Mahmud I

Mahmud I (tur. I. Mahmud; 2. avgust 1696 — 13. decembar 1754) je bio turski sultan od 1730. do 1754. godine.

Mahmud I
Mahmud I
Lični podaci
Puno ime	Mahmud od Mustafe
Datum rođenja	(1696-08-02)2. avgust 1696.
Mesto rođenja	Konstantinopolj, Osmansko carstvo
Datum smrti	13. decembar 1754.(1754-12-13) (58 god.)
Mesto smrti	Konstantinopolj, Osmansko carstvo
Porodica
Roditelji	Mustafa II Saliha Sultan
Dinastija	Osmanska dinastija
24. Sultan Osmanskog carstva
Period	1730 — 1754.
Prethodnik	Ahmed III
Naslednik	Osman III

Vladavina

Bio je sin sultana Mustafe II i bratanac sultana Ahmeda III. Rodio se 1696. u Topkapi palati. Majka mu je bila sultanija Saliha, srpskog porekla . Bio je stariji brat sultana Osmana III (1754-1757).

Sultan Mahmud I (1730-1754)

Dana 28. septembra Patrona Halil je sa svojom grupom pratilaca pobunio mase u Istanbulu i izazvao bunu protiv sultana Ahmeda III i njegovih reformi. Pošto je očistio palatu od vojnika, Halil je zahtevao pogubljenje velikog vezira i abdikaciju sultana Ahmeda. Ahmed III je naredio pogubljenje vezira Damat Ibrahim- paše i abdicirao je u korist svog nećaka Mahmuda.

Mahmud je priznat za sultana od strane pobunjenika i dvorskih zvaničnika, ali nekoliko nedelja kasnije imperija je pala u ruke pobunjenicima. Halil je sa novim sultanom jahao do Ejup džamije u kojoj je Mahmudova ceremonija primanja Osmanovog mača trebalo da se održi. Tamo su mnogi državni zvaničnici smenjeni i zamenjeni ljudima iz redova pobunjenika, koji su imali čin u janičarskim redovima i pojavili se bosonogi pred sultanom. Grčki kasapin, Janaki, pozajmljivao je novac Halilu u vreme trodnevnih nemira. U znak zahvalnosti, Halil je pred Divanom izneo predlog da Janaki postane gospodar Moldavije. Međutim, ta odluka nikada nije usvojena.

Krimski kan je zajedno sa velikim vezirom, muftijom i janičarskim agama ugušio bunu. Patron je ubijen u prisustvu sultana na Divanu na kome je odlučeno da će osmansko carstvo ući u rat protiv Rusije. Njegov grčki prijatelj Janaki je pogubljen zajedno sa 7000 njihovih sledbenika. Ljubomora koju su janičarski oficiri osećali prema Patroni, kao i njihove želja da potpomognu nastavku razaranja unutar imperije, uništili su sve napore Mahmudovih pristalica upućene gušenju bune.

Sultan Mahmud I imao je odlične odnose sa Mogulskim carstvom.

Ostatak njegove vladavine prošao je u ratovima sa Persijom, Rusijom i Austrijom.

Iako sultan Mahmud I nije bio previše zainteresovan za političke delatnosti, silom prilika morao je da uzme aktivno učešće u državnoj politici. Svoje namere sprovodio je u delo preko vezira koje je lično postavljao na državne funkcije. Mimo državnih poslova bavio se pisanjem poezije, koju je obožavao.ti

Preminuo je 1754. godine u Topkapi palati.

Rusko-austrijsko-turski rat (1735—1739)

Početak rata

Razdražena čestim uznemiravanjima Tatara sa područja južne Rusije, naročito za vreme svoga rata sa Persijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, što je 1736. godine dovelo do rata sa osmanskim carstvom. Austrija, kao saveznik Rusije, pokušala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi neće lako da popuste i da imaju većih planova na Balkanu, uplašila se za svoj položaj, pa se rešila da i sama uđe u rat s Turcima, iako se tada još nije bila konačno izmirila s Francuskom. U rat je ušla pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoričari tvrde, da je vojna snaga carevine bila u očiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Eugena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima više sreće. Posle Eugenove smrti, u proleće 1735. godine Austrija nije imala nijednog vojnog lica od većeg značaja. U samoj zemlji bilo je mnogo nezadovoljstva, naročito među Srbima, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Formalno, oni nisu dizali ustanke, ali negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S čisto vojničkog gledišta Austrija je pogrešila što nije pribrala vojsku na jedno glavno ratište, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa više devijacija.

Austrijski porazi

Odmah, prve godine rata, u leto 1737. godine, austrijska vojska nastradala je kod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upućivao Turke na akciju. Da je srpskog neraspoloženja bilo svedoči jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uz njega manje više jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, veći deo Srba rešio se i ovog puta da bude na austrijskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dužnost da se nađu zajedno s njima. U toliko pre što je za njih izgledalo sigurno, da bi udružene te dve sile mogle učiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca. A u unutrašnjosti se od nje mnogo patilo. Velik broj muslimanskog stanovništva, potisnut u poslednjim borbama iz Ugarske, Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i severne Srbije, bio se sručio u Bosnu, Hercegovinu i Staru Srbiju, i obeskućen i ozlojeđen hteo je da se obešteti na račun hrišćanskog stanovništva. To je bilo doba suvih zuluma svake vrste.

Na jednom tajnom zboru, održanom u martu 1737. godine, na kom se našao patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta sa nekoliko episkopa (skopskim, raškim, štipskim i samokovskim) i sa nekoliko svetovnih glavara iz Starog Vlaha i studeničkog kraja bilo se rešilo, da Srbi pomažu austrijskoj vojsci. Upada u oči da se uz patrijarha nije našao niko iz Bosne, Hercegovine i Crne Gore. Pokret je bio čisto lokalan, u kraju, u koji je imala biti upućena austrijska ofanziva i gde su njeni ljudi najviše radili. Sem srpskog patrijarha za Austriju je radio i katolički nadbiskup u Skoplju Mihailo Suma, a pregovore je vodio, postavljajući velike zahteve, i ohridski arhiepiskop Joasaf. S ovim poslednjim nije se ništa postiglo, a Suma je morao pre objave rata da prebegne Austrijancima, jer su mu Turci bili ušli u trag. Patrijarh i austrijski poverenici uspeli su, da pokrenu u akciju jedan deo zetskih brđana i Arbanasa. S njim zajedno otišlo je u austrijski vojni logor blizu Niša nekoliko predstavnika Vasojevića, Kuča, Pipera, Bratonožića, Klimenata i Gruda. Samo ni ovog puta nije bilo predstavnika iz stare Crne Gore, koju su zadržavali mletački susedi.

Kraj rata

Teritorija osmanskog carstva u vreme sultana Mahmuda I.

Patrijarh se iz Niša uputio u Beograd. Posle smrti arhiepiskopa Vićentija Jovanovića beogradsko-karlovačka mitropolija beše ostala prazna. Bilo je prirodno da nju zauzme srpski patrijarh bilo privremeno bilo stalno, ako moradne ostati na austrijskoj strani. Episkopat srpski u Ugarskoj primio ga je bratski. Sredinom decembra 1737. otišao je Arsenije IV u Beč, da tamo uredi svoju stvar. U Beču su ga dočekali s pažnjom i priznali su mu duhovnu vlast, ali samo privremeno. Od izbeglica, koji behu došli s patrijarhom, obrazovan je načelno jedan puk od 2.000 ljudi, ali koji nije bio ostvaren. U martu 1739. imenovan je bio patrijarhov zet, knez Atanasije Rašković, za pukovnika srpske narodne milicije. Dotadašnji vođa srpskih odreda, Staniša Marković Mlatišuma, koji je aktivan od vremena borbe princa Eugena 1717. god. i koji je u Srbiji, pod austrijskom upravom, bio oberkapetan u Kragujevcu i istakao se u ovom poslednjem ratu, bio je pao u nemilost. Srpski ratnici, videći rđavo austrijsko manevrisanje, neuredno plaćeni i slabo zbrinuti, napuštali su austrijske redove i to se pripisivalo u greh kapetanu Staniši, iako je ovaj činio sve što je mogao da obezbedi uspeh austrijskoj vojsci. Ali njoj nije bilo spasa. Korupcija liferanata i administrativnih činovnika, slabo vođstvo s jedne strane, a živa aktivnost Turaka s druge strane rešili su rat na štetu Austrijanaca i pre odlučnog poraza. Stradanja Srba bila su i ovom prilikom znatna, iako su se dosta rano trgli od opasnije saradnje s Austrijancima. Naročito su 1737. god. stradali Vasojevići, dok su Kuči, pomagani od Klimenata i Bratonožića, prošli bolje.

Odlučni poraz austrijske vojske u Srbiji dogodio se 12. (23.) jula 1739. kod Grocke. Bilo je mrtvih i ranjenih samih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti položaj, počeli ubrzo pregovore o miru. Napustili su Beograd, u kom je 7. (18.) septembra potpisan ugovor o miru. Austrijanci su vratili Turcima sve posede preko Save i Dunava, koji postaju i ostaju dugo vremena granične reke između dva carstva. Beogradska utvrđenja bila su porušena.

Period tranzicije

Počevši sa lošim predznakom pobune Patrona Halila, vladavina Mahmuda I nastavila se ratovima protiv Austrije, Rusije i Persije, no ipak se završila periodom mira (1746-1754). Sultan možda može delovati kao žrtva događaja koje su izazvale druge sile. Mahmud I, međutim, nije bio inertan vladar i njegovo strpljivo ali odlučno delovanje protiv Patrona Halila je konačno urodilo plodom. Inteligentan i pokrenut željom da poboljša situaciju u svom carstvu, Mahmud I delovao je u dva pravca: s jedne strane bilo je uređenje vojske, naročito artiljerije, delo koje je poverio francuskom grofu Bonvalu, s druge strane uspostavljanje mira i poverenja u anadolskim provincijama. U prvom periodu njegove vladavine smenjivali su se brojni veziri koji su se retko na položaju zadržavali duže od godinu dana (izuzev Hekimoglu Ali-paše); međutim, u periodu mira bilo je samo četiri velika vezira za osam godina, što svedoči o postojanju političke stabilnosti i kontinuitetu delovanja.

Potreba da se reformiše vojska brzo je nametnuta sultanu, ali pošto je otpor janičara bio izuzetno jak, morao je da se ograniči na reformisanje minobacačkog korpusa (kumbaradžija), koristeći tom prilikom usluge francuskog grofa De Bonvala (1675-1747). Ovaj je, nakon službe u vojsci kralja Luja XIV, a zatim princa Eugena Savojskog, došao u Istanbul, primio islam (kasnije će biti poznat pod nazivom Kumbaradži Ahmed-paša) i posredstvom velikog vezira Topal Osman-paše (1731-1732) bio predstavljen sultanu koji ga je zadužio da reformiše korpus kumbaradžija. Ova činjenica je značajna zato što je prvi put pozvan strani stručnjak, a pored toga svedoči o sultanovoj želji da izvrši stručno zasnovane reforme: to što je Bonval promenio veru samo je olakšalo stvari, opovrgavajući, manje ili više, kritike konzervativnih i tradicionalističkih krugova. Bonval je želeo da unese promene u čitavu vojsku Osmanskog carstva, ali ga je protivljenje janičara nateralo da se zadrži na minobacačima i usavršavanju tobdžijske tehnike. Kao korak dalje, osnovao je 1734. godine školu za inženjere (hendeshane) namenjenu obrazovanju modernih artiljerijskih stručnjaka. Nakon kratkog izgnanstva u Kastamonuu, Bonval je ponovo pozvan. Na funkciji je ostao sve do svoje smrti 1747. godine. Iako je bezuspešno pokušavao da igra ulogu u osmanskim diplomatskim odnosima, ipak je doprineo jačanju veza Francuske i Osmanskog carstva. Škola za inženjere ubrzo je zatvore 1750. godine pod pritiskom uleme, ali je zahvaljujući prisustvu Bonvala, kao i nekoliko stručnih tehničara koje je on pozvao, prihvaćen evropski model.

U vojnom domenu, sultan Mahmud I i njegovi veliki veziri, s jedne strane trudili su se da izbegnu obnavljanje bune nalik onoj koju je predvodio Patron Halil, tako što su redovno isplaćivali janičare, koji su se, za uzvrat, trudili da disciplinovano izvršavaju svoje zadatke, a s druge strane da štite granice Osmanskog carstva tako što su gradili tvrđave i postavljali garnizone sa vođama koje su, na lokalnoj teritoriji, uživale pun autoritet.

Mirovna politika Mahmuda I pojačana je striktnijom kontrolom funkcionisanja administracije, barem tamo gde je mogla da bez smetnji vrši svoje aktivnosti, što je bio slučaj sa provincijama u Rumeliji i Anadoliji. Uprkos činjenici da su lokalni uglednici (ajani) nastojali da dobiju više značaja na lokalnom planu, njihov se interes poklapao sa interesom države, tako da su se ekonomska i finansijska situacija poboljšale, a državna kasa se punila. U Istanbulu je Mahmud I izgradio nekoliko verskih zdanja (džamija Nur-u Osmanlije, završena u vreme vladavine njegovog naslednika, Velika džamija u Uskudaru), palate, biblioteke, kao i praktično korisna zdanja, pogotovo rezervoare kao što je onaj u Topuzlu pored Kagithane i centar za distribuciju vode na Bejoglu- Taksimu, koji je omogućio snabdevanje vodom brojnih česmi u kvartovima severno od Zlatnog roga. Bilo sultan sam, bilo druge ličnosti tog doba, sagradili su preko 60 fontana. U velikim provincijskim gradovima, pogotovo u Anadoliji, ljudi su sledili vladarev primer.

Porodično stablo

2. Mustafa II

1. Mahmud I

3. Saliha Sultan