Википедија

Politička satira

Politička satira je specijalizovana za dobijanje zabave iz politike, i takođe je korišćena uz subverzivnu nameru gde su politički govor i neslaganje zabranjeni od strane režima, kao metoda promovisanja političkih argumenata gde su takvi argumenti strogo zabranjeni. Politička satira se obično razlikuje od političkog protesta ili političkog neslaganja jer ne sadrži nužno dnevni red niti traži da utiče na politički proces. Iako povremeno može, obično ima za cilj da zabavi. Po svojoj prirodi retko nudi konstruktivni pogled na sebe, kada je korišćena kao deo protesta ili neslaganja. Ima tendenciju da jednostavno nađe greške u stvarima više nego što daje rešenja.

Poreklo i žanrovi uredi

Satira se može pratiti iz istorije, gde god su postojale organizovana vlada i društvene kategorije tu je i bila satira. Najstariji primer koji je preživeo do danas je Aristofan. U njegovo vreme satira je ciljala najviše političare kao što je Kleon[1] i religiju u to vreme na čelu sa Zevsom. Satira i uznemiravanje su progresivno napali čak i osnovne i najsvetije činjenice vere, vodeći do povećane sumnje prema religiji od strane opšte populacije.[2] Rimski period nam, na primer, daje satirične poeme i epigrame Marcijala. Cinični filozofi su se često našli u političkim satirama. Zbog nedostatka političke slobode i govora u mnogim antičkim civilizacijama tajna satira je češća nego otvorena satira u antičkim literaturama političkog liberalizma. Istorijski, na ljudsko mišljenje u atinskoj demokratiji je dosta uticala politička satira koja je izvođena od strane komičnih pesnika i u pozorištima.[3] Gledanje ili čitanje satire je od antičkog doba bilo jedan od najboljih načina da se razume kultura i društvo.[4][5][6]

Tokom 20. I 21. veka satira se našla u sve većem broju medija (u crtaćima kao politički crtaći sa teškim karikaturama i preterivanjem, i u političkim časopisima) i paralelno prikazivanje političkih skandala u izvođenjima (uključujući televizijske emisije). Primeri uključuju muzičare kao što je Tom Lehler, grupe koje uživo nastupaju kao što je „Koraci kapitola“ i „Monata“; kao i javna televizija i čovek koji uživo nastupa Mark Rasel. Dodatni podžanrovi uključuju klasike literature kao što su Guliverova putovanja i Životinjska farma i najnoviji internet Ezine i internet sajtovi kao što je Onion.

19. vek uredi

Francuska uredi

Jedan primer je letak Morisa Žolija 1864. godine pod naslovom Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskjea koji napada političke ambicije Napoleona III.

U komadu je dosta korišćeno književnih uređaja za dijalog između dve dijabole u paklu, istorijske karaktere Makijavelija i Monteskjea da bi zataškao direktni i ilegalni napad na Napoleonovu vladavinu. Plemeniti baron Monteskje je napravio slučaj za liberalizam. Politički pisac Florentin je predstavio Makijavelijev slučaj kao slučaj ciničnog despotizma. Na taj način Džoli nagoveštava na skrivene načine u kojima liberalizam može da predstavi despota kao Napoleona III. Kako god, sam „Princ“ je takođe nekad bio shvaćen kao politička satira.

Nemačka uredi

Glavni članak „Kabaret“ Prema Santijani, Niče je zapravo žestoki satirista.[7] Ničeova satira je bila usmerena na Luteranizam.[8]

Britanski mediji uredi

Ujedinjeno Kraljevstvo ima dugu tradiciju političke satire koja potiču još iz prvih godina engleske literature. U nekim delima kao što su brojna dela Vilijama Šekspira može se primetiti ili makar izvesti satira, uključujući „Ričarda III“, „Mletačkog trgovca“. Kasniji klasici kao što su Džonatan Sviftov „Skromni predlog“ su više potpuni u njihovoj satiričnoj prirodi.

U moderno doba politička satira Ujedinjenog Kraljevstva uključuje letke i novinske članke kao što su „Privatni detektiv“, aktuelni televizijski šou kao što je „Imam vesti za tebe“, i televizijske serije kao što je „Da ministre“, „Kuća od karata“ i filmovi „Gustina“ i „Tori dečak“.

Na američkoj televiziji uredi

Na američkoj televiziji satira se sve više pojavljuje tokom 1960-ih godina. Neke od prvih emisija koje su koristile političku satiru su obuhvatale britanske i američke verzije emisija „To je bila nedelja koja je bila“ (emitovana na Američkoj radiodifuznoj kompaniji, odnosno na ABC-u, u Sjedinjenim Američkim Državama), CBS-ovi „Sat komedije braća smrtnici“ i NBC-ovi „Smeh Rovana i Martina". Tokom meseci u kojima se vodila predizborna kampanja za predsedničke izbore 1968. godine, Ričard Nikson se pojavio u emisiji „Smej se“ i ponovio programsku frazu „Zakucaj mi to“.[9] Drugi oblici satire 1960-ih i ranih 1970-ih su se obično koristili u sitkom formatu (komedija situacije), kao što je šou „Sve u porodici“.

Kada je emisija „Subota veče uživo“ debitovala 1975, šou je počeo da menja način na koji komičari prikazuju predsednika na televiziji. Čevi Čejs je otvorio četvrtu epizodu emisije sa njegovom imitacijom zbunjenog Džeralda Forda.[10] Čejs nije promenio svoj izgled da bi izgledao kao predsednik Ford, već je prikazao predsednika tako što je više puta pao na sceni. Još neke od imitacija poznatih predsednika u toj emisiji bile su Den Akrojdove imitacije Ričarda Niksona i Džimija Kartera, Dejna Karvija kao Džordža H. V. Buša, Darel Hamonda kao Bila Klintona, Vila Farela kao Džordža V. Buša i Džeja Faroa kao Baraka Obame. Hamond je bio prvi glumac koji je imitirao Donalda Trampa, ali sada ga prikazuje Alek Boldvin.

Tokom predsedničke kampanje 2008, emisija „Subotom uveče uživo“ je stekla ogromnu pažnju, jer se bivša glumica Tina Fej vratila u emisiju kako bi na satiričan način prikazala republikansku potpredsedničku kandidatkinju Saru Pejlin. Pored sličnog fizičkog izgleda sa Pejlinovom, imitacija potpredsedničke kandidatkinje je bila takođe vredna pažnje zbog Fejine šaljive upotrebe nekih potpuno istih reči koje Pejlinova koristi u medijskim intervjuima i govornim kampanjama, kao načina izvođenja političke satire.[11]

„Subota uveče uživo“ takođe koristi političku satiru tokom svog „Ažuriranja vikenda skice“. „Ažuriranje vikenda“ su segmenti lažnih vesti u emisiji gde se satirizira politika i aktuelni događaji. To je bio deo SNL-a još od prve epizode emisije, 11. oktobra 1975. godine. „Dnevni šou“ i „Kolbertov izveštaj“ koriste stilske formate slične „Dnevnom ažuriranju“. U „Dnevnom šou“, domaćin Džon Stjuart je koristio snimke iz informativnih emisija kako bi satirizirao politiku i medije. Stiven Kolbert je u „Kolbertovom izveštaju“, nastupao u ulozi desničarskog novinara. Obe televizijske emisije su emitovane na Centralnoj komediji, dok je „Dnevni šou“ nastavio sa prikazivanjem zajedno sa novim voditeljem. Sa svojim emisijama, Stjuart i Kolbert su doprineli povećanju javnih i akademskih rasprava o značaju političke satire.

Uticaj u politici uredi

Doprinosi uredi

Prema nalazima Istraživačkog centra Pju iz 2004. godine, i mlađa i starija publika se okreću večernjim humorističkim emisijama, ne samo jer je su one izvor zabave, već i zbog mogućnosti da steknu političku svest.[12] Iz ovog razloga, Džefri Bejm sugeriše da emisije koje koriste političku satiru, kao što je „Dnevni šou“, bi trebalo posmatrati kao oblik alternativnog novinarstva.[12]Korišćenje satire se pokazalo kao atraktivan dodatak informacionog programiranja, koji utiče na javnost manje političko angažovanog stanovništva. Štaviše, satirično predstavljanje vesti se smatra alternativom, jer satira igra važnu ulogu u kritikovanju vlasti.[12]

U svom članku „Dnevni šou“ pod nazivom: Diskurzivna integracija i reinvestiranje političkih časopisa, Bejm je detaljno objasnio kako je „Dnevni šou“, sa domaćinom Džon Stjuartom, predstavio novosti. Za satirične vesti, prezentacija informacija na sveobuhvatan način je korišćena kako bi gledaocima dala bolju perspektivu situacije.[12] Često je Stjuart dodavao svojim segmentima dodatne pozadinske informacije ili podsetnike o relevantnim i prošlim detaljima.[12] Na primer, Dnevni šou je prikazao kompletan video Bušovih komentara u vezi s ostavkom Tenta 2004. godine.[12] Ovo je bio namerni izbor emisije u pokušaju da se događaj što iskrenije predstavi.[12]Štaviše, to se može posmatrati kao izazov i kritika svega onoga što su tradicionalne vesti propustile da izveste.[12] Na taj način, vesti o satiri se mogu smatrati informativnijim nego ostali izvori vesti. Naime, istraživački nalozi objavljeni od strane Nacionalne izborne ankete Anenberg (NAES), potvrđuju da su pratioci satiričnih vesti bolje upoznati i da znaju više informacija od većine populacije.[12]

U međuvremenu, Josef Faina je razmišljao o satiri koja se koristi u vestima kao o predstavniku razvoja javne novinarske prakse. Faina u svom članku objašnjava da priroda satire ohrabruje gledaoce da postaju politički angažovani i građanski uključeni , i u kojem humor koji domaćin sprovodi donosi gledaocima odgovore. Međutim, Faina je priznao da je ovaj model donekle idealističan. Ipak, Faina tvrdi da potencijal i dalje postoji. Da ne spominjemo, sa poboljšanjem tehnologije i sve veću prisutnost mobilnih telefona, može se tvrditi da je građansko učešće sve lakše ostvariti.[13]

Nedoumice uredi

Iako se satira u vestima proslavlja kao sredstvo sa kojim se ide ka više informisanoj publici, takav stav nije univerzalno podeljen među naučnicima.[14] Kritičari su izrazili svoju neodlučnost prema provlačenju bezbednih praksi kako bi se prikrile teške teme kao što su političke afere.[14]Potencijalno surovi i vulgarni komentari koje je rekao Stiven Kolbert u Dnevnom šou sa Stivenom Kolbertom ili Samantom Bi, domaćin potpuno suočavanje sa Samantom Bi mogu se iskoristiti kao primeri oko čega su kritičari zabrinuti. Na tom primeru se smatra da satire smanjuju težinu teme.[15]

Bejm predlaže da, pošto su ove emisije alternativne, one nemaju obavezu da se „pridržavaju standardnih praksi“.[12] Za razliku od tradicionalnih izvora vesti, koji mogu zahtevati da se pridržava određeni dnevni red, poput političke pripadnosti ili ograničenja oglašavanja , domaćini satiričkih vesti su slobodni i entuzijastični da pokažu lične doprinose kroz njihove navode o preziru, mučenjima i uzbuđenju. Kritičari satire u vestima veruju da će preuveličano izlaganje i frustrirani domaćini izazvati i oživeti „cinizam u gledaocima“.[14][15]

Reference uredi

  1. ^ Matthaios, Montanari & Ρεγκάκος 2011, str. 207–208
  2. ^ Ehrenberg 1951, str. 263.
  3. ^ Henderson, J. (1993) Comic Hero versus Political Elite pp. 307-19 in Sommerstein, A.H.; S. Halliwell; J. Henderson; B. Zimmerman, ur. (1993). Tragedy, Comedy and the Polis. Bari: Levante Editori. 
  4. ^ Aristophanes I: Clouds, Wasps, Birds, Peter Meineck (translator) and Ian Storey (Introduction), Hackett Publishing 2000, page X
  5. ^ scitelli (1993) Before Socrates-Diotima Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. oktobar 2012) The Special Case of Aristophanes: Tribal and Civil Justice
  6. ^ Life of Aristophanes. str. 42-seq
  7. ^ George Santayana : Egotism in German Philosophy. 1915. chapter 13.
  8. ^ Acampora & Acampora 2004, str. 109
  9. ^ Gray, Jones & Thompson 2009, str. 22
  10. ^ Gray, Jones & Thompson 2009, str. 39–41.
  11. ^ Jones 2010, str. 4.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i Baym, Geoffrey. „The Daily Show: Discursive Integration and the Reinvention of Political Journalism”. Political Communication. 22: 259—276. ISSN 1091-7675. doi:10.1080/10584600591006492. 
  13. ^ Fenton, Natalie (oktobar 2009). Allan, Stuart, ur. „News in the Digital Age”. The Routledge Companion to News and Journalism (1. Taylor & Francis e-Library: 557—567. 
  14. ^ a b v Young, Dannagal G. „Lighten up: How satire will make American politics relevant again”. Columbia Journalism Review. Pristupljeno 20. 4. 2017. 
  15. ^ a b Faina, Joseph (2012). „Public journalism is a joke: The case for Jon Stewart and Stephen Colbert”. Journalism. 14 (4): 541—555. doi:10.1177/1464884912448899. 

Literatura uredi

 
Politička satira na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Политичка_сатира&oldid=26977447”