Mihalj Verešmarti
Mihalj Verešmarti (mađ. Mihály Vörösmarty; Pusta-Njek, 1. decembar 1800 — Pešta, 19. novembar 1855)[1] je bio značajan mađarski pesnik i dramaturg.
Mihalj Verešmarti | |
|---|---|
 Mihalj Verešmarti | |
| Datum rođenja | 1. decembar 1800. |
| Mesto rođenja | Pusta-Njek, Habzburška monarhija |
| Datum smrti | 19. novembar 1855. (54 god.) |
| Mesto smrti | Pešta, Austrijsko carstvo |
| Supružnik | Laura Csajághy |
Rođen je u Pusta-Njeku (sadašnji Kapolnašnjek) u plemićkoj rimokatoličkoj porodici. Stekao je obrazovanje u Sekešfehervaru među Cistercitima i u Pešti među Pijaristima. Smrt oca 1817. godine ostavila je njegovu porodicu u velikom siromaštvu. Međutim, kao tutor u porodici Percel, Verešmarti je uspeo da se izbori i finansira svoje akademsko školovanje u Pešti.
Aktivnosti sabora iz 1825. godine probudile su patriotizam u njemu i dale novi pravac njegovoj poeziji. U to vreme je već započeo sa radom na drami nazvanoj Salomon. Vodio je razuzdan javni život sve dok se nije zaljubio u Etelku Percel, koja je bila na višem društvenom nivou od njega. Mnogi njegovi stihovi tiču se ove neuzvraćene ljubavi. U međuvremenu, svoj patriotizam je iskazao u herojskom epu Zalán futása ("Let Zalana“, 1824). Ovaj novi ep označio je prelaz iz klasične u romantičarsku školu.
Od tada su Karolj Kišfaludi i mađarski romantičari uvrštavali Verešmartija među sebe. Međutim, njegova finansijska situacija je slabila. Između 1823. i 1831. godine, sastavio je četiri drame i osam manjih epova, delom istorijskih, a delom izmišljenih. Od ovih epskih pesama, Cserhalom (1825) je smatrao svojom najboljom, mada moderna kritika daje prednost pesmi A két szomszédvár ("Dva susedna zamka“, 1831).[2]
Kada je Mađarska akademija osnovana 17. novembra 1830. godine, izabran je za člana filološke sekcije, a kasnije je nasledio Karolja Kišfaludija kao direktora, sa godišnjom platom od 500 florina. Bio je jedan od osnivača Društva Kišfaludija, a 1837. godine je započeo dva časopisa: Athenaeum i Figyelmező. Prvi je bio glavni beletristički časopis, dok se drugi bavio kritikom.
Od 1830. do 1843. godine, posvetio se uglavnom drami, uključujući
- Csongor és Tünde ("Čongor i Tinde“, 1830), komad od pet činova inspirisan delima
- Princ Argiruš Alberta Gergeja i
- San letnje noći; i
- Vérnász ("Krvno venčanje“, 1833), delo koje je Verešmartiju donelo nagradu Akademije od 200 guldena.
Đerđ Lukač je opisao Čongor i Tinde 1911. godine kao najbolji mađarski komad devetnaestog veka. Verešmarti je takođe objavio nekoliko zbirki poezije. Njegova pesma Szózat ("Molba“, 1836) trebalo je da postane druga nacionalna himna, a napisao je i Az elhagyott anya ("Napuštena majka“, 1837) i Az uri hölgyhöz ("Plemenitoj dami“, 1841). Njegov brak 1843. godine sa Laurom Čajagi dao mu je inspiraciju za nov ciklus ljubavnih pesama. Godine 1848, u saradnji sa Aranjem i Petefijem, doprineo je prevodu Šekspirovih dela.[2]
Uz podršku Lajoša Košuta i Imrea Česnekija, izabran je da predstavlja Jankovac na saboru 1848. godine, a 1849. godine je postavljen za jednog od sudija visokog suda. Nacionalna katastrofa (pad revolucije 1848-49) veoma je uticala na Verešmartija. Kratko vreme je bio u egzilu, a kad se vratio u Mađarsku 1850. godine, već je bio u ozbiljnom padu.
Godine 1854. je napisao svoju poslednju pesmu, A vén cigány ("Stari ciganin"). Preselio se nazad u Peštu kako bi bio blizu doktora, gde je i umro, u istoj kući gde je Karolj Kišfaludi umro 25 godina ranije. Sahranjen je na groblju Kerepeši. Dan njegove sahrane, koja je održana 21. novembra, bio je nacionalni dan žalosti. Njegovoj deci, koja su ostala bez para, novac je obezbeđen na osnovu nacionalne pretplate koju je skupljao Ferenc Deak, koji je delovao kao njihov staratelj.[2]
Spomenik Edea Kaloša, napravljen 1900ih, nalazi se u najstrožem centru Budimpešte, na trgu koji nosi njegovo ime.
Reference uredi
- ^ „Mihály Vörösmarty | Hungarian writer”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-21.
- ^ a b v Vörösmarty, Mihály, Volume 28, Pristupljeno 2020-11-21
