Википедија

Pont Neuf

Pont Neuf (francuski. Pont Neuf, francuski izgovor [põnœf]) je, uprkos svom imenu, najstariji most u Parizu. Spaja ostrvo Site sa obe obale reke Sene.

Pont Neuf
Most Pont Neuf
Koordinate48° 51′ 24″ S; 2° 20′ 27″ I / 48.856667° S; 2.340833° I / 48.856667; 2.340833
48° 51′ 24″ S; 2° 20′ 27″ I / 48.856667° S; 2.340833° I / 48.856667; 2.340833
MestoPariz
Ile-de-France
 Francuska
Karakteristike
Materijalprirodan kamen
Dužina238 m
Širina20 m
Istorija
ArhitektaŽak II Androuet du Cerceau
F. des Isles
G. Marchand
T. Metezeau
Izgradnja1578-1607

Ime je most dobio kako bi se razlikovao od tada postojeće tradicije gradnje kuća na mostovima, već su se duž mosta pružali trotoari koji su štitili pešake od blata i konja. Most je ujedno i prvi  kameni most koji prelazi celu Senu.[1]

Ovaj spomenik uvršten je u istorijske spomenike 1889. godine.[2] Godine 1991, uvršten je u Uneskovu svetsku baštinu, zajedno sa pariskim kejevima Sene.

Ovo mesto koristi se i kao stanica metroa.

Istorija uredi

Most uredi

 
Karta Turgota Pariz

Pont Neuf je trenutno najstariji most u Parizu.[3] To je, posle mosta Pont Aval i mosta Pont Amant, koji se nalaze na periferiji, treći najduži most u Parizu (238 m).

Zadržao je ime koje mu je spontano dodeljeno za vreme njegove gradnje. To je odlučeno 2. novembra 1577. godine, kada je Anri III odredio komisiju koja je pratila izgradnju mosta. Naredio je Klodu Marselu, generalnom inspektoru finansija, da uspostavi vezu između njega i komisije.

Kralj je 16. marta 1578. godine odobrio izgradnju, a kamen temeljac postavljen je 31. maja[4] iste godine. Na ceremoniji je prisustvovala i kraljica Lujza od Lorene, kao i kraljičina majka Katarina Mediči.

Most je završen 1607. godine, kada je na vlasti bio Anri  IV.  Gradnja je kasnila zbog ustanka protiv kralja, a radovi su morali biti obustavljeni na deset godina, od 1588. do 1598. godine. Anri  IV je 1599. godine naredio nastavak rada, a vođenje gradnje poverio je Gijomu Maršantu i Fransou Malom.

 
Istorija Pariške ploče

To je, takođe, prvi most u Parizu koji nije pokriven. Prvi arhitekta zadužen za radove, Batist Andrue de Sersi, odlučio je da će ovaj most nositi kuće, kao što je u Parizu tog vremena i bila praksa.  Pazio je na uvale u stubovima i ispod lukova. Kao i većina mostova izgrađenih u to vreme, Pont Neuf sastoji se od niza kratkih lukova. Po obnovi prekinutih radova, Anri  IV se odlučio za  most bez kuća, ali su već sagrađeni podrumi ostali.  Povezao ih je sa suterenom, a potom su pretvoreni u niske sobe. Na kapitelima stubova podignute su prodavnice.

Međutim, na mostu su se iznajmljivali suncobrani, šišali kučići, a dolazili su i putujući trgovci. Prodavci polovnih knjiga sa mosta postali su konkurencija obližnjim knjižarama, pa su 1619. godine dobili zabranu pojavljivanja na mostu, što je potvrđeno i kraljevskom uredbom iz 1742.[5]

Pont Neuf pripada gradskom okrugu Cite, a 1702. na njemu je bilo 22 utvrđenja i 20 fenjera.[6] Prvi deo mosta je na keju Avgustin, nasuprot trga Dofin, a završava se na krajevima keja Vieille-Vallee-de-Misere i škole, nasuprot raskrsnici Trois-Maries.

Do 19. veka utvrđenja sa mosta napravila su oštećenja na kapitelima, a i stari podrumi su bili oronuli. Poslednja prodavnica nestala je oko 1854.

Sa obe strane mosta i dalje su vidljivi ostaci izlivanja Sene iz 1910. godine. Prosečna visina mosta je iznad prosečne visine okruga Marais. U prvoj četvrtini 2007. godine, Grad Pariz završio je celokupnu obnovu do poslednjeg luka i poslednje maskarone, kao i desne obale i staze na njoj. Tabla Istorija Pariza smeštena je na molu Veliki Avgustin, na samom uglu mosta i podseća na istoriju najstarijeg mosta u Parizu.

Pridodati objekti uredi

U julu 1606. godine, pred sam kraj izgradnje mosta, Anri IV je odlučio da ukrasi nedavno zatvoreni trg sa kućama identičnih fasada, između palate Grada i bedema mosta.

Godine 1614, 23. avgusta, četiri godine nakon ubistva kralja, Marija Mediči naručuje konjaničku statuu Anrija IV, koja je svečano otvorena na bedemu Ile de la Cite, između dva uporišna stuba mosta. Statua, kao i dva bočna reljefa (dela Pjera Franševilja iz Kambrea), istopljena je 1792, za vreme Francuske revolucije, kako bi se napravili topovi, a neki njeni delovi sačuvani su u Luvru. U okviru Burbonske restauracije, statua se menja za novu konjaničku statuu Anrija IV, rađenu po modelu vajara Lemota, inspirisanim originalom Pjetra Taka, prvog pomoćnika Đanbolonje. Nova statua svečano je otvorena 1818. godine. Urađena je sa bronzanim likom Luja Dezea.[7]

Arhitekte i urbanisti oduvek su žudeli za vrhom ostrva. Zna se za nekoliko projekata gradnje, uključujući i plan Pjera Pata iz 1775.[8] koji je našao mesto za postavljanje statue Luja XV u Parizu. U prvom planu predlaže se da se statua Luja podigne nasuprot statue Anrija IV, a u drugom Patovom, da se statua Henrija zameni onom Luja XV, čije bi postolje bila velika fontana. Godine 1809. Bendžamin Ziks, inspirisan povratkom Napoleona I iz Egipta, pravi plan obeliska i 2010. godine, u okviru konsultacija za Veliki Pariz, arhitekta Roland Kastro predlaže savremenu kulu na vrhu Ver Galanta (franc. Vert-Galant).

Pumpa Samarićanka uredi

Godine 1602, 2. januara, kralj odobrava izgradnju velike pumpe za vodu desno od drugog mosta, a nizvodno od desne obale: Pumpa Samarićanka (franc. Samaritaine), po kojoj je kasnije nazvana prodavnica Samarijanka, sagrađena nedeleko.[9] Ovu pumpu, prvu napravu za izvlačenje vode napravljenu u Parizu, dizajnirao je Žan Lontler.

 
Pont Neuf i pumpa Samarićanka

U pitanju je mala stambena zgrada(u kojoj je živeo i sam Lontler) na stubovima između kojih su se okretala dva vodenična točka. Natkrivao ju je sat sa zvonom koji je taktirao život stanovnika.[10] Snabdevala je vodom Luvr i Tiljeri, kao i bašte Tiljerija.

Samarićanka ime duguje skulpturi koja je predstavljala susret Isusa i Samarićanke, Bernara i Renea Fremina.

Pumpu je (od 1712 do 1719) restaurirao Robert de Kat, a zatim su je renovirali i Suflot i Gabrijel (oko 1771).

Godine 1791, 26. avgusta, Luj XVI ostavlja fontanu opštini. Sa zgrade se skida fasada. Skulpture Hrista i Samarićanke poslate su na topljenje. Zgrada, koja postaje mesto Nacionalne garde, raspada se i biva uništena 1813. Od nje ostaje samo zvono, kasnije prebačeno na crkvu Saint-Eustaše.

Ernest Konjak postavlja svoju prvu radnju na kapitelu Novog mosta, na mestu na kom se ranije nalazila pumpa. Posao je napredovao, a prodavnica ubrzo postaje robna kuća na desnoj obali reke.

Konjanička statua u čast Anrija IV uredi

Valoa dolazi na ideju da se podigne konjaničkastatua u Parizu, po uzoru na Mikelanđelovu statuu Marka Aurelija na Trgu Kapitol.

Kraljica Marija Mediči 29. aprila 1605. godine, piše svom ujaku Ferdinandu Medičiju, Velikom vojvodi od Toskane, sa molbom za pomoć u projektu „Napraviti lik kraljevskog veličanstva na konju u bronzi, koji će stajati na trgu u Parizu“. Nakon izgradnje statue Kozma Medičija, Ferdinand Mediči traži i izgradnju svoje konjaničke statue, a naručuje je od Đanbolonje. Marija Mediči predlaže ujaku da joj pošalje svoju skulpturu konja, kako bi je istopila i izlila novu skulpturu. U stvari je konjanička statua Ferdinanda Medičija poslužila kao model za kalup iz kog su izlivene statue Anrija IV i Filipa III. Skulpture su urađene u Đanbolonjinoj livnici u Firenci,  zahtev za topljenje konja od metala podneo je Đanbatista Krespi.

 
Statua Anrija IV

Konj je napravljen pre 17. avgusta.1607. kada je Ferdinand Mediči došao da ga vidi. Prema rečima Luja Savota, Pjer Frankrevilja, učenik Đanbolonje i prvi kraljev vajar, pravi glavu kralja za statuu od voska i šalje je u Firencu 1606. godine. On sam boravi u Firenci 1606/1607 kako bi isplatio radnike, i vraća se domu kako bi sa Pjerom Takom mogao da sarađuje na završavanju statue. Po popisu Đanbolonjine radionice, nakon Đanbolonjine smrti, statua još nije bila završena. Ferdinand Mediči umire 1609. godine. Projekat konjaničke statue ponovo je pokrenut nakon ubistva kralja. Statua je završena 1611. godine.

Velika vojvotkinja Kristina od Lorene 19. decembra 1611. godine naređuje premeštanje statue. Statua se spušta Arnom do luke Livorno, gde Đanbatista Krespi nadgleda pretovar, ali sanduci ostaju u Livornu narednih godinu dana. Konj i statua ukrcani su na brod u Livornu 30. aprila 1613. Nakon šest meseci saznaje se da je brod na kome bila je statua doživeo brodolom nedaleko od Savone, gde su izvukli sanduke i ukrcali ih na đenovski brod, koji ih je prebacio od Savone do Marseja. Sanduci su putovali brodom od Marseja do Lavra, a zatim barkom do Ruene, 1614. Statua je u Pariz stigla 24. jula 1614. Marija Mediči naređuje vitezu Pikoliniju, koji je doneo sanduke, da ubrza vađenje bronzi iz sanduka i da namesti statuu u „skladu sa savetima vajara Frankevilje i ostalih koji su morali da brinu o njoj“. Svečano otvaranje statue bilo je 24. avgusta 1614. bez prisustva kraljičine majke i Luja XIII.[11]

Godine 1792, 24. avgusta, bronza je skinuta sa postamenta, samo su bronzani robovi koji su krasili bazu sačuvani u Luvru, kao i još nekoliko delova.

Posle povratka Burbona, Luj XVIII odlučuje da ponovo napravi statuu Anrija IV. Privremena statua postavljena je 1814. Postolje je svečano otvorio sam kralj 28. oktobra 1817.  Statua konjanika, delo vajara Fransoa Federika Lemota, svečano je otvorena 25. avgusta 1818.[12]

Datumi uredi

  • 1889. Uvršten u istorijske spomenike;
  • Kristo i Žan Klod 22. septembra 1985. godine umotavaju most u 40.000 m² poliamidnog platna, 13.000 metara užadi zakačenih na 12 tona lanaca, u okviru instalacije;[13]
  • 1994. godine dekoriše ga dizajner Kenzo;

Arhitektura uredi

Most drugačiji od prethodnih uredi

Most je dugačak 238 m. Njegova širina je 20,50 m (širina kolovoza je 11,50 m, a širina trotoara po 4,50 m). Iznad velikog rukavca  je sedam lukova dužine između 16,40 m i 19,40 m, a njihova zajednička dužina iznosi 154 m. Iznad manjeg rukavca nadvija se 5 lukova dužina između 9 m i 16,70 m, zajedno dugačkih 78 m.

 
Pont Neuf

Pont Neuf razlikuje se od ostalih pariskih mostova u mnogim aspektima. Pre svega, to je prvi most koji je celom svojom dužinom prešao Senu, spajajući levu obalu, desnu obalu i zapadni kraj ostrva Site.

Prvi trotoari u Parizu bili su trotoari na Novom mostu i polukružne „terase“ iznad svakog stuba na kojima su trgovci i zanatlije držali radnje. Druga novina je to što na ivicama mosta nije bilo kuća. Na kraju, po prvi put, most je ukrašen statuom, a ukrašen je konjaničkom statuom u čast Anrija IV.

Duž venca mosta uklesano je 385 maskarona (grotesknih maski koje predstavljaju glave šumskih ili seoskih božanstava iz grčko-rimske mitologije: satire i silene koji se pripisuju Germanu Pilonu).[14]

Nasleđe uredi

Pont Neuf i umetnost uredi

Viđenje slikara uredi

Muzej Karnavale u Parizu čuva mnogobrojne slike iz svih epoha na kojima je predstavljen Pont Neuf. Najinteresantnije je platno nepoznatog autora iz druge polovine 16. veka, koji je nadahnut crtežom odobrenim od strane Anrija III 1577. godine, a na kojem je predstavljen most znatno ukrašeniji nego što je na kraju postignuto, sa trijmfalnim kapijama, obeliskovima i centralnim paviljonom.

Pont Neuf na filmu uredi

Pont Neuf i arhitekte uredi

Od XVII do XIX veka, Pont Neuf inspirisao je arhitekte, koji su pravili mnogobrojne projekte za uređenje njegovih bedema:

  • Godine 1662. Nikola Delespin dizajnira projekat, na zahtev gospodina Dupana, kako bi uveličao ceremoniju krunisanja Luja XIV, pod ministrom Kolberom, koji je želeo da ukrasi krajolik statuom kraljevog dede. Trebalo je  sagraditi vrstu antičkog trga, koji je trebalo da bude postavljen na bedemu, a koji bi na zapadnoj strani bio proširen i probijen i jedan trem mu bio ojačan sa dva obeliska; statue velikih kapetana koji su kroz istoriju hrabro branili francusku monarhiju trebalo je da budu postavljene na balusterima koji bi okruživali novi trg. Iza statue Anrija IV bio bi iskopan bazen, a u njegovoj sredini trebalo je postaviti statuu Jovanke Orleanke.[17] Kralj ovaj predlog nije odobrio.
  • Godine 1748. Žermen Bofront predlaže da napravi trg Luja XIV na mestu trga Dofin, koji bi porušio i na kojem bi namestio Ludovizov stub, sa statuom kralja na vrhu. Iza tog novog Trajanovog stuba razvio bi se polukružni trg, oivičen balusterimanalik na jonske pilastere, na svom centru imao bi trijumfalnu kapiju, jedinstvenu za Pont Neuf, koja bi se modifikovala.
  • Godine 1787. arhitekta Žak Pjer Gizor predlaže Luju XVI projekat koji se sastojao od veličanja vrlina samog kralja, a nalazio bi se na bedemu Novog mosta. Na mestu dveju kuća koje su obeležavale ulaz na Pont Neuf, Trijumfalna kapija ukrašena mnogobrojnim korintskim stubovima poslužila bi kao pozadina konjičkoj statui kralja, koja bi bila postavljena naspram statue njegovog pretka.
  • Godine 1804. arhitekra Gaj de Gizor izlaže projekat za izgradnju termi koje bi se zvale Napoleon I. To bi bila masivna konstrukcija na četiri sprata, sa dva krila, u čijoj sredini bi se nalazila fontana. U zgradi je trebalo da bude smešteno 176 kupaonica. Planirana je i izgradnja bazena na otvorenom, do kog bi se dolazilo velikim duplim stepeništem.[17] Vladar nije odobrio taj predlog. Međutim, 1810. raspisuje konkurs u skladu sa uredbom potpisanom u Šenbrunu: trebalo je na bedemu Novog mosta podići obilisk od granita iz Šerbura, sa natpisom „Car Napoleon francuskom narodu“; trebalo je da bude visok 180 stopa.[17]

Primeri projekata ostvarenih na bedemu Novog mosta

Zanimljivosti uredi

  • U prošlim vekovima sa Pont Neufa moglo se čuti mnogo pevača koji su dali danas zaboravljeni izraz „novi most“ da bi označili poznatu melodiju u koju ubacuju nove pesme.[18][19]
  • Prvog januara 2002. godine Pont Neuf izabran je kao simbol prelaska u novu evropsku valutu tokom ceremonije zamene fanka za evro. Tadašnji ministar ekonomije Loran Fabije odabrao ga je zbog svoje čvrstine i svojih 12 lukova koji predstavljaju 12 država evrozone 2002. godine.[3]

Reference uredi

  1. ^ „Pont Neuf”. www.insecula.com. Arhivirano iz originala 14. 10. 2011. g. Pristupljeno 2020-05-19. 
  2. ^ „Pont-Neuf”. www.pop.culture.gouv.fr. Pristupljeno 2020-05-19. 
  3. ^ a b „LCI - Vous êtes au cœur de l'info”. LCI (na jeziku: francuski). Pristupljeno 2020-05-19. 
  4. ^ Baldassar, Loretta, Monuments aux migrants en Australie et en Italie : histoires concurrentes et mutations identitaires, Presses universitaires de Rennes, str. 385—405, ISBN 978-2-7535-0443-1, Pristupljeno 2020-05-19 
  5. ^ Panneau Histoire de Paris (na jeziku: francuski), 2020-05-17, Pristupljeno 2020-05-19 
  6. ^ Gorguet-Ballesteros, Pascale; Bonin, Marie (2015), Le fonds ancien du Palais Galliera, musée de la Mode de la Ville de Paris : nouvelles perspectives de recherche, Publications de l’Institut national d’histoire de l’art, ISBN 978-2-917902-63-9, Pristupljeno 2020-05-19 
  7. ^ Babelon, Jean-Pierre (2008). „La statue d'Henri IV sur le Pont-Neuf. Les boîtes trouvées dans le « cheval de bronze »”. Monuments et mémoires de la Fondation Eugène Piot. 87 (1): 217—239. ISSN 1148-6023. doi:10.3406/piot.2008.1649. 
  8. ^ Pinon, Pierre, (1945- ...). Les plans de Paris : histoire d'une capitale. Le Boudec, Bertrand., Carré, Dominique. Paris: Atelier parisien d'urbanisme. ISBN 978-2-84742-243-6. OCLC 894672250. 
  9. ^ Krief, Philippe. (2004). Paris, rive droite : petites histoires & grands secrets. Paris: Massin. ISBN 2-7072-0488-9. OCLC 54512969. 
  10. ^ Millin, Aubin Louis (1806). Dictionnaire des beaux-arts (na jeziku: francuski). Desray. 
  11. ^ Bresc-Bautier, Geneviève (2010-12-22). „Henri IV au Pont-Neuf”. In Situ. Revue des patrimoines (na jeziku: francuski) (14). ISSN 1630-7305. doi:10.4000/insitu.6971. 
  12. ^ Département de l'action culturelle et éducative; Archives nationales (2010-12-22). „Entre pratique inaugurale et trésor mémoriel : étude du contenu de la statue de Henri IV de 1818”. In Situ. Revue des patrimoines (na jeziku: francuski) (14). ISSN 1630-7305. doi:10.4000/insitu.7011. 
  13. ^ Le Cornec Rochelois, Cécile (2012), Des poissons mythiques à l’ichtus divin dans Perceforest, Presses universitaires de Rennes, str. 133—146, ISBN 978-2-7535-2073-8, Pristupljeno 2020-05-19 
  14. ^ Cain, Georges, (died 4 March 1919), homme de lettres; directeur du Musée Carnavalet et des Collections historiques de la ville de Paris; officier de la Légion d’honneur, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2020-05-19 
  15. ^ „Pont-Neuf”. www.olga-dormandi.com. Pristupljeno 2020-05-19. 
  16. ^ Le Figaroscope (na jeziku: francuski), 2020-02-13, Pristupljeno 2020-05-19 
  17. ^ a b v Rabreau, Daniel (2002), L’opéra des utopies à Paris ?, Éditions de la Sorbonne, str. 173—191, ISBN 978-2-85944-437-2, Pristupljeno 2020-05-19 
  18. ^ „PONT-NEUF : Définition de PONT-NEUF”. www.cnrtl.fr. Pristupljeno 2020-05-19. 
  19. ^ „Définition de : pont-neuf / Bob | ABC de la langue française”. www.languefrancaise.net. Pristupljeno 2020-05-19. 

Literatura uredi

  • Victor R. Belot,, Nouvelles Éditions Latines, 1978.
  • Henry-Louis Dubly, Ponts de Paris à travers les siècles, Paris, Henri Veyrier, 1973, p. 117-142
  • Guy Lambert (dir.), Les Ponts de Paris, Paris, Action artistique de la Ville de Paris, 1999
  • Félix et Louis Lazare,, Maisonneuve & Larose, 796 p.
  • Jean-Marie Pérouse de Montclos (dir.), Le Guide du patrimoine Paris, Paris, Hachette, 1994
  • Marcel Prade, Les Ponts monuments historiques, Poitiers, Librairie ancienne Brissaud, 1988
  • Jocelyne Van Deputte, Ponts de Paris, Paris, Paris-Musées / éditions Sauret, 1994

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Понт_Неуф&oldid=26977860”