Википедија

Односи Србије и Бугарске

Односи Србије и Бугарске су инострани односи Републике Србије и Републике Бугарске.

Односи Србија-Бугарска
Map indicating locations of Бугарска and Србија

Бугарска
Србија
Дипломатска мисија
Амбасада Бугарске у БеоградуАмбасада Србије у Софији
Изасланик
Амбасадор Радко ВлаиковАмбасадор Жељко M. Јовић

Односи Србије и Бугарске су постојали и много пре Берлинског конгреса 1878. Званични дипломатски односи су успостављени 18. јануара 1879. Србија има амбасаду у Софији, а Бугарска има амбасаду у Београду. Деле заједничку државну границу у дужини од 318 km.

Историја односа

уреди

Средњи век

уреди
 
Крунисање цара Душана, слика Паје Јовановића на којој су приказани српски и бугарски патријарх који стоје иза цара Душана
 
22 м висока кула, звана Хрељова кула део Рилског манастируа у Бугарској, коју је за време Српског царства дао саградити Душанов протосевест Хреља.

Српска племена и прве средњовековне државне творевине су биле под јаким притиском два суседна царства: Византијом и Првим бугарским царством. Бројни ратови и напади бугарских и византијских снага за контролу над западним Балканом, били су стална претња Рашкој све до 12. века.

Појавом Стефана Немање, а посебно Стефана Првовенчаног и даљег низа владара из династије Немањића, Србија се све више успоставља као равноправни партнер са Бугарском. Међутим, тензије између две државе никако нису престајале. Тек битком код Велбужда 1330, Србија успоставља доминацију на Балкану која ће трајати све до турске најезде.

Политички бракови између српског и бугарског племства су били бројни и чести. Најзначајни брак је женидба будућег цара Душана бугарском принцезом, царицом Јеленом.

Пад под турску власт

уреди
Главни чланци: Маричка битка, Битка код Никопоља и Битка код села Чаморлу

Падом Бугарске под турско ропство, низ бугарских учених људи прелази у Српску деспотовину. Међу њима је најпознатији животописац деспота Стефана Лазеривића, Константин Филозоф. Ова интелектуална имиграција је оставила значајног трага у Србији, посебно у домену језика. Константин Филозоф је био кључни човек који је извршио Ресавску реформу српске редакције старословенског језика, која представља корак уназад у односу на Реформу светог Саве и приближавање језика бугарској норми.

Падом Српске деспотовине 1459, оба народа се налазе у истој, потчињеној позицији. Хришћанско становништво Србије и Бугарске је трпело многе репресалије турске администрације, међу којима су најчувенији премештање читавих села и подручја из једног краја Царства на други, као и злогласни данак у крви. Ово је проузроковало велику етничку измешаност на Балкану, као и честе буне и хајдучију.

Обнављање Србије и Бугарске

уреди
 
Припадници Бугарске легије у Београду 1868.

До конкретних ослободилачких акција двају народа долази 1804. са почетком Српске револуције. Многи Бугари се прикључују српским устаницима. Након Другог српског устанка, а посебно за време кнеза Михаила Обреновића, долази до блиских контаката Србије са бугарским побуњеницима. У Београду се формира бугарска чета која се обучава за ослободилачки рат у Бугарској и која је учествовала на српској страни у инциденту на Чукур-чесми у Београду 1862. године. Такође, кнез Михаило договара са Бугарским одбором у Букурешту формирање заједничке државе Срба и Бугара (види Балканија).

1870. долази до стварања Бугарске егзархије унутар Турске царевине.

Велика источна криза

уреди
 
Кућа у којој је потписан Санстефански споразум, будућа јабука раздора између Србије и Бугарске
Главни чланци: Велика источна криза, Српско-турски ратови (1876—1878), Априлски устанак, Руско-турски рат (1877—1878), Санстефански споразум и Берлински конгрес

Почетком Руско-турског рата 1877, Србија се прикључује Русији. Српска војска је показала велику умешност, и војним победама и продором дуж Јужне Мораве, помогла је руској војсци при ослобађању Бугарске. Сходно својим заслугама, кнез Милан Обреновић и Јован Ристић, делегат Србије на мировној конференцији, сматрали су да Србији треба да припадну подручја која је ослободила српска војска. Међутим, руска страна је била потпуно другог схватања и решила се за стварање Велике Бугарске. Оваква Бугарска је, по руском кнезу Черкаскију, требало да се протеже од Егејског мора до Охрида, прикључивши јој чак и Ниш, Призрен и Приштину. Ово је потпуно револтирало Србију која се осећала превареном и искоришћеном и створило је почетак врло опасног српско-бугарског непријатељства.

 
Балкан 1878. године

Србија, на челу са Јованом Ристићем, брзо се окрећу Бечу и Берлину и њихов незадовољству руском доминацијом на Балкану и помаже отварање Берлинског конгреса, који ће извршити ревизију Санстефанског споразума. За то време, Србија је постигла да не повлачи своју војску са ослобођених територија све док се не донесе коначна одлука у Берлину. Берлински конгрес је Србији признао међународну независност и признао јој територијалне добитке које је ослободила српска војска. Са друге стране, Бугарској није призната независност, подељена је на две аутономне области у оквиру Османског царства (види Кнежевина Бугарска и Источна Румелија) и њене границе предвиђене Санстефанским споразумом су значајно смањене. Овакво решење је изазвало велико огорчење, овог пута у Бугарској.

После Берлинског конгреса

уреди

И поред контроверзи два мировна конгреса, односи Србије и Бугарске остају пријатељски. Међутим, јављају се нова отворена питања која заоштравају ове односе.

Та отворена питања су међу неколико узрока Српско-бугарског рата 1885.

Дипломатски односи су успостављеи 1879. године.[1]

Српско-бугарски рат 1885.

уреди
 
Потписници Букурешког мира после Српско-бугарског рата
Главни чланци: Бугарска криза (1885–88), Пловдивски преврат, Српско-бугарски рат (1885), Букурешки мир 1886. и Спомен-костурница Паметник

Непосредан повод за отпочињање рата био је бугарски преврат у Источној Румелији и проглашење уједињене Бугарске 6. септембра 1885. у Пловдиву. С једне стране, Србија се уплашила да ће уједињена Бугарска бити исувише јак ривал у области Македоније. С друге стране, краљ Милан је желео да једном ратном победом скрене пажњу српске јавности са унутрашњих проблема. Овај рат се по Србију завршио дебаклом. Једино је интервенцијом Беча спречена потпуна катастрофа. Беч је од Москве тражио да Софија повуче своју војску и да ситуација по питању територија остане непромењена.

Спор око Македоније

уреди
 
Политички извештај о српско-бугарским везама које су на ивици сукоба због јаке кампање против Србије. Кампања је пуна ратног расположења (4. јун 1908)
Главни чланак: Борба за Македонију

Уједињењем Бугарске 1885. и проглашењем њене независности 1908. године, све више расту бугарски апетити по питању Македоније. На овом простору су се сусрела три млада и незајажљива национализма:

Све три стране су почетком 20. века почеле жустру агитацију на подручју Македоније. Грчка је највише радила преко цркве у којој је већина свештенства била грчког порекла и коју су водили Грци. Са друге стране, Србија и Бугарска су своју агитацију вршиле путем образовања и лобирања код средње класе код Македонаца. Убрзо су се појавиле и револуционарне групе које су се бориле у име једне од три стране, а најчешће су то биле одметничке банде које су радиле за свој интерес и терорисале цивилно становништво Македоније. Такође, убрзо у причу улази и Румунија са својом тезом да Власи који живе у Македонији представљају етничке Румуне. Овај потез Румуније је мање био мотивисан заштитом влашког становништва, а више притиском на Бугарску по питању Добруџе, као и жељом да се Румунија постави као значајан чинилац у балканским односима.

Балкански ратови

уреди

Први балкански рат

уреди

Председник владе Краљевине Србије Милован Миловановић је јасно увидео да је питање Македоније најбоље и најповољније може решити свебалканским договором, а посебно договором Србије и Бугарске као кључних актера. Стога он, у име Србије, потписије Уговор са Бугарском 13. марта 1912. Овај споразум предвиђа:

  • Протеривање Турака из Европе
  • Проширивање Србије на Албанију и њен излазак на Јадранско море
  • Разграничење Србије и Бугарске у Македонији: граница Србије би била све северно од Криве Паланке и пружа се опште у југо-западном правцу до Охридског језера. Питање Сруге била би предмет арбитраже руског цара након завршетка рата.

Овај Уговор је био окосница будућег Балканског савеза између Србије, Бугарске, Црне Горе и Грчке којим је отпочео Први балкански рат и којим су Турци протерани из највећег дела Европе. За време рата Српска војска је помагала Бугарској слањем снага под командом Степе Степановића у опсаду Једрена.

 
Књига Милутина Р. Степановића о односима Србије и Бугарске, публикована 1913. године

Други балкански рат

уреди

Други балкански рат Бугарска је започела нападом на дотадашње савезнике, почео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.

 
Бугарска у Европи после Балканских ратова

Први светски рат

уреди
 
Сусрет немачког и бугарског цара у окупираном Нишу 1916.
Главни чланци: Тројна инвазија на Србију, Бугарска у Првом светском рату, Албанска голгота, Солунски фронт, Спомен-костурница у Сурдулици, Бомбардовање Софије 30. септембра 1916, Топлички устанак и Солунско примирје

Краљевина Бугарска је постала чланица Централних сила и 1915 напала Србију. Са сломом бугарске војске на Солунском фронту Бугарска је прва од Централних сила која је објавила капитулацију.

Односи Југославије и Бугарске

уреди

Између два светска рата

уреди
 
Бугарска по Нејском мировном уговору
Главни чланци: Нејски мировни уговор, Ванчо Михајлов, Удружење против бугарских бандита, Нишки споразум (1923) и Величко Керин

Краљ Александар се сусрео са бугарским краљем Борисом на Београдској железничкој станици 18. септембра 1933. Састанак је требало да траје 21 минут, али се одужио на више од сат времена. Том приликом, краљ Александар је променио своје мишљење о краљу Борису.

Према извесним наводима, краљ Борис је провео строго инкогнито у Југославији недељу дана, када га је краљ Александар упознао са виђенијим личностима у југословенској држави.[2] Бугарски краљевски пар боравио је у званичној посети Београду од 10. до 13. децембра 1933. Током ових сусрета, два монарха су договарали ближу сарадњу Југославије и Бугарске, одрицање Софије од територијалних претензија према суседу, напуштање тзв. "македонског питања" и обрачун владе у Софији са ВМРО.[3][4]

Краљ Александар и Краљица Марија су од 27. до 30. септембра 1934. званично посетили Бугарску.[5] Само девет дана пре него што ће бити убијен у Марсељу, краљ Александар Први Карађорђевић завршио је 30. септембра 1934. године посету Бугарској.[6]

Председник владе и министар иностраних послова Милан Стојадиновић је и пре повратка на власт тежио успостављању пријатељских односа са Бугарском, 1933-1934. године. По формирању своје владе, настојао је да омогући мирну ревизију међународних уговора како би омогућио бугарској држави да добије територијални излаз на Егејско море, 1936. године. Даље зближавање је омогућено потписивање Пакта о вечном пријатељству две земље 1937. године.[7] На састанку организованом у Нишу 30. октобра 1938. Милан Стојадиновић и Георгиј Кјосеиванов, председник Владе Краљевине Бугарске, разматрали су могућност успостављања царинске уније и војног савеза.[8][9]

Међутим, кнез Павле Карађорђевић није веровао у искреност краља Бориса. Како је сам говорио о бугарском монарху: "Он је са свима добар - у Лондону је Енглез, у Берлину Кобург, а у Италији Парма".[10] Његово неповерење, према Бугарима уопште, делили су војни врх и помоћник министра иностраних послова Иво Андрић.[11] Стојадиновићеву идеју блиске сарадње са Бугарском делили су помоћници министра иностраних дела Владислав Мартинац и Милоје Смиљанић, стим што се Мартинац противио идеји о југословенско-бугарском уједињењу.[12] Нови министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић није напуштао идеју сарадње са Бугарском, али је после избијања Другог светског рата ишао само дотле докле је то одговарало југословенским интересима.[13][14]

Главни чланци: Бугарска у Другом светском рату и Други светски рат у Југославији

Бугарска је 1. марта 1941. приступила Тројном пакту, поставши савезницом Немачке, Јапана и Италије. Након тога су немачке снаге ушле у Бугарску како би припремиле инвазију на Југославију и Грчку.

Период комунизма

уреди
 
НР Бугарска је била део Варшавског пакта
Главни чланци: Бледски споразуми Тито — Димитров, Информбиро и Варшавски пакт

Транзиционе 90-е

уреди
 
Бугарска 2004. постаје део Нато пакта

За време распада Југославије Бугарска је знатно потпомогла сецесионисте у Словенији и Хрватској са кријумчарејем оружја преко бугарских лука (Бургас, Варна) у луку Копер. Прво оружје из Бургаса стигло је 20. јуна 1991, 7 дана пред почетком рата у Словенији.[15] Бугарска је прва земља која је признала независност Републике Македоније 1991.

Независна Србија

уреди

Бугарска је 2008. признала самопроглашено Косово као независну државу, што је заоштрило односе два народа, али две земље имају добру сарадњу у области културе, што се види у примерима копродукције српских филмова.[16]

Србија и Бугарска су 2018. године прославиле 140 година модерних дипломатских односа.[17][18]

Председници Србије Александар Вучић и бугарски премијер Бојко Борисов закључили су да је отварање Балканског гасовода кроз Бугарску и Србију 2021. године „изванредан успех две братске државе“.[19]

Децембра 2023. српске обавештајне и полицијске снаге ухапсиле су бугарског шпијуна Љ. Г. (61) из Босилеграда, запосленог у Центру за културу и резервног официра Војске Србије, који се сумњичи да је водио широку шпијунску мрежу на југу Србије.[20][21][22]

Бугарска је крајем 2023. најавила да ће Србији и Мађарској увести порез на транзит природног гаса из Русије. Октобра 2023. Србија и Мађарска су том приликом заједнички саопштиле да неће оставити „непријатељску бугарску одлуку без одговарајућег одговора”. Бугарска је повукла своју одлуку децембра 2023.[23]

Почетком 2024. председник Бугарске Румен Радев и потпредседница Илиана Јотова. Они су тражили да Бугари добију статус националне мањине на спорној територији Косова и да буду препознати у њиховом уставном документу. Бугарски званичници су настојали да тврде да су Горанци бугарског порекла.[24]

Билатерални односи

уреди

Садашњи односи Србије и Бугарске остали су добри иако су били жестоко пољуљани када је Бугарска званично признала независност Косова и Метохије.

Од 2007. Бугарска је члан Европске уније и подржава чланство Србије у тој организацији.

Косово

уреди

Бугарска је признала једнострано проглашење независности Косова.

Бугарска је гласала за пријем Косова у УНЕСКО приликом гласања 2015.

Посете

уреди
  • Председник Владе Р. Србије Александар Вучић учествовао је на трилатералном састанку председника Влада Р. Бугарске, Мађарске и Р. Србије, у Бургасу, 13. септембра 2016.
  • Председник Владе Р. Србије, Александар Вучић учествовао је на трилатералном састанку председника Влада Р. Бугарске, Румуније и Р. Србије, у Софији, 24. октобра 2015.
  • На позив председника Р. Србије, Томислава Николића, председник Р. Бугарске, Росен Плевнелиев боравио је у узвратној посети Р. Србији, 12-13. марта 2015.

Економски односи

уреди

Економска сарадња се одвија претежно путем робне размене. По обиму размене, Р. Бугарска спада међу значајније трговинске партнере Р. Србије.

  • У 2018. години укупна спољнотрговинска размена је износила 1,236 милијарду долара, од чега се на српски извоз односи 725 милиона долара, а увоз 511 милиона УСД. Поред трговине, најзначајније области у економској сарадњи су саобраћај, енергетика, туризам и прекогранична сарадња.
  • У 2019. години, извоз Србије је износио 647 милиона УСД, а увоз 520 милиона долара.
  • У 2020. години укупна спољнотрговинска размена износила је 1,090 милијарду долара, од чега се на наш извоз односи 623 милиона долара, а увоз 467 милиона УСД.[25][26]

Поред трговине, значајне области у економској сарадњи су саобраћај, инфраструктура, енергетика, туризам, сарадња малих и средњих предузећа.[27]

Дипломатски представници

уреди

У Београду

уреди

У Софији

уреди

Поређење

уреди
  Бугарска   Србија
Становништво 7.606.551 7.498.001 (без КиМ)
Површина 110.910 km² 88.361 km²
Густина насељености 68,9 /km² 96,78/km² (без КиМ)
Главни град Софија - 1.404.929 (1.449.108 шире подручје) Београд - 1.182.000 (1.630.000 шире подручје)
Облик владавине Парламентарна република Парламентарна република
Званични језик Бугарски Српски
Вероисповест 82,64% Православље, 12,20% Ислам, 0,55%
Католицизам, 0,53% Протестантизам, 0,19% остало,
3,57% неизјашњени, 0,31% нема података 		84,1% Православље, 6,24% Католицизам, 4,82% Ислам,
1,44% Протестантизам, 3,4% атеисти
Етничка структура 84% Бугари, 9% Турци, 5% Роми, 2%
остали 		82,86% Срби, 3,91% Мађари, 1,82% Бошњаци,
1,44% Роми, 1,08% Југословени, 0,89% Словаци, 9,79% остали
ГДП (номинални) 51,989 милијарди $ (6.857 $ по глави становника) 50,061 милијарди (6.781 $ по глави становника)

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Сто четрдесет година дипломатских односа Бугарске и Србије („Политика”, 24. јануар 2019)
  2. ^ Скутунов, Коста Георгиев (2004). Бурни времена: Цар Борис III отблизо. София: Синева. стр. 627, 628, 630, 631. ISBN 9549983439. 
  3. ^ Глигоријевић, Бранислав (2010). Краљ Александар Карађорђевић у европској политици (2. изд.). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 145—150. ISBN 978-86-17-16566-4. 
  4. ^ Марковић, Душан; Мићић, Срђан (2017). „Сусрети краља Александра и краља Бориса од септембра до децембра 1933. године” (PDF). Токови историје. 1: 179—192. 
  5. ^ „Александар први - краљ Југославије : 1918-1934 / аутор изложбе и каталога Митар Тодоровић. - Београд : Архив Србије и Црне Горе, 2006”. Архивирано из оригинала 27. 06. 2019. г. Приступљено 02. 07. 2017. 
  6. ^ 80 ГОДИНА ОД УБИСТВА КРАЉА: Завера против Срба, srbin.info
  7. ^ Mićić, Srđan (2022). „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliance to Neutrality”. Ур.: Mićić, Srđan; Čavoški, Jovan. On the Fault Lines of European and World Politics: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. Belgrade: Institute for Recent History of Serbia. стр. 116, 117. ISBN 978-86-7005-212-3. 
  8. ^ „ЈУГОСЛАВИЈА У МЕЂУНАРОДНИМ ОДНОСИМА 1918–1992” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 11. 2016. г. Приступљено 13. 01. 2017. 
  9. ^ Манчев, Кръстьо (1989). Югославия и международните отношения на Балканите, 1933-1939. София: Българска академия на науките. стр. 205, 206. 
  10. ^ Балфур, Нил; Макеј, Сали (1990). Кнез Павле Карађорђевић. Једна закаснела биографија. Београд: Литера. стр. 69, 70. 
  11. ^ Mićić, S. „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliance to Neutrality”. On the Fault Lines of European and World Politics: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. стр. 115. 
  12. ^ Mićić, S. „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliance to Neutrality”. On the Fault Lines of European and World Politics: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. стр. 115, 116. 
  13. ^ Hadži-Jovančić, Perica (2022). Treći rajh i Jugoslavija. Ekonomija straha, 1933-1941. Beograd: Друштво за урбану историју. стр. 150. ISBN 978-86-82354-00-0. 
  14. ^ Mićić, S. „Shifting in the Yugoslav Foreign Policy from Regional Alliance to Neutrality”. On the Fault Lines of European and World Politics: Yugoslavia between Alliances and Neutrality/Non-Alignment. стр. 118. 
  15. ^ Šurc Matej, Zgaga Blaž (2011). V imenu dražve "Prepropdaja" druga knjiga (Prvo изд.). Ljubljana: Sanje. стр. 204—209. ISBN 9789612740665. 
  16. ^ „Filmski centar: Bugari finansiraju dva filma iz Srbije sa 200.000 evra - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2019-06-26. Приступљено 2023-12-06. 
  17. ^ Jovanović, Radomir (2018-04-20). „Srpsko-bugarski diplomatski odnosi: u osvit prvih 140 godina”. CMJP (на језику: српски). Приступљено 2019-07-01. 
  18. ^ К, А. „Сто четрдесет година дипломатских односа Бугарске и Србије”. Politika Online. Приступљено 2019-07-01. 
  19. ^ „Балкански ток изузетан успех две братске државе”. Politika Online. Приступљено 2021-01-02. 
  20. ^ Khandelwal, Sakchi (2023-12-06). „Bulgarian Spy Network Unveiled by Serbian Security Services”. BNN Breaking (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-06. 
  21. ^ „PM Denkov Confirms Arrest of Bulgarian National in Serbia”. www.bta.bg (на језику: енглески). Приступљено 2023-12-06. 
  22. ^ „ПИПЦИ СЕЖУ И ДО КОНЗУЛАТА "Новости" откривају: Ко је био у мрежи бугарског шпијуна”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-12-06. 
  23. ^ Evropa, Radio Slobodna (2023-12-18). „Bugarska ukinula taksu na tranzit ruskog gasa da osigura ulazak u šengensku zonu”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2024-01-21. 
  24. ^ Ćup, Euronews Srbija/Anđeka (2024-01-14). „Tri zahteva Sofije za Prištinu: Traže da Bugari budu nacionalna manjina na Kosovu, Goranima pripisuju bugarsko poreklo”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-01-14. 
  25. ^ „Serbia exports to Bulgaria”. Trading Economics. Приступљено 22. 8. 2021. 
  26. ^ „Serbia imports from Bulgaria”. Trading Economics. Приступљено 22. 8. 2021. 
  27. ^ „Билатерални односи са Бугарском”. Архивирано из оригинала 15. 07. 2015. г. Приступљено 08. 07. 2015. 
  28. ^ Драгишић П. (2007). Југословенско-бугарски односи. Београд. стр. 218,231. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Односи_Србије_и_Бугарске&oldid=28726808”