Medicinska greška

Medicinska greška, jedan je od oblik propusta u profesionalnom radu, koji je pre svega, nastao kada lekar ili neki drugi zdravstveni radnik - zubar, medicinska sestra ... pri pružanju medicinske pomoći primeni očigledno nepodobno sredstvo ili metodu lečenja, ili ne primeni odgovarajuće preventivnomedicinske i druge mere ili, uopšte, nesavesno postupi u svom radu.

Da bi neki postupak u lečenju proglasili greškom, sredstvo ili način moraju biti nepodobni, to jest, da ne odgovaraju zahtevima struke u datoj situaciji, ili da je nepodobnost bila toliko očigledna i pogrešna, da je odstupala od ustaljenih i doktrinarnih principa savremene medicine. Takav postupak medicinskog radnika može se okarakterisati kao namerna ili nenamerna medicinska greška, samo pod uslovom ako je kod pacijenta uzrokovala pogoršanja zdravstvenog stanja, invaliditet ili smrtni ishod.

Protiv zdravstvenog radnika za koga se sumnja da je počinio medicinsku grešku može da se po službenoj dužnosti ili na zahtev pacijenta ili njegove rodbine podneti krivična prijava policiji ili javnom tužilaštvu za pogrešno ili nesavesno lečenje. Zbog medicinske greške lekari, i ostalo medicinsko osoblje, mogu biti podvrgnuti četvorostrukoj odgovornosti: krivičnoj, građanskoj, disciplinskoj i etičkoj. Bez obzira na to što se pojam „medicinska greška“ može razmatrati i sa medicinskig i sa pravnog stanovišta, preovladava razmišljanje da se ipak radi o pravnom pojmu.

Međutim, ako neželjeni ishod lečenja uzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja pacijenta, ta šteta nije nastupila kao posledica nedostatka veštine, znanja i savesnog zalaganja medicinskog radnika, već usled objektivnih okolnosti. Na primer, smrt neizlečivo bolesnog pacijenta jeste neželjeni ishod lečenja. Za ovakve posledice lečenja medicinski radnik ne snosi pravnu odgovornost.

Lekar i medicinski radnik ne treba sve da zna, ali treba da zna šta ne zna.

Istorija

Deo Hamurabijevog zakonika

Rudol Virhov, u 19. veku, prvi je definisao lekarsku grešku

Medicinska greška povezana je sa veštinom dijagnostikovanja i stara je koliko i sama medicina. Prva saznanja o nesavesnom lečenju datiraju još iz vremena Starog vavilonskog carstva, koje svoj puni razvoj dostiže u vreme Hamurabija (1792. p. n. e.—1750. p. n. e.), kada je donet prvi pisani zakon robovlasničkog društva – „Hamurabijev zakon“, u kome su između ostalog u paragrafu 218 do 220, bili regulisani honarari hirurga za lečenje, ali i teške kazne za neuspeh .

...„Ko povredi nekog u tuči mora platiti lekara... Lekar koji izleči prelomljeni ud treba dobiti pet srebrnjaka... Ako lekar nekog operiše nožem neka dobije deset srebrnjaka, a ako je pacijent rob neka njegov gospodar plati lekaru pet srebrnjaka
... Ako pacijent umre krivicom lekara ili izgubi oko treba lekaru odrezati obe ruke... Ako je bolesnik bio rob lekar ga mora nadoknaditi drugim robom.

Vavilonci su kako bi poboljšali kvalitet lečenja, ali i smanjili broj grešaka, uveli i neke osnovne principe medicine kao što su dijagnoza, prognoza, fizikalni pregled, recepti. Osim toga, Dijagnostički priručnik iz tog doba uveo je metode terapije i etiologije i korišćenje empirizma, logike i racionalnosti u dijagnozi, prognozi i terapiji.

Saznanja o nesavesnom lečenju postojala su i u vreme Hipokrata kada su lekarima bila poznata moguća neželjena dejstva lečenja. U jedanaestom delu pete knjige o epidemijama, koju je pored Hipokrat zapravo napisalo nekoliko ljudi sa različitim stavovima, stoji; „pomoći ali bez povreda“ (ili u originalu na - grč. Ofeleein i mi vlaptein). Ovaj izraz, po nekim istoričarima medicine, inspirisao je Galena da izrekne poznatu latinsku izreku - lat. Primum non nocere).

U starom Rimu postojala je odgovornost lekara za smrt pacijenta pod uslovom da je ona nastala kao posledica stručne greške, jer su Rimljani smatrali da je neumešnost ravna nemarnosti. Pojam lekarske greške u Rimskom pravu je bio širok i obuhvatao je: neiskustvo, neopreznost, i neukazivanje medicinske pomoći.

U ranom Hrišćanstvu, neuspelo lečenje je kažnjavano smrću i konfiskacijom imovine lekara. U carskoj Rusiji, u ruskom Kaznenom zakoniku iz 1885. godine, za očigledne i ozbiljne lekarske prropuste u lečenju bila je propisana zabrana bavljenja lekarskom praksom, a za smrt bolesnika i uzrokovanje značajnijeg oštećenja njegovog zdravlja – zahtevano je crkveno pokajanje.

Pojam medicinske greške prvi je pomenuo poznati patolog Rudolf Virchow u drugoj polovini 19. veka pod nazivom stručna greška lekara (Kunstfehler der Ärzte) On je time, kao kršenje opštepriznatih pravila i umeća, označio sve oblike lečenja koji su sprovedeni sa nedostatkom dužne pažnje ili opreza, ili kraće rečeno „pogrešno postupanje“ (contra legem artis). Pojavu medicinskih grešaka Virhov je uočio u porodilištima širom Evrope kada je vladala, porodiljska groznica. Prenos patogenih bakterija iz obdukcionih sala u bolnička porodilišta greškom su vršili lekari koji nisu menjali odeću i prali ruke, što je imalo za posledicu visok mortalitet trudnica porodiljskom sepsom (ili porodiljskom groznicom). Ovu jatrogenu bolest i njenog uzročnika identifikovao je Ignasio Felipe Semelvajs, koji je i uveo u medicinsku praksu jednostavan metod dezinfekcije, pranje ruku dezinficijentnim sredstvom, i time spasao bezbroj života porodilja, a lekare od lekarske greške.

Od trenutka pojavljivanja pojma nesavesno ili nestručno lečenje ono postaje polje sporenja medicinske i pravne nauke, šta je medicinska greška. Suština problema je bila u dilemi: da li sadržinu pojma čine i objektivni i subjektivni elementi, da li pojam “medicinska greška” obuhvata samo kršenje pravila medicinske nauke i prakse ili i nepridržavanje, ili kršenje pravila o pažljivom postupanju.

Epidemiologija

Sedamdesetih godina 20. veka nemački stručnjaci iz Instituta Robert Koh, objavili su da se u Nemačkoj godišnje podnese 40.000 prigovora zbog medicinske greške. Nakon sprovedenih istražnih radnji više od 12.000 prigovora ostalo je nedokazano, iako je izračunato, da je broj žrtava medicinske greške tokom jedne godine daleko veći od broja saobraćajnih nezgoda. Lekarske greške zapravo se nisu godinama registrovale. Uvek je lekar bio nekako iznad ostalih ljudi i zato se o njegovim greškama nije govorilo, bar ne puno. Amerika i njihov način života doveli su do toga da se ta činjenica okrenula i sve veći broj pacijenata počeo je tražiti što više problema ne bi li se na tim greškama nešto i zaradilo, tj. u greškama prema drugim ljudima, prema materijalnim dobrima, prema prirodi. Britanski izvori navode i istovremeno upozoravaju, da je u proteklih 30 godina značajno (za 1,200%) povećan broj odštetnih zahteva pacijenata po osnovu medicinske greške. Greške u medicini zaista su relativno česte. Od onih pacijenata koji ulaze u bolnice, prema nekim američkim statistikama od 2,9% do 3,7% na kraju imaju i posledice medicinskog tretmana.

U medicini greška može završiti tako da neko bude ili privremeno ili trajno onesposobljen, a u najgorem slučaju da dođe i do smrtnog ishoda. Greška se ne mora dogoditi samo u bolnici, može biti učinjena i u ambulantnoj praksi, na ulici ili u domu pacijenta, dakle svuda, i tako se ukazala potreba donošenja takvih pravnih propisi, koji će pacijenta zaštititi od medicinske greške a lekara zaštititi od pritisaka krivice, na neki način osloboditi.

Greške u medicini se danas ogledaju prvenstveno kao greške prema pojedincu. Izuzetno se retko dešavaju greške prema većem broju ljudi. Kako je medicinska greška prema pojedincu u potencijalnim procesima uvek nalazimo dve strane: sa jedne strane pacijenta, a sa druge lekara ili drugog medicinskog radnika. Kada se analiziraju podaci iz literature koliko problema možemo pripisati ljudskom faktoru, smatra se da je to negde od 60-80% od svih problema učinjenih u medicini. Nije tu uvek kriv lekar. Krivica može biti i na nekome u proizvodnji određenog leka ili tehničkog pomagala.

Greške u lečenju su osmi uzrok smrti u Americi. Analize istraživanjima sprovedenim u Institutu za medicinu u SAD pokazuju da je 1999. godine u Americi umrlo između 44.000 i 96.000 bolesnika na lečenju u bolnicama, kao posledica neke medicinske greške. O veličini tog broja govori podatak da je te iste godine u saobraćajnim i drugim nesrećama u Americi poginulo 43.000 ljudi, da je od raka dojke umrlo 42.000 ljudi, a od AIDS-a 17.000 ljudi.

Iz američkih statistika saznajemo i to da se: čak 27% nepoželjnih posledica dogodilo zbog nemara ili nehata:

• U 19% nepoželjnih događaja radilo se o komplikacijama zbog neodgovarajuće primene lekova.
• U 14% neželjene posledice su infekcije rana do kojih nije trebalo doći,
• U 13% nepoželjnih posledica radi se o tehničkim komplikacijama (greške na aparaturi).

Greške u primeni lekova u Americi su 1996. godini odnele oko 7.000 života u poređenju sa 6.000 umrlih zbog svih mogućih povreda na radu. Medicinske greške takođe strahovito mnogo koštaju. Prema proračunu u jednoj američkoj bolnice utvrđeno je da na 700 kreveta godišnje zbog pogrešnog lečenja troškovi iznose 2, 8 miliona dolara.

Kako saznajemo za medicinsku grešku?

O greškama u medicini saznajemo na tri osnovna načina:

Na osnovu pritužbi bolesnika

Pritužbu bolesnik podnosi na osnovu njegovog subjektivnog osećaja nezadovoljstva načinom lečenja. Pritužba ili tužba, je područje u kome se medicina prepliće sa pravom (medicinskim pravom). Glavni motiv - impuls za podnošenje tužbe, je subjektivni osećaj nezadovoljstva pacijenta pruženom uslugom u medicini, koji može biti opravdan i neopravdan. Brojna iskustva iz svakodnevnog rada u medicinskoj praksi, pokazuje da su tužbe najčešće ne zbog želje za odštetom već zbog osećaja povređenosti, ako je čovek koji je tražio zdravlje dobio manje nego što po sopstvenom mišljenju on zaslužuje.

Na osnovu dokumentovanog oštećenja zdravlja

Oštećenje zdravlja je objektivna činjenica nastala kao posledica invalidnost ili smrt usled lečenja. Oštećenje zdravlja ili smrt nastala usled lečenja objektivno je stanje koje se može ustanoviti stručnom procenom veštaka npr. određivanjem stepena invalidnosti ili uzroka smrti, bez obzira na to da li postoji ili ne postoji medicinska greška.

Na osnovu stručne procene

Izvor saznanja o greškama čini svest o grešci. Svest o grešci, ocenjuje struka, na stručnom sastanku gde se raspravlja o nekom postupku, na sastanku komisije za stručni nadzor ustanove ili lekarske komore, kako bi se na osnovu patološkog nalaza objektivno dokazalo da je stanje pacijenta bilo drugačije nego što se razmišljalo dok je pacijent još bio živ.

Opšta razmatranja odgovornosti za medicinsku grešku

Odgovornost zdravstvenih radnika za učinjenu grešku jedan je od oblika tzv. profesionalne odgovornosti, identične sa onom veterinara, inženjera, advokata i dr. Ta odgovornost pre svega leži u veličini rizika koji sobom nosi određena profesija. Plemenita i pre svega humana delatnost, kao što je to medicinska profesija, da se drugome očuva, vrati ili popravi zdravlje ponekad je neizbežno u tesnoj sprezi sa rizikom suprotnog efekta - gubitkom života i pogoršanjem zdravlja.

Da bi od sebe otklonio moguću medicinsku grešku odgovornost za nepovoljan ishod, snos onaj koji se tom delatnošću profesionalno bavi. Zato je on dužan, pre svega, dobro poznavati i savesno primenjivati stečeno znanje i iskustvo koje je čovek na tom području u određenom periodu medicine dostigao. Osim toga, medicinski radnik dužan je poštovati i sva pravna i moralna načela i pravila društvene zajednice koja se odnose na obavljanje zdravstvene delatnosti

„ Sistem profesionalne odgovornosti lekara u savremenim društvima srednji je put između svireposti Hamurabijeva taliona i Platonova laksizma. ”

U zavisnosti od težine i vrste povreda pravila pod kojima se obavlja zdravstvena delatnost, odgovornost medicinskih radnika za nastalu mediicinsku grešku može biti kaznena, građansko–pravna, moralno-etička i disciplinska.

Manifestni oblici medicinske greške

Medicinske greške se manifestuju na jedan od sledećih načina, zbog:

• Pogrešne primene nekog leka ili neke terapijske metode - što se definiše kao izbežna komplikacija koja uzrokuje da pacijent nema maksimalnu korist od lečenja.
• Prekomerna primena nečega - što se definiše kao mogućnost oštećenja zbog pružene usluge, a koje je veća od moguće koristi.
• Nedovoljna primena nečega - što se definiše kao greške u pružanju usluge zbog koje se ne mogu očekivati optimalni rezultat za pacijenta.
• Izostanka primene nečega

Svaka od tih grešaka može se desiti ne zato što je mediicinski radnik namerno čini, već zato što ima neku pogrešnu pretpostavku ili nedovoljno znanje i iskustvo. Svi medicinski radnici u lečenju polaze od pretpostavke da čine dobrobit za pacijenta. U svakoj posebnoj situaciji medicinski radnici imaju niz različitih elemenata koji stoje iza njihovih odluka i mogućih grešaka. Dakako, postoje i određene subjektivne, ali i namerne greške.

Kriterijumi za razvrstavanje medicinskih grešaka

U medicinskoj praksi postoje različiti kriterijumi razvrstavanja medicinskih grešaka. Tako npr. u hirurgiji kriterijumi za razvrstavanje grešaka - vezuju se za pojedine periode opsluživanja pacijenta:

• dijagnostičke greške;
• taktičke greške;
• tehničke greške;
• greške u organizaciji;
• greške u vođenju dokumentacije;
• greške u ponašanju medicinskog osoblja.

Druga podela medicinskih grešaka je na taktičke (dijagnostičke), tehničke (terapijske) i profilatičke (kod etapnog lečenja):

Taktička medicinska greška

Pogrešan izbor metoda ispitivanja radi postavljanja dijagnoze, smatra se kao taktička medicinska greška ili dijagnostička (kod etapnog lečenja)

Tehnička medicinska greška

Svako nepropisno sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih mera ili tarapijska greška (kod etapnog lečenja)

Profilaktička medicinska greška

U ovu grupu grešaka ubraja se svako nepropisno sprovođenje ili potpuno odsustvo preventivnih ili profilaktičkih mera u toku lečenja bolesnika (kod etapnog lečenja)

Kriterijumi za razvrstavanje medicinskih krešaka sa pravnog stanovišta

Medicinsk podele lekarskih grešaka nema praktičan značaj sa pravnog stanovišta. Klasifikacija medicinskih grešaka koja ima značaj sa pravnog stanovišta, a zasnovana je na svakom postupanju, merama, lekara koje nisu u saglasnosti sa dobrom lekarskom praksom, i aktuelnim medicinskim standardom, je na:

• neizbežne i one koje su se mogle izbeći;
• greške koje povlače i greške koje ne povlače odgovornost.

Odštetna odgovornost za medicinsku grešku

Nastanak obveznopravnog odnosa odgovornosti za štetu, kao uostalom i svakog drugog pravnog odnosa, veže se za kumulativno ispunjenje zakonom određenih pretpostavki. Neke od njih su:

• Zajedničke odgovornoati za sve vrste odgovornosti za greškom izazvanu štetu (subjekti odgovornosti, štetna radnja, šteta, uzročna veza, protivpravno u objektivnom smislu),
• Posebne odgovornoati za sve vrste odgovornosti za greškom izazvanu štetu.

Tako je za subjektivnu odgovornost, pored opštih pretpostavaki, potrebna i krivica štetnika, za ugovornu odgovornost postojanje ugovorne obaveze i njena povreda. Za objektivnu odgovornost karakteristično je, pak, da se ne zahteva krivica štetnika kao pretpostavka njegove odgovornosti.

Postoji više radnji i propusta u vezi sa pružanjem zdravstvenih usluga kojima se može naneti šteta njihovim korisnicima. Njihova sistematizacija uglav je stvar pravne teorije svake pojedine zemlje i njeng pravnog uređenja zdravstvene zaštite građana. Premaa podacima iz literature, poatoji sistematizaciji mediicinskih grešaka koja jee npr. prikladna za odštetno pravo Srbije, koja se me raazvrstati u sledeće četiri grupe:

• Prva grupa — povreda pravila zdravstvene struke (lekarska greška).
• Druga grupa — povreda prava na telesni integritet (lečenje bez pristanka pacijenta).
• Treća grupa — povreda obaveze pružanja hitne medicinske pomoći.
• Četvrta grupa — povreda obaveze sklapanja ugovora o zdravstvenoj usluzi.

Povreda pravila zdravstvene struke (lekarska greška)

Glavni članak: Lekarska greška

Lekarska greška je postupanje lekara protivno pravilima medicinske struke (lat. contra legem artis) ili nepoštovanje pravila koja čine medicinski standard (skup pravila kojih se mora pridržavati svaki lekar prilikom intervencije). Lekarska greška koja se tradicionalno i uporno vezuje za postuke lekara i njihovu pravnu odgovornost, ima mnogo šire implikacije, jer se može odnositi i na postupke bilo kog zdravstvenog radnika koji učestvuje u lečenju pacijenata. Jednim delom to je posledica činjenice da javnost u principu lekara smatraju odgovornim za pacijenta (pa tako i za slučaj pogoršanja njegovog zdravlja), a drugim što se u sudkoj praksi procesi najčešče vode protiv lekara. Lekarska obaveze prema pacijentu u odnosu na njegovo telesno i mentalno zdravlje, kao i socijalno blagostanje, može se posmatrati trostrano, kao profesionalno ili stručno pravno i moralno gledište. Profesionalna ili stručna strana procenjuje se prema standardima propisanim u medicinskoj struci, koje podrazumeva da je to u skladu sa ponašanjem jednog razumnog i pažljivog stručnjaka. Moralne dužnosti lekara proizilaze iz njegove profesionalne obaveze da savessno i odgovorno obavlja dužnost radi koje je i stupio u odnsoss sa pacijentom. Pravne obaveze lekara zasnivaju se ugovorm i tiču se pružanja usluge lečenja, u skladu sa propisima a prema procedurama u postupku lečenja koje je odredila medicinska nauka, praksa i etička norma.

Lekarsku grešku prvi je definisao u drugoj polovini 19. veka nemački lekar Rudolf Virhov (Rudolf Virchow 1821—1902 ) koji je stručnu grešku lekara definisao kao; kršenje opštepriznatih pravila vršenja lečenja usled odsustva potrebne pažnje ili opreznosti. Prvobitna Virhovljeva definicija kao i moderna shvatanja lekarske greške sadrže u sebi i krivicu lekara za učinjenu grešku.

Bez obzira što se pojam „lekarske greška“, može razmatrati i sa medicinskog i sa pravnog stanovišta, preovladava razmišljanje da se ipak radi o pravnom pojmu.

Kada se može pokrenuti tužba za medicinsku grešku

Tužba za medicinsku grešku (nesavesno ili pogrešno lečenje i nebrigu) može se podneti ako je zdravlje pacijenta narušeno zbog propusta lekara i drugog medicinskog osoblja, da se preduzme ono što je potrebno u toku lečenja kao i zbog preduzimanja pogrešnog ili nerazumnog postupka lečenja:

„ Ukratko, ako je doktor postavio pogrešnu dijagnozu, a to je pogoršalo ishod lečenja ili na njega bitno uticalo, ako je pacijent telesno ili emotivno povređen tokom profesionalnog lečenja, ako su sprovedeni nad njim zahvati bez njegove saglasnosti, ako je preveliki deo tela hirurški uklonjen ili je u pacijentovom telu ostavljen deo opreme - to su razlozi za tužbu. ”

Спољашње везе

• ODGOVORNOST ZA ŠTETU ZBOG GREŠAKA U MEDICINI Архивирано на сајту Wayback Machine (24. septembar 2015)

.

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).