu edvardijanskog perioda.

Detinjstvo i mladost

uredi

Dejzi je provela svoje detinjstvo u zamku Rutin u severnom Velsu, u dolini Klajd u Denbigširu.[5] Po tadašnjim običajima, deca su smatrana povremenom atrakcijom za goste. Svakodnevno su vreme provodili uglavnom sa negovateljicama. Jedna od njih, sadistička gospođa Hejg, dovela je decu, naročito Džordža, do neuroze i depresije.

Kada je Dejzi napunila tri godine, njen otac je usled finansijskih poteškoća bio prinuđen da izda u zakup porodični zamak Rutin, te su se preselili u London i tamo proveli narednih šest godina.[6] Deca su mrzela dom u Londonu i radosno su prihvatili povratak u Rutin, a zatim su prešli na imanje Njulands koje su nasledili 1887. godine od porodice Vest. U baštama Njulandsa, Dejzi je pisala poeziju i pokušala da sastavi roman pod nazivom „Don Žuan de Basteljano”. Sa petnaest godina, u zamku Rutin je upoznala svoju prvu ljubav, Džordža Kupera. On nije bio imućan, i majka joj je zabranila da ga viđa, ali ovo osećanje je ostavilo večan trag u njenom životu.

Poput većine aristokratskih devojaka, buduća vojvotkinja nije imala nikakvo značajno obrazovanje i čak je nepravilno pisala na engleskom jeziku. Volela je da peva, a njen prvi učitelj pevanja je bio Ser Paolo Tosti, italijanski kompozitor, i magistar pevanja na Kraljevskom dvoru u Londonu. Maštala je da postane Primadona. Kada je imala šesnaest godina, sa roditeljima je putovala u Firencu, Italija. Tamo je odlučeno da njen glas proceni direktor Firentinske opere Luiđi Vanukini.[7] Dejzi je do tada imala osnovna znanja o pevanju i Vanukini joj je ponudio besplatno obrazovanje, uz obavezu učenja italijanskog i francuskog i nastavka karijere pevačice. Međutim, Dejzi je pokušala da uštedi novac za časove pevanja, te je pila vodu sa česme umesto flaširane i dobila tifus. Odmah nakon dijagnoze je prebačena u London. Ponovo se upustila u profesionalno pevanje u Parizu, gde joj je učitelj bio poznati poljski tenor, Jan Reške (1850-1925), koji je nastupao u Kraljevskoj operi u Londonu u periodu od 1888. do 1900. godine.

Venčanje

uredi

Dana 8. decembra 1891, Dejzi je stupila u brak sa vojvodom od Pščine (von Pless), Hansom Hajnrihom XV iz dinastije Hohberg, jednim od najbogatijih nemačkih aristokrata, tadašnjim sekretarom nemačke ambasade u Londonu.[8]Njih dvoje su se upoznali par meseci ranije. Tokom veridbe koja se u vidu bala pod maskama odvijala u „Holandskoj kući” u Londonu, videla je svoju majku kako se odlučno trudi oko svega. Godinama kasnije, Dejzi je zapisala: „Očito nisam shvatala da su me tada kupili”.[9] Ceremonija venčanja održala se u londonskoj crkvi sv. Margarete uz blagoslov kraljice Viktorije, a svedok je bio budući kralj Edvard VII, tadašnji princ od Velsa. Mladi bračni par je svoj medeni mesec proveo u Parizu, koji je Hans poznavao od svoje službe u Francuskoj i Egiptu.[10] U očima dinastije Hohberg i nemačke aristokratije, Dejzi nije bila najbolji izbor zbog loše ekonomske situacije njene porodice. Pre Prvog svetskog rata, dinastija fon Ples je imala veliko bogatstvo koje im je omogućavalo luksuzan život. Oni su bili vlasnici brojnih rudnika, čeličana, cementara, ciglana, mlinova, prodavnica, hotela u banjama, kao i dva zamka u Pščini (Ples) i Ksiažu (Firstenštajn) u Donjoj i Gornjoj Šleziji, i vila na Rivijeri i u Berlinu, brojnih šuma i njiva.

Nakon venčanja, Hans je napustio diplomatiju, znajući da nemački ministar spoljnih poslova zabranjuje mladim diplomatama da se žene.[11] Na početku, brak je delovao skladno, ali kasnije u svojim memoarima Dejzi se žali na svog supruga i njegovu udaljenost, nedostatak nežnosti, prevaru, duge periode razdvojenosti bez komunikacije, i da žali što joj u životu nedostaje velika ljubav, iako ga često naziva „najboljim mužem”. Takođe je razočarana u Hansa jer ne pokazuje nikakve političke ambicije.

Život u zamku Ksiaž

uredi

Odmah posle svadbe, mlada vojvotkinja se uselila u zamak Ksiaž, koji je volela više od Pščine, gde je bila rezidencija njenog tasta. Iako je prvobitno bila oduševljena ulogom vojvotkinje, ubrzo joj je postalo mučno stalno prisustvo posluge. Batleri su čuvali čak i put do toaleta. Nije mogla da se nosi sa raskoši u kakvoj su članovi porodice Hohberg odrastali, ali najviše joj je nedostajala toplina porodice. U svojim memoarima je pisala kako se osećala naročito oko Božića:

Ovde Božić ne proslavljaju kao moja porodica u Engleskoj. Imaju divne nemačke božićne pesme, ali nema malih iznenađenja upakovanih u sjajni papir, logorska vatra, kao ni kolači sa jabukama, grožđicama, narandžinom korom i bademom, a čak ni puding od šljiva.

— Dejzi Hohberg fon Ples, Taniec na wulkanie

Narednih godina, princeza Dejzi je dobijala praznične pakete iz Engleske i nakon zvaničnog božićnog prijema u Pščini, pravila je ličnu proslavu zajedno sa svojom engleskom služavkom i engleskim batlerom svoga supruga. Brinula je o okolini i od samog početka je bila zgrožena atmosferom, higijenskim uslovima i čvrstim dvorskim pravilima koja su u to vreme poštovana u Nemačkoj. Pokušavala je da unese neke engleske običaje na dvor, ali nije uvek smela da krši pravila.

Tokom svoje vladavine u Ksiažu, Dejzi je često posećivala Vroclav. Bila je očarana gradom, njegovom veličinom i građevinama. Posvetila je mnogo pažnje lovačkoj palati u Promnicama kod Pščine. U blizini Ksiaža, izgrađena je 1907. godine njena omiljena vila „Ma Fantaisie”, koju je ona lično dizajnirala. U pokušaju da ulepša izgled zamka Ksiaž, dovela je i baštovana iz Njulandsa da uredi baštu u engleskom stilu.

Dejzina velika želja bila je da učini Ksiaž mestom za okupljanje plemićkih i uticajnih porodica iz cele Evrope. U tome je i uspela, naročito sa engleskim i nemačkim aristokratama, zatim predstavnicima nemačke, britanske, portugalske, grčke, rumunske i bugarske elite, indijskim maharadžom Kuč-Behar, kao i članovima dinastija Habzburg, Hoencolern i Romanov, koji su posetili dvor. Među gostima našli su se i poljski velikodostojnici, Potocki iz Lanjcuta, Lanckoronjski i Gluhovski. Dejzi je volela Poljake i rado ih je posećivala. Ovo je bilo doba prosperiteta zamka Ksiaž, velikog luksuza, lovačkih izleta i raskošnih zabava. Bračni par Hohberg je rado putovao po Evropi, a redovno su odlazili u Englesku. Imali su naviku da love u Lesterširu, centralna Engleska, a Dejzi je tamo naučila i da jaše konje.

Godine 1897, Dejzi i Hans su putovali u Irsku. Tom prilikom su odsedali u lovačkoj palati prestolonaslednika Irske (Džordža Kadogana). Često su jesei provodili na jugu Francuske, kao i kod svojih prijatelja u Češkoj, Austriji i širom sveta. Dejzi je dva puta bila u Egiptu, Sudanu i Indiji. Jula 1901, bračni par Hohberg je na parnom brodu „Margareta” putovao do Rusije. Tada su posetili Sankt Peterburg i Moskvu. U avgustu iste godine, Dejzi je sa svojim roditeljima, sestrom Bidi i zetom Hjuom otputovala je u Škotsku, gde su boravili na obali jezera Loh Mor, u okrugu Saderlend. Početkom oktobra išla je na put do lovačke palate Volfsgarten blizu Darmštata, Hesen, gde je upoznala Velikog vojvodu od Hesena, Ernesta Ludviga i njegovu suprugu, princezu Viktoriju Melitu Koburg. Po napuštanju Volfgartena, Dejzi je nastavila ka Etonu, Engleska, radi konjske trke, a krajem oktobra je stigla u dvoranu Kele u Stafordširu, centralna Engleska, gde je upoznala Mihaila Romanova i Sofiju Merenberg. U decembru 1901, vojvotkinja je priredila zabavu u Pščini, gde je najvažniji gost bio car Vilhelm II. On je ubio bizona jednim metkom, koji je prepariran i postavljen u hol carskog dvora u Poznanju. U martu 1903, Dejzi je ponovo otputovala u rodni Njulends.[12]

U želji da se njihovo dete rodi u Engleskoj, Hans i Dejzi su januara 1905. otputovali u London i iznajmili stan u ulici Bruton. Sve do porođaja koji se desio 1. februara, Dejzi je aktivno učestvovala u društvenom životu Londona. Često je odlazila u pozorište i nemačku ambasadu. Sin je dobio ime Aleksandar Džordž Konrad Ernest Maksimilijan, a zvali su ga Leksel, a njegovo krštenje obavljeno je u kraljevskoj kapeli u sklopu palate svetog Jakova u Londonu.[13]

Tokom 1913. godine, krenula je sa svojim bratom Džordžom na dalek put po Južnoj Americi, gde je posetila Brazil i Argentinu. Njena velika želja je bila da poseti SAD,[14]

Materinstvo

uredi

Materinstvo je vojvotkinji zadavalo mnogo bolnih trenutaka. Dana 25. februara 1893, tokom posete Engleskoj, došla je na svet prvorođena ćerka fon Plesovih. Nažalost, preminula je 11. marta i nije bila krštena, niti joj je dato ime.[15] Bezimena ćerka je počivala u mauzoleju Hohbergovih u Ksiažu sve do maja 1945. godine. Na sledeće dete su čekali godinama, Dejzi je odlazila kod ginekologa u Engleskoj i Nemačkoj. Zatim je 2. februara 1900. u Berlinu rođen Hans Hajnrih, sedamnaesti Vojvoda od Pščine, poznat po nadimku Hansel (umro 26.01.1984). Pošto su njegovom krštenju prisustvovali nemački car Vilhelm II Hoencolen i Edvard VII, dete je dobilo ime Vilhelm Albert Edvard.[16]

Dana 1. februara 1905. rodio se Aleksandar Fridrih Vilhelm, zvani Leksel (umro 22.02.1984).[17] Njihov treći sin Bolko Konrad Fridrih rodio se 23. septembra 1910. na klinici Gros-Lihterfeld u blizini Berlina, a porođaj je bio dosta težak, jer je dete diagnostikovana srčana mana i male šanse da će preživeti. Bolko je ipak preživeo, ali je majci nakon porođaja dijagnostikovana kongestija i ugrušci opasni po život, od čega se nikada nije oporavila i sve više patila od problema u nogama. Ovo je moglo biti uzrok multiple skleroze.

Hansel je odgajan kao naslednik prestola. Pored nemačkog i engleskog, učio je i francuski i poljski jezik. Njegovi kumovi su bili car Vilhelm II i kralj Edvard VII. Dejzi je htela da ga odgaja u engleskom duhu, a ne u pruskom. Leksel je bio neprikosnoveni Englez, budući da je rođen u Londonu, a kum mu je bio kralj Džordž V, ali je krajem tridesetih godina 20. veka postao je srčani Poljak. Dejzi nije često izlazila napolje sa svojom decom, ali se trudila da oni imaju detinjstvo kakvo je ona sama imala u Njulendsu. Svi njeni sinovi su mogli da se igraju u zamku sa decom posluge.

Dana 4. 12. 1924. godine, Hansel se oženio udovicom bavarskog aristokrate, Marijom Katarinom fon Berkhajm (1896—1994), ćerkom grofa Klementa Šunborn-Vizentajda, poznatom kao Sisi. Brak je bio bez potomaka, a razveli su se 1952. godine. Hansel se 1958. godine u Londonu ponovo oženio Marijom Elizabetom Minhin, sa kojom se razveo 1971. Ni u ovom braku nije imao dece. Tokom Drugog svetskog rata, nakon prvenstvene mobilizacije zbog svojeg nemačkog porekla, princ se naknadno pridružio britanskoj vojsci. Posle rata, živeo je skromno u Engleskoj kao Henri Ples.

Kada je odrastao, Aleksandar je dobio poljsko državljanstvo, i 1936. se preselio u Poljsku, koju je napustio 1939, zajedno sa svojom snajom Klotildom i njenom decom. Borio se u Poljskim oružanim snagama na zapadu, pod imenom Pščinski. Imao je rang potporučnika. Jedno vreme je bio lična garda generala Vladislava Sikorskog, a zatim je postao prevodilac tokom vojne misije na Bliskom istoku, kada je drugi poljski korpus učestvovao u borbi za Monte Kasino. Nikada se nije ženio, jer je bio homoseksualac. Njegova majka Dejzi je imala nameru da ga oženi za Ileanu, ćerku svoje prijateljice Marije Koburg, kraljice Rumunije, ali je veridba otkazana usled skandala (suđenje zbog homoseksualizma u Valbžihu i Svidnjici) iz Lekselove mladosti.

Najmlađi sin Hansa i Dejzi, Bolko Konrad, bio je bolestan i proveo je većinu svog života u zamku Ksiaž. Kada su mu se roditelji razveli, Hans se 25. januara 1925. ponovo oženio špankinjom po imenu Klotilda Silva Gonzales de Kandamo (19.07.1898-12.12.1978). Ovaj brak je završio usled velikog skandala kada se otkrilo da su Klotilda i Bolko u tajnoj vezi. Povređeni princ Hans je prvobitno plaćao njihove račune i ćutao o tome. Zatim se 1934. razveo od Klotilde i prisilio svog sina da se oženi njom. Beatris (rođena 1929) i Konrad (mrtvorođen 1930) smatraju se Hansovom decom, a Hedviga (rođena 1934) i sadašnji princ Bolko VI Hohberg fon Ples (rođen 1936) rođeni su nakon Bolkovog i Klotildinog venčanja. Tokom 1936. godine, Bolka je uhapsio gestapo u Glivici, navodno zbog neplaćenih računa. Nisu ga mučili u zatvoru, ali nisu mu obezbeđeni lekovi, što je verovano dovelo do njegove smrti. Prema nekim izvorima, bio je ozbiljno bolestan pre hapšenja. Preminuo je dva meseca nakon izlaska iz zatvora 22. juna, u Pščinskoj palati. Da bi platila kauciju za njegovo puštanje, Dejzi je pripremila svoju legendarnu bisernu ogrlicu na procenu, a Hans je intervenisao kod Joakima fon Ribentropa.

Još dok je Dejzi bila živa, njeni sinovi su se svađali iz ideoloških i finansijskih razloga. Hans Hajnrih XV je podržao mlađeg sina i odrekao se nasledstva. Leksel i Hansel su održavali samo sporadičan kontakt tokom života.

Dobrotvorne i društvene reforme

uredi

Problemi na ličnom planu nisu imali negativan uticaj na Dejzine brojne dobrotvorne i društvene aktivnosti po Donjoj Šleziji i Pščini. Nije se libila da koristi bogatstvo svog supruga kako bi pomogla siromašnima. Nastavila je rad svoga svekra, Hansa Hajnriha XI (10.09.1833-14.08.1907), koji je stvorio moderne društvene uslove za svoje radnike, kao što su: besplatni stanovi, njive, škole, vrtići, bolnice, prodavnice, kao i zdravstveno i penzijsko osiguranje. Prvobitno, Dejzi je organizovala dobrotvorne koncerte, na kojima je lično pevala, što je izazvalo čuđenje nemačke aristokratije. Tokom jednog takvog koncerta, sakupila je 1367 maraka. Najveću svotu novca, 5200 maraka, ipak je sakupila u Berlinu 1909. godine. Dejzi je takođe nastupala u dobrotvornim pozorišnim predstavama i organizovala božićne zabave u Ksiažu i Pščini za nekoliko hiljada siromašnih građana. Tokom vremena, proširila je svoje delovanje, a nakon smrti svog svekra je preuzela vođenje sirotišta za decu radnika, klinike za zaposlene majke i škole za siromašne devojčice u Valbžihu. Zahvaljujući njoj, u današnjoj opštini Podgorže je postojao centar sa školom za 162 dece sa smetnjama u razvoju, u kojoj nisu učili samo čitanje, pisanje i matematiku, već i zanate poput pletenja korpi i dekorisanja porcelana, zahvaljujući čemu su imali priliku da samostalno zarađuju za život. Kako bi prikupila novčana sredstva za izgradnju škole, Dejzi je imala nameru da izda ploču sa svojim koncertima, ali je odustala od te ideje.

Reference

uredi
  1. ^ „Ruthin Castle - A Short History: 1901”. www.ruthincastle.co.uk. Arhivirano iz originala 02. 02. 2017. g. Pristupljeno 6. 2. 2017. 
  2. ^ Ware de Gidio, Wanda (2003). Ware Family History. Descendants from Ancient, Medieval and Modern Kings and Queens and Presidents of the United States. Philadelphia: Xslibris Corporation. str. 14. ISBN 978-1401099299. 
  3. ^ Palcewicz 2014, str. 7.
  4. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 8. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  5. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 10. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  6. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 19. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  7. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 22. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  8. ^ Palcewicz 2014, str. 269.
  9. ^ Hochberg von Pless 2014, str. 29. sfn greška: više ciljeva (10×): CITEREFHochberg_von_Pless2014 (help)
  10. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 29. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  11. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 32. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  12. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 52—90. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  13. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 92—93. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  14. ^ Polak 2007, str. 31.
  15. ^ Jeske-Cybulska, Bronisława (14. 4. 2012). „Bezimienna córka Daisy i Hansa of Pless (Bezimena ćerka Hansa i Dejzi od Plesa)”. Daisy of Pless (na jeziku: poljski). Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  16. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 64. ISBN 978-83-86225-99-6. 
  17. ^ Hochberg von Pless, Daisy (2014). Palcewicz, Mariola, ur. Taniec na wulkanie (9. izd.). Kraków: ARCANA. str. 93. ISBN 978-83-86225-99-6. 

Literatura

uredi
 
Marija Tereza Hohberg na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Тереза_Хохберг&oldid=26927924”