Mit o potopu

Mit o velikom potopu se nalazi u predanjima mnogih naroda, između ostalog u sumerskom Epu o Gilgamešu, grčkom Deukalionu i jevrejskom predanju o Nojevoj barci, indijskom spisu Mahabharata, bibliji.

Nojev potop je po judejsko-hrišćanskom učenju sačuvanom u Starom zavetu (Is 54,9), „poslan Bogom na grešnu zemlju i potopio grešni rod ljudski da bi se spaslo samo osam duša smeštenih u kovčegu (lađi)“.^[1]

„Gospod je zatvorio vrata kovčega, posle čega, 600. godine Nojevog života, 17. dana drugoga meseca, razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske, i udari dožd na zemlju za 40 dana i otvoriše se ustave nebeske“ (Postanje 7,11-12).

U vreme oko 3246. godine p. n. e po biblijskim izvorima: Voda je lila pet meseci i pokrila brda za 15 lakata. Posle toga voda je počela opadati, i u 18. dan sedmog meseca kovčeg se zaustavio na planini Ararat.

Tek posle tri meseca pojavila se površina planinskih visova, i nakon 40 dana Noje je pustio goluba da sazna u kojem je stanju voda – tri puta, koji je najzad doneo maslinovu grančicu (danas simbol mira), što je Noju bio znak da može izaći sa ljudima i životinjama (svaka vrsta je bila zastupljena), a to se dogodilo 601. godine Nojevog života, na dan nove godine, a u 27. dan drugoga meseca.

Noje je izašao sa svojima domaćim i prineo žrtvu blagodarnosti. U znak zaveta između Boga i zemlje Bog je dao na nebu dugu (Postanje 6,8) Svedočanstva koja potvrđuju ovaj događaj i njegov značaj nalaze se kod Mt 24,37; Lk 17,27; 1 Pt 3,20; 2 Pt 3,6.^[2]^[3]

Datiranje potopa

U doba prosvetiteljstva ideja Velikog potopa, prevazilazi okvire tradicije, i dobija relevantnan značaj za nauku. Pre pojave Darvinove teorije evolucije, mnoge promene u prirodi naučno su objašnjavane teorijom katastrofe. Posebno, francuski prirodnjak i zoolog Žorž Kivje je objašnjavao nestanak mnogih vrsta životinja i promene u prirodi nakon velikog potopa. Francuski istoričar Nikol Antuan Boulanž je objasnio kako su velike bujice promenile površinu Zemlje, i opisao mnoge verske rituale koji gaje sećanje na ovu globalnu katastrofu.

Crno more, je po Rajan-Pitmanovoj teoriji crnomorskog potopa početkom VI milenijuma p. n. e., odnosno pre potopa bilo slatkovodno jezero.^[4]

Priča o Potopu je uobičajena u tradiciji mnogih naroda koji žive na različitim stranama sveta. Rekonstrukcija apsolutne starosti velikih prirodnih katastrofa daju približno slične rezultate koji se kreću od 7 do 10 hiljada godina p. n. e. Paleogeografija daje podatke da je poslednja glacijacija (Otapanje leda u Severnoj Americi) na severnoj hemisferi nestali od 8 do 10 hiljada godina p. n. e.

Ruski naučnik paleogeograf, vodeći istraživač na Institutu za geografiju, RAN dr Andrej Čepaljiga predvodio je dugotrajna istraživanja na prostoru Crnomorsko-Kaspijskog regiona i dešavanja u eri velike glacijacije u periodu od 6-10 hiljada godine p. n. e. Prema njegovim analizama geološki dokazi pokazuju primorske sedimenti potopnih kotlina i ostatke paleoloških naselja u njima. Njihova detaljna analiza, uključujući litološke, minerološke, geohemijske pokazatelje, kao i izotope sastava padavina i fosila omogućava da anj rekonstruiše prepotopsko okruženje, sastav vode i sled događaja. Epicentar Potopa je po njemu drevno Kaspijsko more. Tu je bila fokusirana većina poplava, a višak vode se izlio u Crno more. Kao rezultat potopa, Kaspijsko more se prelilo na površini od oko milion km², a sa Aral-Sarikamiskog bazena njene vode premašile su 1,1 miliona km², što je 3 puta više nego savremeno Kaspijsko more. Obim nagomilanih vodenih masa (130 hiljada mm3) premašio je savremeni više od 2 puta.^[5]

O Velikom potopu osim Biblije i savremenih istraživanja svedoče još i spisi pronađeni na prostorima:

na mnogim ostrvima (Indonezija, Filipini, Andamanska ostrva, Tajvan, Kamčatska oblast, Nove Gvineje Mikronezija i Polinezija); Među mnogim indijanskim plemenima od Ognjene zemlje do Aljaske.^[6]

U Kini su pronađeni tragovi velikog potopa stari oko 4 hiljade godina.^[7]

Reference

^ Mifы narodov mira (эnciklopediя) V 2 t. T. 2. S. 324 (statья V. N. Toporova)
^ „Velikiй potop // Novый perevod”. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 09. 03. 2015.
^ Velikiй potop // Vostočnый perevod
^ Nikolaeva N. A., Safronov V. A. Istoki slavяnskoй i evraziйskoй mifologii. M., 1999. S. 85
^ Pesni iz kinofilьmov
^ Frэzer Dž. Dž. Folьklor v Vethom Zavete. M., 1989. S. 157-158 (itogi)
^ U Kini pronađeni tragovi Velikog potopa („Politika”, 24. septembar 2016)

Vidi još

Spoljašnje veze

[1] Mifы narodov mira (эnciklopediя) V 2 t. T. 2. S. 324 (statья V. N. Toporova)

[2] „Velikiй potop // Novый perevod”. Arhivirano iz originala 02. 04. 2015. g. Pristupljeno 09. 03. 2015.

[3] Velikiй potop // Vostočnый perevod

[4] Nikolaeva N. A., Safronov V. A. Istoki slavяnskoй i evraziйskoй mifologii. M., 1999. S. 85

[muz-5] Pesni iz kinofilьmov

[6] Frэzer Dž. Dž. Folьklor v Vethom Zavete. M., 1989. S. 157-158 (itogi)

[7] U Kini pronađeni tragovi Velikog potopa („Politika”, 24. septembar 2016)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]