Pariski mir (1856)
Pariski mir iz 1856. godine, okončao je Krimski rat koji se vodio između Ruske Imperije i saveznika Osmanskog carstva (Britanska imperija, Drugo Francusko carstvo i kraljevina Sardinija)[1] mirovnim sporazumom,koji je potpisan 30. marta 1856. u Pariskom kongresu, a Crno more je postalo neutralna teritorija. Crno more je bilo zatvoreno za ratne brodove, dok je na njegovim obalama zabranjena izgradnja utvrđenja i raspoređivanje vojnih snaga. Mirovni sporazum je označavao ozbiljan prekid ruskog uticaja u regionu. Uslovi za povratak Sevastopolja i drugih gradova južnog Krima su bili veoma štetni za Rusiju jer nije mogla da uspostavi ni mornarički ni vojni arsenal na obalama Crnog mora.
Rezime uredi
Pariski mirovni sporazum je mirovni sporazum potpisan 30. marta 1856. godine u Parizu od strane Rusije, sa jedne strane, i saveznika na čelu sa Osmanskim carstvom, Francuskom i Velikom Britanijom, sa druge strane. Potpisivanjem ovog Sporazuma okončan je Krimski rat. [2]
Ovaj sporazum se jednim delom odnosio i na Dunav koji se stavlja na raspolaganje svim velikim silama kao celini. Takođe, velike sile su se obavezale da poštuju nezavisnost i teritorijalni integritet Osmanskog carstva i da neće ugrožavati unutrašnju politiku tog carstva. Crno more je postalo neutralna teritorija, a njegove luke su zatvorene za ratne brodove, dok je na njegovim obalama ponovo zabranjena izgradnja utvrđenja ili raspoređivanje vojnih snaga. Proglašava se i slobodno kretanje duž Dunava, ali pod kontrolom međunarodne komisije. Moldavija i Vlaška ostaju pod jurisdikcijom Osmanskog carstva, ali im je, slično Srbiji, data široka autonomija. Ovim Sporazumom, Olandska ostrva su demilitarizovana i pripojena ruskoj autonomnoj kneževini Finskoj. Pariski mirovni sporazum je dobrim delom izmenjen, kada je Pruska porazila Francusku, nakon čega je Rusija ponovo uspostavila svoju crnomorsku flotu.
Pregovori uredi
.jpg)
Kako je prvi moderni rat došao do završetka posle osamnaest meseci, sve strane koje su učestvovale u ratu su želele da dođu do trajnog rešenja.[3] Međutim, suprotstavljeni ciljevi su pokvarili ideju trajnog i konačnog mirovnog sporazuma. Čak su i saveznici imali suprotstavljene ciljeve po okončanju rata, što je dovelo do daljih problema Osmanskog carstva, naročito u pogledu njegovih odnosa sa Ruskim carstvom i evropskim koncertom. Nepoverenje između francuskih i britanskih saveznika tokom rata je takođe dovelo do dubokih problema u zaključivanju razumnog mirovnog sporazuma.
Iako se već jedan rat formalno završio, posle njega se odigrao i drugi, najverovatnije zbog mirovnog sporazuma.[4][5]
Ruski ciljevi uredi
Uprkos gubitku u ratu, Rusi su želeli da se osiguraju da će napustiti Pariski kongres, a da njihovom carstvu ostane snage i da neke od teritorija koje su osvojili u ratu ostanu pod njihovom vlašću. Kada je Aleksandar II došao na vlast 1855. godine, morao je da se izbori sa potencijalnom krizom koja je pretila rušenju Ruskog carstva. Problemi koji su se pojavljivali sa svih strana carstva, od delova Finske preko Poljske i Krima i mnogih unutrašnjih konflikata, doveli su rusku ekonomiju do ivice kolapsa.Rusija je znala da će se za nekoliko meseci dogoditi totalni poraz koji je neizbežan, što bi označavalo potpuno poniženje Rusije na globalnom nivou. Mirovni pregovori su vođeni na čelu sa Aleksandrom II i Ujedinjenim Kraljevstvom i Francuskom u Parizu 1856. godine u cilju zadržavanja nekih carskih poseda i zaustavljanju smrti jedva obučenih vojnih rezervi, kao i u cilju zaustavljanja ekonomske krize.[3] Jedan od glavnih ciljeva Rusije je bio okončanje rata uz privid da je u ruskom medvedu, koji je nekada ulivao strah u kosti Zapadnim saveznicima, ostalo nešto snage. Nastojala je "da pretvori poraz u pobedu... preko ... mirnodopske (unutrašnje) reforme i diplomatskih inicijativa".[6] Rusi su želeli, kao i Osmanlije, da im skrenu pažnju kako bi se fokusirali na popravljanje mnogih unutrašnjih problema, kao što su ekonomija i rastući društveni nemir zbog kojih se Rusija nije dovoljno potrudila u ratu protiv Osmanlija.
Britanski i francuski ciljevi uredi
Najinteresantniji odnos u Pariskim mirovnim pregovorima je verovatno imala Francuska sa Britanijom. One su naizgled usred rata nastavile sa njihovim rivalstvom iz Napoleonovog rata. Francuzi su mnoge poraze saveznika svaljivali na činjenicu da je Velika Britanija ušla u rat bez dobrog akcionog plana, što je možda i ilustrovano propalom vojnom akcijom za vreme bitke kod Balaklave. Britanci su sve više strahovali tokom rata da će Francuzi zauzeti oslabljenu Rusiju i posvetiti pažnju na osvetu za francuske vojne poraze, za koje je zaslužna Britanija, kod Vaterloa i Trafalgara.[7] Britanski i francuski političari i diplomate su podržali ruski mirovni pregovor jer bi se tada okončao rat pre nego što bi iko od njih stigao da izda jedno drugog.
Velika Britanija i Francuska su takođe želele da obezbede da Osmansko carstvo izađe jače iz Pariskog mira kako bi balans snaga u Evropi održalo stabilnim. Britanija i Francuska su se nadale da će mir i ograničavanje Rusa ključnim oblastima, kao što je Crno more, pomoći oslabljenom Osmanskom carstvu da se fokusira na unutrašnje probleme kao što je suzbijanje talasa nacionalizma u mnogim državama pod carskom vlašću. Velike sile su strepile da će bez pune osmanske kontrole nad carstvom doći do grabljenja njegove teritorije i osnaživanja nacija, što bi predstavljalo pretnju Francuskoj i Britaniji. Ruske i nemačke sile, osnažene dobitkom zemalja od raspadnutog Osmanskog carstva, toliko su ih uplašile da nisu želele ništa više, osim da zaštite "evropskog bolesnika" od daljnih spoljašnjih uticaja.[8] Tako je potpuno uklanjanje Rusije iz Dunavskih provincija i Crnog mora poslužilo i kao zaštita britanske dominacije, kao i da se oslabi Rusija.
Ruski gubici uredi
Osmanska, francuska i britanska vlada su želele mnogo veći poraz Ruskog carstva, koje je i dalje bilo oslabljeno u mnogim ključnim delovima. Rusi su izgubili preko 500.000 trupa i znali su da bi dalje korišćenje jedva obučenih vojnih rezervi dovelo do još većeg gubitka. Rusija je bila primorana da se povuče iz Dunavskih kneževina, gde je započet period potpunog tutorstva Osmanlija i Kongresa velikih moći.
Rusija je morala da se vrati u Moldaviju, deo teritorije koji je priložen 1812. ušću Dunava, u severnoj Besarabiji. Tako je Rusija izgubila uticaj koji je imala nad rumunskim kneževinama (Moldavija i Vlaška) koje su, zajedno sa kneževinom Srbijom, dobile veću nezavisnost.
Rusija je takođe bila primorana da odustane od svoje tvrdnje, koja joj je bila izgovor za rat, da zaštiti hrišćane u Osmanskom carstvu, u korist Francuske. Ruski ratni brodovi nisu mogli da plove Crnim morem, što je veoma smanjilo ruski uticaj nad važnim lukama. Još jedan gubitak koji je Rusija morala da pretrpi posle rata jeste slabljenje ekonomije i nemiran narod koji je bio nezadovoljan ratnim ishodom. Politički i socijalni nemir, koji je bio praćen ekonomskim raspadom, naveli su njene intelektualce da iskoriste poraz za zahtevanje fundamentalne reforme vlade i društvenog sistema. Emancipacija kmetova i širenje revolucionarnih ideja su se uglavnom dešavali zbog poraza.
Kratkoročne posledice uredi
Trenutni rezultat primirja je bilo otvaranje Crnog mora za bezbednu, otvorenu međunarodnu trgovinu. Do tad je sprečavana bezbedna trgovina jer je i ruskih brodova bilo više. Ruska flota u Crnom moru je bila značajna jer je potapala tursku flotu. Sada kada je ruska flota proterana sa Crnog mora, mogla je da se održava mirna trgovina.[9] Pariski mir je takođe okončao rat i uveo privremenu stabilnost u Evropu. Osmanlije su mogle da posvete svu svoju pažnju oslabljenoj unutrašnjoj infrastrukturi, dok su se Rusi fokusirali na svoju ekonomiju. Tenzije koje su izazvane oportunističkim strahom britanaca i francuza su privremeno zaustavljene. Međutim, ništa iz Pariskog mirovnog sporazuma nije moglo da održi Evropu stabilnom u dugom vremenskom periodu jer su izazvane mnogo veće dugotrajnije posledice.
Pariski mirovni sporazum je zahvaćen opštom publikom u mestima kao što su Francuska i Velika Britanija jer je Krimski rat, kao jedan od prvih modernih ratova, takođe bio i prvi u kojem je narod dobio precizno medijsko izveštavanje o pokolju. Premijer Velike Britanije, lord Aberden, koji je viđen kao nesposoban u ratnim veštinama, izgubio je glas u Parlamentu i povukao se u korist lorda Palmerstona, koji je viđen kao neko ko ima bolji plan za pobedu.[3] Mir je bio neophodan jer je po prvi put spoljna politika bila dostupna ljudima koji su zahtevali kraj krvoprolića.
Dugoročne posledice uredi
Nacionalizam je bio učvršćen na mnoge načine Krimskim ratom i veoma malo je urađeno na sistemskom nivou da se suzbiju talasi rastućeg nacionalističkog pogleda u mnogim nacijama. Osmansko carstvo, sledećih nekoliko decenija do Prvog svetskog rata, moralo je da potisne nacionalističke poglede u mnogim svojim provincijama. Nekadašnja moćna i cvetajuća zemlja - ujedinjeno carstvo, cepalo se jer su mnoge etničke grupe zahtevale više prava, najviše samoupravljanje. Velika Britanija i Francuska su dozvolile da se situacija u Evropi na kratko stabilizuje, ali Pariski mir nije mnogo učinio za stvaranje dugotrajne stabilnosti evropskog koncerta. Osmanlije su se pridružile evropskom koncertu nakon potpisivanja mirovnog sporazuma, ali su mnoge evropske zemlje gledale na raspadajuće carstvo ili u strahopoštovanju ili pohlepno. Rat je otkrio svetu koliko je bilo važno rešavanje "Istočnog pitanja" za stabilnost Evrope. Međutim, Pariski mir nije ponudio nikakvo rešenje za to pitanje.[5]
Važnost Osmanskog carstva za Veliku Britaniju i Francusku je u održavanju balansa moći u Crnom i Mediteranskom moru. Mnogi su potpisivanje ovog Pariskog mira gledali kao ulazak Osmanskog carstva na evropsku međunarodnu scenu. Veći prodor evropskog uticaja na osmansko međunarodno pravo i opadanje naglašavanja islamse prakse u njihovom pravnom sistemu ilustruje više od uključivanja osmanskog carstva u evropsku politiku i sporove, što dovodi do njegove velike uloge u Prvom svetskom ratu.[10]
Austrija i Nemačka su bile zahvaćene nacionalizmom kao rezultatom potpisivanja Pariskog mira. Austrija je inače bila saveznik Rusije, ali je bila neutralna tokom rata. Mobilizovala je trupe protiv Rusije i poslala joj ultimatum tražeći da se ruske vojne snage povuku sa Balkana. Posle poraza Rusije, odnosi između dve nacije najkonzervativnije Evrope ostali su napregnuti. Rusija kao centar konzervativizma i spasilac Austrije tokom Mađarske revolucije 1848. godine, ljutito je gledala na neuspeh Austrije da pomogne bivšem savezniku, što je dovelo do ruskog nemešanja u Francusko-Austrijskom ratu 1859. godine. To je označavalo kraj austrijskog uticaja u Italiji. Godine 1866. u Austrijsko-pruskom ratu, izgubila je uticaj u mnogim nemačkim govornim područjima. Austrija je imala kompromis sa Mađarskom 1867. koji je označavao deljenje moći u Dunavskom carstvu sa Mađarima. Status Austrije kao velike sile je ozbiljno smanjen posle udruženja Nemačke, Italije i Rumunije. Austrija je polako postala nešto manja od Nemačke, satelitska država. Ujedinjena i ojačana Nemačka nije bila prijatna misao za mnoge u Francuskoj i Britaniji jer bi predstavljala pretnju francuskim granicama i britanskom političkom i ekonomskom interesu na Istoku.[11]
U suštini, rat koji se vodio radi stabilizacije moći u Evropi je doveo do privremenog mira. Velike sile su samo očvrsnule nacionalističke poglede etničkih grupa, pod kontrolom pobedničkih Osmanlija i Nemačkih država. Do 1877. godine, Rusi i Osmanlije su ponovo bili u ratu.[5]
Odredbe uredi
Sporazum je uveo Osmansko carstvo u Evropski koncert i snage su obećale da će poštovati njegovu nezavisnost i teritorijalni integritet. Rusija je predala nešto moći i odustala od svoje izjave da će zaštititi hrišćane od osmanskog dometa. Crno more je demilitarizovano i međunarodna komisija je postavljena kako bi garantovala slobodu trgovine i plovidbe Dunavom. Moldavija i Vlaška će ostati pod osmanskom upravom, ali su im dozvoljeni nezavisni ustavi i nacionalne skupštine, koje će biti pod nadzorom velike sile. Projekat referenduma je bio postavljen da prati volju ljudi u vezi ujedinjenja. Moldavija je povratila deo Besarabije (uključujući i deo Buđaka), koji je prethodno imala 1812. godine, podelivši Osmansko carstvo i Rusiju na zapadu. Ujedinjene kneževine Rumunije, koje će kasnije biti formirane od dve teritorije, ostaće u osmanskoj vazalnoj državi do 1877. godine.
Postavljena su nova pravila o ratnim trgovinama Pariskom deklaracijom: (1) korsarstvo je zabranjeno; (2) neutralna zastava je pokrivala neprijateljska dobra, osim krijumčarenih; (3) neutralna dobra, osim krijumčarenih, nisu mogla da se uzimaju pod neprijateljskom zastavom; (4) blokada je morala biti efektivna da bi bila legalna.[12]
Sporazum je takođe demilitarizovao Olandska ostrva na Baltičkom moru, koja su pripadala autonomnom Velikom vojvodstvu Finske. Tvrđava Bomarsund je uništena od strane britanskih i francuskih snaga 1854. godine i stranke koje su potpisale primirje su želele da spreče njenu buduću upotrebu kao rusku vojnu bazu.
Stranke koje su potpisale primirje uredi
Aleksandar Kolona-Valevski- Fransoa Adolf de Burkene
Grof Karl Ferdinand von Buol- Grof Jozef Aleksandar Hubner
Džordž Viliers, 4. vojvoda Klarendona- Henri Velezli, 1. vojvoda Kaulija
Oto Teodor von Mauntofel- Maksimilijan von Hacveld
Princ Aleksej Fjodorovič Orlov- Filip von Brunov
Kamilo Benso di Kavur- Salvatore di Vilamarina
Mehmed Emin Ali-paša- Mehmed Ćamil-beg
Reference uredi
- ^ Hertslet, Edward (1875), "GENERAL TREATY between Great Britain, Austria, France, Prussia, Russia, Sardinia and Turkey, signed at Paris on 30th March 1856 (Translation)" in The Map of Europe by Treaty; which have taken place since the general peace of 1814. With numerous maps and notes, vol. II, London: Butterworth, pages 1250-65; Pierre Albin (1912), "ACTE GENERAL DU CONGRES DE PARIS (30 mars 1856)", Les grands traités politiques. Recueil des principaux textes diplomatique depuis 1815 jusqu'à nos jours, Paris: F.Alcan, p. 170-180
- ^ Istorija Rusije, Aleksej Jelačić, Srpska književna zadruga, Beograd
- ^ a b v James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War. History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
- ^ Temperley, Harold. The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution. The Journal of Modern History, 4, no. 3, 1932, pp. 387–414.
- ^ a b v Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review, 70, 2011, pp. 27–33
- ^ Gorizontoy, Leonid. The Crimean War as a Test of Russia's Imperial Durability.Russian Studies in History, 51, no.1, 2012, pp. 65–94
- ^ James, Brian. ALLIES IN DISARRAY: The Messy End of the Crimean War, History Today, 58, no. 3, 2008, pp. 24–31.
- ^ Pearce, Robert. The Results of the Crimean War. History Review 70, 2011, pp. 27–33
- ^ Wedgewood Benn, David. The Crimean War:and its lessons for today. International Affairs, 88, no. 2, 2012, pp. 387–391
- ^ Palabiyik, Mustafa Serdar, The Emergence of the Idea of ‘InternationalLaw’ in the Ottoman Empire before the Treaty of Paris (1856), Middle Eastern Studies, 50:2, 2014, 233-251.
- ^ Trager, Robert. Long-Term Consequences of Aggressive Diplomacy: European Relations after Austrian Crimean War Threats. Security Studies, 21, no. 2, 2012, pp. 232–265.
- ^ A.W. Ward; G. P. Gooch (1970). The Cambridge History of British Foreign Policy 1783–1919
. Cambridge U.P,. str. 390–91.
Literatura uredi
- Adanir, Fikret (2005). „Turkey's entry into the Concert of Europe”. European Review. 13 (3): 395—417. S2CID 144456772. doi:10.1017/S1062798705000530.
- Bomgart, Vinfrid, and Ana Potinger Sâb. Peace of Paris, 1856: Studies in War, Diplomacy & Peacemaking (1981), 230 pp
- Fajdžiz, Orlando. The Crimean War: A History (2010) pp. 411–65.
- Gordon, Edoard. Histoire du Congrès de Paris (Paris, 1857)
- Jelavić, Barbara. St. Petersburg and Moscow: tsarist and Soviet foreign policy, 1814-1974 (Indiana University Press, 1974) pp. 128–33.
- Mosse, W. E. (1952). „The Triple Treaty of 15 April 1856”. The English Historical Review. 67 (263): 203—229. JSTOR 555223. doi:10.1093/ehr/LXVII.CCLXIII.203.
- Tejlor, Alan Džon Persival The Struggle for Mastery in Europe: 1848–1918 (1954) pp. 83–97
- Temperley, Harold (1932). „The Treaty of Paris of 1856 and Its Execution”. The Journal of Modern History. 4 (3): 387—414. JSTOR 1871004. S2CID 222453885. doi:10.1086/235913.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Stojančević, Vladimir (1971). Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine. Beograd: Izdavačko-štamparsko preduzeće PTT.