Википедија

Nacionalna himna

Nacionalna ili državna himna je reprezentativna instrumentalna ili vokalno-instrumentalna kompozicija države, koja se pretežno izvodi u svečanim odnosno službenim prilikama.[1] Većina državnih himni su marševi ili himne u stilu. Američke, centralnoazijske i evropske nacije teže kitnjastijim i operskim komadima, dok one na Bliskom istoku, u Okeaniji, Africi i na Karibima koriste uprošćenije fanfare.[2] Neke zemlje koje su podeljene u više konstitutivnih država imaju svoje zvanične muzičke kompozicije za njih (kao što su Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija i bivši Sovjetski Savez); pesme njihovih biračkih jedinica se ponekad nazivaju nacionalnim himnama iako nisu suverene države.

Instrumentalno izvođenje himne Rusije na Paradi pobede u Moskvi na Crvenom trgu

Izvode se na nacionalnim svečanostima i proslavama, a takođe i na sportskim manifestacijama. Na Olimpijskim igrama i sličnim službenim međunarodnim takmičenjima, državna himna se izvodi tokom ceremonije dodele jedne od medalja. Državne himne se takođe izvode i pre početka takmičenja u mnogim sportskim ligama. Čak, u nekim državama, nacionalna himna se izvodi učenicima i studentima svakog dana, prije početka predavanja. Osim toga, u pojedinim zemljama, himna se izvodi u pozorištima pre početka predstave, kao i u bioskopima, pre emitovanja filma.[3] U većini slučajeva, izvodi se samo jedna strofa, najčešće prva, što nije uvek slučaj, jer Nemačka na primer koristi treću strofu. Veći entiteti ponekad takođe imaju svoju himnu. Postoji pregršt međunarodnih himni. Službena himna Evrope je „Oda radosti“ iz Betovenove devete simfonije.

Istorija uredi

 
Rana verzija „Vilhelmusa“ sačuvana u rukopisu iz 1617. (Brisel, Kraljevska biblioteka, MS 15662, fol. 37v-38r)[4]

U ranom modernom periodu, neke evropske monarhije usvojile su kraljevske himne. Neke od ovih himni su opstale u sadašnjoj upotrebi. „God Save the King/Queen“, prvi put izvedena 1619. godine, ostaje kraljevska himna Ujedinjenog Kraljevstva i kraljevstva Komonvelta. La Marcha Real, usvojena kao kraljevska himna španske monarhije 1770. godine, usvojena je kao nacionalna himna Španije 1939. Danska je zadržala svoju kraljevsku himnu, Kong Christian stod ved højen mast (1780) uz nacionalnu himnu (Der er et yndigt land, usvojenu 1835). Godine 1802, Gija Long je naručio kraljevsku himnu na evropski način za Kraljevinu Vijetnam.

Ako se himna definiše kao sastavljena i od melodije i od teksta, onda je najstarija nacionalna himna u upotrebi danas nacionalna himna Holandije, Vilhelmus.[5] Napisana između 1568. i 1572. tokom holandske pobune, već je bila popularna himna orangista tokom 17. veka, iako je bilo potrebno do 1932. da bi bila zvanično priznata kao holandska nacionalna himna. Tekst japanske nacionalne himne, Kimigajo, prethodio je tekstovima holandske himne nekoliko vekova, preuzeta je iz pesme iz heian perioda (794–1185), ali je muzika dodata tek 1880. godine.[6] Ako se nacionalna himna definiše tako što je zvanično označena kao nacionalna pesma određene države, onda bi se La Marseljeza, koju je Francuska nacionalna konvencija zvanično usvojila 1796. godine, kvalifikovala kao prva zvanična nacionalna himna.

 
Holografska kopija Il Canto degli Italiani iz 1847, italijanske himne od 1946.

Olimpijska povelja iz 1920. godine uvela je ritual sviranja državne himne osvajača zlatne medalje. Od tog vremena, sviranje državnih himni postalo je sve popularnije na međunarodnim sportskim događajima, stvarajući podsticaj za takve nacije koje još nisu imale zvanično definisanu nacionalnu himnu da je uvedu.[a]

Do perioda dekolonizacije 1960-ih, postala je uobičajena praksa da nove nezavisne nacije usvoje zvaničnu nacionalnu himnu. Neke od ovih himni su posebno naručene, kao što je himna Kenije, Ee Mungu Nguvu Yetu, koju je proizvela namenska „Komisija za himnu Kenije“ 1963. godine.[7]

Upotreba uredi

Baner sa zvezdama sa američkom zastavom (oko 1940-ih). Himne koje se koriste tokom sekvenci prijavljivanja i odjavljivanja postale su manje uobičajene zbog sve veće rasprostranjenosti emitovanja 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.

Nacionalne himne se koriste u širokom spektru konteksta. Određeni bonton može biti uključen u sviranje himne neke zemlje. To obično uključuje vojne počasti, ustajanje, skidanje pokrivala za glavu itd. U diplomatskim situacijama pravila mogu biti vrlo formalna. Za posebne prilike mogu postojati i kraljevske himne, predsedničke himne, državne himne itd.

One se izvode se na državnim praznicima i festivalima, a takođe su usko povezane sa sportskim događajima. Vels je bio prva zemlja koja je ovo usvojila, tokom utakmice ragbija protiv Novog Zelanda 1905. Od tada tokom sportskih takmičenja, kao što su Olimpijske igre, nacionalna himna osvajača zlatne medalje svira se na svakoj ceremoniji medalja; takođe se izvodi pre utakmica u mnogim sportskim ligama, pošto je usvojen u bejzbolu tokom Drugog svetskog rata.[8] Kada timovi iz dve zemlje igraju međusobno, sviraju se himne obe nacije, a himna zemlje domaćina se svira poslednja.

U nekim zemljama, nacionalna himna se svira učenicima svakog dana na početku škole kao vežba patriotizma, kao na primer u Tanzaniji.[9] U drugim zemljama državna himna se može svirati u pozorištu pre predstave ili u bioskopu pre filma. Mnoge radio i televizijske stanice su to usvojile i sviraju nacionalnu himnu kada se prijave ujutru i ponovo kada se odjave uveče. Na primer, nacionalna himna Kine svira se pre emitovanja večernjih vesti na lokalnim televizijskim stanicama u Hongkongu, uključujući TVB Džejd.[10] U Kolumbiji je zakon da se nacionalna himna svira u 6:00 i 18:00 na svim javnim radio i televizijskim stanicama, dok se na Tajlandu „Fleng Čat Taj“ pušta u 08:00 i 18:00 širom zemlje (Kraljevska himna se umesto toga koristi za prijave i zatvaranja). Međutim, upotreba himne van njene zemlje zavisi od međunarodnog priznanja te zemlje. Na primer, Međunarodni olimpijski komitet nije priznao Tajvan kao zasebnu naciju od 1979. godine i mora se takmičiti kao Kineski Tajpej; njena „Pesma nacionalnog barjaka“ se koristi umesto njene nacionalne himne.[11] Na Tajvanu se nacionalna himna zemlje peva pre umesto tokom podizanja i spuštanja zastave, a zatim pesma nacionalnog banera tokom samog podizanja i spuštanja zastave. Čak i unutar države, građani države mogu različito tumačiti nacionalnu himnu (kao što u Sjedinjenim Državama neki smatraju da američka himna predstavlja poštovanje prema mrtvim vojnicima i policajcima, dok je drugi smatraju odavanjem počasti zemlji uopšte).[12]

Mogu se koristiti različita rešenja kada se zemlje sa različitim himnama takmiče u jedinstvenom timu. Kada su Severna Koreja i Južna Koreja zajedno učestvovale na Zimskim olimpijskim igrama 2018., narodna pesma „Arirang“, omiljena sa obe strane granice i viđena kao simbol Koreje u celini, korišćena je kao himna umesto državne himne bilo koje od država.[13]

Jezici uredi

Nacionalna himna, kada ima tekst (kao što je obično slučaj), najčešće je na nacionalnom ili najzastupljenijem jeziku zemlje, bilo da je de fakto ili službeni, mada postoje značajni izuzeci. Najčešće, države sa više od jednog nacionalnog jezika mogu ponuditi nekoliko verzija svoje himne, na primer:

  • „Vojnička pesma“, nacionalna himna Irske, prvobitno je napisana i usvojena na engleskom, ali se irski prevod, iako nikada formalno nije usvojen, danas skoro uvek peva umesto toga, iako samo 10,5% Irske govori irski maternji jezik.[14]
  • Postoji nekoliko zemalja koje nemaju zvanične tekstove svojih himni. Jedna od njih je „Marcha Real”, nacionalna himna Španije. Iako je prvobitno imala tekstove, ovi tekstovi su ukinuti nakon vladinih promena ranih 1980-ih, pošto što je prestala diktatura Franciska Franka. Godine 2007, održano je nacionalno takmičenje u pisanju reči, ali nije izabran nijedan tekst.[15]

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ A Welsh patriotic song, Hen Wlad Fy Nhadau, was sung in a rugby game against New Zealand in Llanelli in 1905, and came to be regarded as "unofficial national anthem of Wales" after this event.

Reference uredi

  1. ^ „National anthem - The World Factbook”. www.cia.gov. Pristupljeno 2021-05-27. 
  2. ^ Burton-Hill, Clemency (21. 10. 2014). „World Cup 2014: What makes a great national anthem?”. BBC.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 3. 2018. 
  3. ^ Ćirić, Aleksandar. „Himna”. Vreme. Pristupljeno 3. 2. 2021. 
  4. ^ M. de Bruin, "Het Wilhelmus tijdens de Republiek", in: L.P. Grijp (ed.), Nationale hymnen. Het Wilhelmus en zijn buren. Volkskundig bulletin 24 (1998), p. 16-42, 199–200; esp. p. 28 n. 65.
  5. ^ J. Leerssen: National Thought in Europe: A Cultural History, Amsterdam University Press, 2020, p. 103.
  6. ^ Japan Policy Research Institute JPRI Working Paper No. 79 Arhivirano 2 oktobar 2018 na sajtu Wayback Machine.
  7. ^ „Kenya”. Pristupljeno 20. 3. 2015. 
  8. ^ „Musical traditions in sports”. SportsIllustrated. 
  9. ^ „Tanzania: Dons Fault Court Over Suspension of Students (Page 1 of 2)”. allAfrica.com. 2013-06-17. Pristupljeno 2014-06-19. 
  10. ^ „Identity: Nationalism confronts a desire to be different” . Financial Times. 29. 6. 2008. Arhivirano iz originala 10. 12. 2022. g. Pristupljeno 20. 3. 2015. 
  11. ^ Yomiuri Shimbun Foul cried over Taiwan anthem at hoop tourney Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. maj 2013). Published 6 August 2007
  12. ^ „How national anthem became essential part of sports”. USA TODAY (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 9. 2017. 
  13. ^ Watson, Ivan; Ko, Stella; McKenzie, Sheena (5. 2. 2018). „Joint Korean ice hockey team plays for first time ahead of Olympics”. CNN. Pristupljeno 5. 2. 2018. 
  14. ^ „Census of Population 2016 – Profile 10 Education, Skills and the Irish Language - CSO - Central Statistics Office” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 2. 2018. g. Pristupljeno 2018-02-11. 
  15. ^ „Spain: Lost for words - The Economist”. The Economist. 26. 7. 2007. Pristupljeno 20. 3. 2015. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Nacionalna himna na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Национална_химна&oldid=27548842”