Википедија

Monteskje

француски филозоф, писац, моралиста, политички теоретичар и претеча социологије из доба просветитељства

Monteskje, punim imenom Šarl Luj de Sekonda, baron od Breda i Monteskjea (franc. Charles-Louis de Secondat, baron de La Brède et de Montesquieu;[2] 18. januar 1689 — 10. februar 1755) je bio francuski filozof, pisac, moralista, politički teoretičar i preteča sociologije iz doba prosvetiteljstva.

Monteskje
Lični podaci
Puno imeŠarl-Luj de Sekonda
Datum rođenja(1689-01-18)18. januar 1689.
Mesto rođenjaBred (Bordo),
Datum smrti10. februar 1755.(1755-02-10) (66 god.)
Mesto smrtiPariz, Francuska
Filozofski rad
EpohaFilozofija 18. veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijePolitička teorija
Interesovanjapolitička filozofija, književnost, sociologija, etika
Idejeprincip podele vlasti
Uticaji odAristotel, Tomas Hobs, Rene Dekart, Nikola Malebranš
Uticao naDejvid Hjum, Žan Žak Ruso, Georg Hegel, Emil Dirkem, Hana Arent, Barant[1]

Monteskje je, zajedno sa drugim fiozoofima poput Džona Loka, stvorio politički i sociološku teoriju na kojoj se zasnivaju savremena društva. Značajni su njegovi radovi koji razlažu državne funkcije (princip podele vlasti). U svojim delima pisao je o dva modela političkih sloboda: „ograničenu slobodu“ oličenu u monarhističkom režimu, i „ekstremnu slobodu“ oličenu u političkom sistemu Engleske.[3]

Sarađivao je na pisanju Enciklopedije. Njegova najpoznatija dela su satirični roman „Pisma iz Persije“ (Lettres persanes) iz 1721. godine, i delo „O duhu zakona“ (De l'Esprit des Lois) iz 1748. godine kojim je formulisao teorijske principe ustavne monarhije.

Biografija uredi

 
Bredov zamak

Monteskje je rođen u Šatou de la Bred u jugozapadnoj Francuskoj, 25 km (16 mi) južno od Bordoa.[4] Njegov otac, Žak de Sekondat (1654–1713), bio je vojnik dugog plemićkog porekla, uključujući poreklo od Ričarda de la Pola, jorkiste koji je polagao pravo na englesku krunu. Njegova majka, Marija Fransoaz de Pesnel (1665–1696), koja je umrla kada je Šarl imao sedam godina, bila je naslednica koja je porodici Sekondat donela titulu baronese La Bred.[5] Njegova porodica je bila hugenotskog porekla.[6][7] Nakon smrti njegove majke, on je poslat na katolički koledž Žili, istaknutu školu za decu francuskog plemstva, gde je ostao od 1700. do 1711. godine.[8] Njegov otac je umro 1713. godine i postao je štićenik svog strica, barona de Monteskjea.[9] Postao je savetnik Bordoskog parlamenta 1714. Pokazao je sklonost protestantizmu[10][11] i 1715. se oženio protestantkinjom Žanom de Lartig, s kojom je imao troje dece.[12] Baron je umro 1716. godine, ostavljajući mu svoje bogatstvo, kao i titulu, i funkciju glavnog magistrata u Parlamentu Bordoa,[13] funkciju koju će držati dvanaest godina.[14]

 
Monteskje 1748, De l'Esprit des loix

Monteskje se povukao iz advokature da bi se posvetio učenju i pisanju. Postigao je književni uspeh objavljivanjem svojih Persijskih pisama iz 1721. (franc. Lettres persanes), satire koja predstavlja društvo viđeno očima dvojice persijskih posetilaca u Parizu, vešto kritikujući apsurde savremenog francuskog društva. Delo je odmah postalo klasik i prema tome je odmah postalo piratsko. Godine 1722, otišao je u Pariz i ušao u dvorske krugove uz pomoć vojvode od Bervika koga je poznavao kada je Bervik bio vojni guverner u Bordou. Upoznao se i sa engleskim političarem vikontom Bolingbrokom, čiji su politički stavovi kasnije ugrađeni u Monteskjeovu analizu engleskog ustava. Međutim, on nije uspeo da stekne članstvo u Francuskoj akademiji zbog tehničkih razloga što ne živi u Parizu, a 1726. je prodao svoju kancelariju zbog ogorčenosti što su oni koji su bili intelektualno inferiorni napredovali više od njega na dvoru, za što je dobio bogatstvo, čime se ponovo obnovila njegova oslabljena imovina. Na kraju je napravio neke ustupke, uključujući uspostavljanje rezidencije u Parizu, te je primljen u Akademiju u januaru 1728.[15]

U aprilu 1728, sa Bervikovim nećakom lordom Valdegrejvom kao njegovim saputnikom, Monteskje je krenuo na veliku turneju po Evropi, tokom koje je vodio dnevnik. Njegova putovanja obuhvatala su Austriju i Mađarsku i godinu dana u Italiji. On je otišao u Englesku krajem oktobra 1729, u društvu lorda Česterfilda, gde je postao slobodni zidar, primljen u Horn Tavern ložu u Vestminsteru.[16] U Engleskoj je ostao do proleća 1731, kada se vratio u La Bred. Spolja se činilo da se skrasio kao štitonoša: promenio je svoj park na engleski način, istraživao sopstvenu genealogiju i potvrdio svoja vlastelinska prava.[15] Ali on je neprekidno radio u svojoj radnoj sobi, i njegova razmišljanja o geografiji, zakonima i običajima tokom njegovih putovanja postala su primarni izvori za njegova glavna dela o političkoj filozofiji u to vreme.[17][18] Zatim je objavio Razmatranja o uzrocima veličine Rimljana i njihovom opadanju (1734), među svoje tri najpoznatije knjige. Neki naučnici to smatraju prelazom sa persijskih pisama na njegovo majstorsko delo Duh zakona, koje je prvobitno anonimno objavljeno 1748. i koje je prevedeno na engleski 1750. Ono je brzo steklo popularnost i duboko uticalo na političku misao u Evropi i Americi. U Francuskoj je knjiga naišla na neprijateljski prijem od pristalica i od protivnika režima. Katolička crkva je zabranila Duha, zajedno sa mnogim drugim Monteskjeovim delima, 1751. godine i uvrstila to delo u Indeks zabranjenih knjiga. Dobio je najviše pohvale od ostatka Evrope, posebno Britanije.

Monteskje je takođe bio veoma cenjen u britanskim kolonijama u Severnoj Americi kao šampion slobode. Prema jednom politikologu, on je bio najčešće citirani autoritet za vladu i politiku u kolonijalnoj predrevolucionarnoj Britanskoj Americi, koji su američki osnivači citirali više nego bilo koji izvor osim Biblije.[19] Nakon Američke revolucije, njegov rad je ostao snažan uticaj na mnoge američke osnivače, pre svega na Džejmsa Medisona iz Virdžinije, „oca ustava“. Monteskjeova filozofija da „vladu treba postaviti tako da niko ne treba da se plaši drugog“[20] podsetila je Medisona i druge da slobodna i stabilna osnova za njihovu novu nacionalnu vladu zahteva jasno definisanu i uravnoteženu podelu vlasti.

Odabrana dela uredi

  • Memoirs and discourses at the Academy of Bordeaux (1718–1721): uključujući diskurse o odjecima, o bubrežnim žlezdama, o težini tela, o transparentnosti tela i o prirodnoj istoriji, sakupljene sa uvodima i kritičkom aparaturom u tomovima 8 i 9 u Œuvres complètes, Oxford and Naples, 2003–2006.
  • Spicilège (Gleanings, 1715 nadalje)
  • Lettres persanes (Persian Letters, 1721)
  • Le Temple de Gnide (The Temple of Gnidos, prozan poema; 1725)
  • Histoire véritable (True History, an "Oriental" tale; c. 1723–c. 1738)
  • Considérations sur les causes de la grandeur des Romains et de leur décadence (Considerations on the Causes of the Greatness of the Romans and their Decline, 1734) at Gallica
  • Arsace et Isménie (Arsace and Isménie, roman; 1742)
  • De l'esprit des lois ((On) The Spirit of Law, 1748) (volume 1 and volume 2 from Gallica)
  • Défense de "L'Esprit des lois" (Defense of "The Spirit of Law", 1750)
  • Essai sur le goût (Essay on Taste, published posthumously in 1757)
  • Mes Pensées (My Thoughts, 1720–1755)

Kritičko izdanje Monteskjeovih dela objavljuje Monteskjeovo društvo. Planirano je da ukupno bude 22 toma, od kojih su (od februara 2022.) svi osim pet izašli.[21]

Reference uredi

  1. ^ Ousselin, Edward (2009). „French Political Thought from Montesquieu to Tocqueville: Liberty in a Levelled Society? (review)”. French Studies: A Quarterly Review. 63 (2): 219. S2CID 143571779. doi:10.1093/fs/knn212. Arhivirano iz originala 9. 10. 2018. g. Pristupljeno 9. 10. 2018. 
  2. ^ "Montesquieu" Arhivirano 21 novembar 2014 na sajtu Wayback Machine. Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. ^ Boesche 1990, str. 1.
  4. ^ „Bordeaux · France”. Bordeaux · France. 
  5. ^ Sorel, A. Montesquieu. London, George Routledge & Sons, 1887 (Ulan Press reprint, 2011), p. 10. . ASIN B00A5TMPHC https://www.amazon.com/dp/B00A5TMPHC.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  6. ^ Enlightenment Contested: Philosophy, Modernity, and the Emancipation of Man 1670-1752. Oxford: Oxford University Press. 12. 10. 2006. ISBN 978-0-19-927922-7. 
  7. ^ Agreeable Connexions: Scottish Enlightenment Links with France. Casemate Publishers. 5. 11. 2012. ISBN 9781907909085. 
  8. ^ Sorel 1887, str. 11
  9. ^ Sorel 1887, str. 12
  10. ^ Montesquieu's Liberalism and the Problem of Universal Politics. Cambridge University Press. 23. 8. 2018. ISBN 9781108552691. 
  11. ^ Civil Religion: A Dialogue in the History of Political Philosophy. Cambridge University Press. 25. 10. 2010. ISBN 9781139492614. 
  12. ^ Sorel 1887, str. 11–12
  13. ^ Sorel 1887, str. 12–13
  14. ^ Saintsbury 1911, str. 775.
  15. ^ a b Saintsbury 1911, str. 776.
  16. ^ Berman 2012, str. 150
  17. ^ Shackleton, Robert (1961). Montesquieu: A Critical Biography. London: Oxford University Press. str. 91. ASIN B0007IT0BU. OCLC 657943062. 
  18. ^ Li, Hansong (25. 9. 2018). „The space of the sea in Montesquieu's political thought”. Global Intellectual History. 6 (4): 421—442. S2CID 158285235. doi:10.1080/23801883.2018.1527184. 
  19. ^ Lutz 1984.
  20. ^ Montesquieu, The Spirit of Law, Book 11, Chapter 6, "On the English Constitution." Arhivirano 28 septembar 2013 na sajtu Wayback Machine Electronic Text Center, University of Virginia Library, Retrieved 1 August 2012
  21. ^ „Œuvres complètes”. Institut d'histoire des représentations et des idées dans les modernités. Arhivirano iz originala 7. 7. 2017. g. Pristupljeno 28. 2. 2018. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Monteskje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монтескје&oldid=27555910”