Википедија

Pavle Marinković

српски правник, политичар, публициста, дипломата, министар

Pavle D. Marinković (Beograd, 15. jul 1866 — Vrnjačka Banja, 11. jul 1925) bio je srpski pravnik, političar, publicista i diplomata.

Pavle D. Marinković
Pavle Marinković
Lični podaci
Datum rođenja(1866-07-15)15. jul 1866.
Mesto rođenjaBeograd, Kneževina Srbija
Datum smrti11. jul 1925.(1925-07-11) (58 god.)
Mesto smrtiVrnjačka Banja, Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Politička karijera
Politička
stranka		Srpska napredna stranka (Kraljevina Srbija)
25. jul 1900. — 10. maj 1901.
PrethodnikAndra Đorđević
NaslednikLjubomir Kovačević
1901. — 1903.
Ministar šumarstva i rudarstva Kraljevstva SHS
2. april 1919. — 16. avgust 1919.
Ministar prosvete Kraljevstva SHS
16. avgust 1919. — 19. februar 1920.
Ministar vera Kraljevstva/Kraljevine SHS
17. maj 1920. — 1. januar 1921.

Biografija uredi

Otac Dimitrije, ministar i predsednik Senata, majka Velika, rođ. Klajn.

Osnovnu školu završio je u Beogradu. Maturirao je u Prvoj beogradskoj gimnaziji 1886. U Parizu je završio prava. Tokom studija pokazao je više interesovanja za pozorište i glumačku karijeru, nego za pravne nauke.[1] [2] Po povratku u Srbiju, postavljen je za sudskog pisara Prvostepenog suda u Užicu. Bio je jedan od vođa Napredne stranke. Zanimao se za novinarstvo, bio jedan od pokretača dnevnog lista Red 1894, a sarađivao je i u časopisu Srpski pregled. Zbog kicoškog oblačenja i omalovažavanja ljudi koji su poticali iz siromašnih sredina beogradski krugovi su mu nadenuli nadimak "Paja Bunda".[3]

Bio je otpravnik poslova poslanstava u Petrogradu i Atini (1895-1898). Po povratku iz Atine, sa Jankom Veselinovićem i Branislavom Nušićem pokrenuo je književni list Zvezda (1898).

Pošto je njegov otac Dimitrije Marinković odbio da sastavi novu vladu, Pavle je postavljen za ministra prosvete i crkvenih dela postavljen je jula 1900.[4] i na tom mestu ostao je do aprila 1901. U vreme njegovog ministrovanja otvorene su Bogoslovija „Sveti Sava“ i prva Ženska učiteljska škola u Beogradu (1900); donet je Zakon o Narodnoj biblioteci i Pravila o unutrašnjem uređenju i radu u Narodnoj biblioteci (1901). Osim toga značajna je bila njegova uloga u osnivanju Etnografskog muzeja i Umetničkog odeljenja pri Ministarstvu prosvete. Bio je jedan od naprednjaka koji je učestvovao u stvaranju Aprilskog (oktroisanog) ustava i ličnost od poverenja kralja Aleksandra Obrenovića, koji je Pavla Marinkovića koristio za komunikaciju sa ostalim članovima te stranke, februara i marta 1901. godine.[5] [6] Potom je radio na formiranju nove stranke, koju je trebalo da čine najistaknutiji radikali i naprednjaci.[7]

 
Pavle Marinković je u vreme Prvog svetskog rata bio poslanik u Bukureštu

Od aprila 1902. do 1903. bio je poslanik u Sofiji. Kralj Aleksandar ga je postavio sa zadatkom da radi na srpsko-bugarskom sporazumu o Makedoniji.[8] Posle Majskog prevrata vratio se u Srbiju i 1904. sa Jovanom Adamovićem pokrenuo dnevni list Pravda, koji je izlazio do 1941. godine. Osnivači su imali u vidu zadovoljenje pravde izvođenjem pred sud lica koja su učestvovala u Majskom prevratu.[9] U periodu 1905-1914. bio je narodni poslanik i u tom svojstvu otvorio je jednu od najsadržajnijih parlamentarnih rasprava o „zavereničkom pitanju“. Po njemu, centralno mesto imala je borba za prevlast civilne nad vojnom vlašću. Zbog njegovih stavova, 1907. na Terazijama napala ga je grupa naoružanih oficira. Kao narodni poslanik i bivši poslanik u Sofiji, posetio je Bugarsku novembra 1914, pokušavajući da nagovori Bugare da stanu uz Srbiju i njihovu zajedničku zaštitnicu Rusiju. Njegova poseta samo je zakratko promenila odnos bugarske javnosti prema Srbiji.[10] U vreme Prvog svetskog rata bio je poslanik u Bukureštu. Prilikom ulaska Rumunije u rat na strani sila Antante, radio je protiv savezničkih obećanja datih u pogledu Banata. Bio je u pratnji Nikole Pašića tokom njegovog puta u Petrograd, aprila 1916, kada se razgovaralo o pomoći srpskoj vladi i vojsci i promeni bugarofilske politike zvanične Rusije. Tokom 1917, posebno je posvetio pažnju promeni koncesija koje su sile Antante garantovale Rumuniji u Banatu.[11] Potkraj rata blisko je sarađivao sa Nikolom Pašićem.[12]

Posle rata pristao je da uđe u Vladu Kraljevine SHS. Aprila 1919. imenovan je za ministra šumarstva i rudarstva. U tome resoru se kratko zadržao, jer je preuzeo resor Ministarstva prosvete u dve vlade Ljubomira Davidovića, od avgusta 1919. do februara 1920. godine.[13] U vreme njegovo prvog mandata, doneta je Uredba o uređenju Ministarstva prosvete, 3. septembra 1919, kojom je utvrđena organizacija, propisano funkcionisanje i određene nadležnosti.[14] [15] Cilj je bio da se kontrolom rada u svim oblastima školstva, narodnog prosvećivanja, naučne i kulturne delatnosti garantuje građenje političke svesti u narodu, a posebno kod omladine, svesti o nužnosti "plemenskog zajedništva" shvaćenog u smislu jedinstvenog naroda Južnih Slovena.[16] Njegovim zalaganjem otvoren je Gospodarsko-šumarski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, naredbom od 26. septembra 1919. godine.[17] Potom su osnovani Pravni fakultet u Subotici i Filozofski fakultet u Skoplju, Uredbom od 27. januara i Ukazom od 2. februara 1920. godine.[18] [19] Odmah po preuzimanju resora Ministarstva prosvete, Pavle Marinković se javno izjasnio za promenu kursa u politici obrazovanja učitelja.[20] Dok je bio na toj dužnosti, nastavni plan i program rada učiteljskih škola sa trogodišnjim trajanjem zamenjen je stalnim programom za sve učiteljske škole u Kraljevini SHS.[21] U prvoj polovini 1920. postavljen je za ministra vera, što je ostao do januara 1921. Na svečanosti u Sremskim Karlovcima, avgusta 1920, pročitao je Ukaz kralja Petra I Karađorđevića kojim je potvrđena Odluka Arhijerejskog sabora o ponovnom vaspostavljenju Srpske patrijaršije.[22] Pisao je prikaze, književne i pozorišne kritike. Zalagao se za unapređivanje pozorišta u Srbiji.[23]

Bio je jedan od potpisnika ispred Naprednjačke stranke kojom su Demokratski klub, Samostalna radikalna stranka i naprednjaci formirali jedinstvenu Demokratsku stranku, aprila 1919. godine.[24]

 
Pavle Marinković

Imao je dva mlađa brata Vojislava i Svetislava.[25] [26]

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. str. 35. 
  2. ^ Vesnić mlađi, Radoslav (2008). Dr Milenko Vesnić: gransenjer srpske diplomatije. Beograd: Centar za studije Jugoistočne Evrope : Fakultet političkih nauka. str. 64. ISBN 978-86-82363-95-8. 
  3. ^ Vesnić mlađi, R. Dr Milenko Vesnić: gransenjer srpske diplomatije. str. 74, 75. 
  4. ^ Rajić, Suzana (2014). Aleksandar Obrenović. Vladar na prelazu vekova sukobljenih svetova. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 298. ISBN 978-86-379-1151-7. 
  5. ^ Rajić, S. Aleksandar Obrenović. str. 308, 314. 
  6. ^ Dimić, Ljubodrag; Tešić, Vladeta; Pavlović-Lazarević, Gordana (2000). Ministarstvo prosvete i ministri Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. Beograd: Pedagoški muzej. str. 120. 
  7. ^ Rajić, S. Aleksandar Obrenović. str. 317, 318. 
  8. ^ Rajić, S. Aleksandar Obrenović. str. 367, 385, 397. 
  9. ^ Pavlović, K. Vojislav Marinković i njegovo doba (1876–1935). str. 36. 
  10. ^ Bataković, Dušan T. (2016). Srbija i Balkan: Albanija, Bugarska, Grčka 1914-1918. Novi Sad : Beograd: Prometej : Radio-televizija Srbije. str. 275. ISBN 978-86-515-1174-8. 
  11. ^ Popović, dr Nikola (1977). Odnosi Srbije i Rusije u Prvom svetskom ratu 1914-1918. Beograd: Institut za savremenu istoriju : IP "Narodna knjiga". str. 233—235, 314, 376—380. 
  12. ^ Jovanović Pižon, Jovan (2015). Dnevnik (1896-1920). priređivači Miladin Milošević, Radoš Ljušić. Novi Sad : Beograd: Prometej : Radio-televizija Srbije. str. 513, 521, 527, 529, 530, 537. ISBN 978-86-515-0996-7. 
  13. ^ Ljušić, Radoš; et al. (2005). Vlade Srbije /1805-2005/. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 281, 283. ISBN 86-17-13111-X. 
  14. ^ Bajagić, Dušan (2009). Upravljanje Ministarstvom prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 80, 81. ISBN 978-86-7005-075-4. 
  15. ^ Dimić, Lj.; Tešić, V.; Pavlović-Lazarević, G. Ministarstvo prosvete i ministri Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 41—44. 
  16. ^ Dimić, Lj.; Tešić, V.; Pavlović-Lazarević, G. Ministarstvo prosvete i ministri Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 57, 58. 
  17. ^ Bajagić, D. Upravljanje Ministarstvom prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. str. 232, 240. 
  18. ^ Bajagić, D. Upravljanje Ministarstvom prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. str. 89. 
  19. ^ Dimić, Lj.; Tešić, V.; Pavlović-Lazarević, G. Ministarstvo prosvete i ministra Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 97. 
  20. ^ Ilić-Rajković, Aleksandra (2013). Radna škola u Srbiji (1880-1940), doktorska disertacija. Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu. str. 80. 
  21. ^ Dimić, Lj.; Tešić, V.; Pavlović-Lazarević, G. Ministarstvo prosvete i ministra Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 97. 
  22. ^ Dimić, Lj.; Tešić, V.; Pavlović-Lazarević, G. Ministarstvo prosvete i ministra Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. str. 120. 
  23. ^ Znameniti Jevreji Srbije - biografski leksikon (jezik: srpski)
  24. ^ Gligorijević, Branislav (2010). Demokratska stranka 1919-1928. Beograd: Institut za savremenu istoriju : Službeni glasnik. str. 64. ISBN 978-86-519-0605-6. 
  25. ^ Naši Političari Pavle Marinković narodni poslanik (jezik: srpski)
  26. ^ Pavlović, Kosta St. (1955). Vojislav Marinković i njegovo doba (1876-1935). London. str. 39, 40. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Павле_Маринковић&oldid=26968579”