Prvo namesništvo (1839—1840)

Prvo namesništvo vladalo je Kneževinom Srbijom u ime tada smrtno bolesnog kneza Milana, a kasnije u ime maloletnog Mihaila Obrenovića, tokom osam meseci, između juna 1839. i marta 1840. godine. Činili su ga Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić i Jevrem Obrenović.

Članovi namesništva: Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić i Jevrem Obrenović

Pozadina

Miloševa abdikacija vezana je za neuspešnu Jovanovu bunu. Opozicija je došla na ideju da kneza preko Skupštine primora na abdikaciju, jer nije mogao da se pomiri sa ustavnim poretkom. Vučić je podstakao narod da se ne razilazi dok se ne utvrdi pokretač bune. Vršio je pritisak i na Savet koji se nije odmah složio sa ovakvim postupcima. Pritisnut Vučićem i narodom koji ga je pratio, Savet je pozvao deputate za Narodnu skupštinu. Ona je održana 12. juna i to je prva Skupština na kojoj knez nije prisustvovao. Na njoj su se čuli povici da se knez kamenuje ukoliko ne podnese ostavku. Knez je rešio da da ostavku jer se nalazio u bezizlaznoj situaciji. Akt kojim je prepustio vlast svome starijem sinu Milanu objavljen je u Novinama srbskim na dan njegovog napuštanja zemlje.

Vladavina Namesništva

Miloša je na prestolu nasledio dvadesetogodišnji sin Milan. On je odavno već bio teško bolestan od tuberkuloze, te je određeno Namesništvo koga su činili Avram Petronijević, Toma Vučić Perišić i Milošev brat Jevrem Obrenović. Milan je bio naklonjen Miloševim protivnicima. Međutim, na prestolu se nije uspeo dugo održati. Ostao je upamćen kao srpski vladar sa najkraćom vladavinom. Trajala je svega 26 dana (13. jun – 8. jul 1839), za kojih knez Milan nije stigao da potpiše nijedan akt. Trebalo je da ga nasledi mlađi brat Mihailo (rođen 1823), ali se on nalazio u Vlaškoj kod svog oca. Miloš se i dalje nadao da će se vratiti na presto, pa duže vreme nije puštao Mihaila od sebe. Mihailo se u Srbiji pojavio tek osam meseci nakon smrti svoga brata. Za to vreme zemljom je vladalo Namesništvo. Jevrem nije imao naročitog uticaja. Period vladavine namesništva može se smatrati periodom vladavine ustavobranitelja, jer Petronijević i Vučić su predstavljali vođe ove struje. U Srbiji su tako stvorene prve jače politički izdiferencirane struje: obrenovićevci i ustavobranitelji.

Ustavobraniteljima nazivamo stranku koja je izvojevala Ustav iz 1838. godine, oborila kneza Miloša 1839, a Mihaila 1842. godine. Na njihov presto dovela je Karađorđevog sina Aleksandra i pod njegovim imenom vladala Srbijom do 1858. godine. Ustavobraniteljski režim poklapa se uglavnom sa vladavinom kneza Aleksandra. Vođe pokreta bili su: Toma Vučić Perišić, Avram Petronijević, braća Simići, Aleksa i Stojan, Milutin Garašanin i njegov sin Ilija. Naziv „ustavobranitelji“ na sebe su uzeli još tokom borbe sa knezom Milošem. Govorili su da se ne bune protiv kneza, već da od njega brane ustav. Međutim, vođe ustavobranitelja, poput Vučića, nisu bili nikakvi reformatori. On je znao da diže bunu, ali ne i šta se treba raditi nakon bune. Zbog toga mu je prijatnije bilo u opoziciji. Sličnih osobina bio je i knez Aleksandar. Iza njih se, međutim, krio nov naraštaj koji traži reforme i ne želi da čuje za knežev apsolutizam. Ovaj naraštaj odrastao je pod Miloševom, a ne pod turskom vladavinom. Starije generacije nisu tražile ništa više od toga da njima ne vlada turski paša. One su lako podnosile Milošev despotizam smatrajući da je on mnogo manje zlo od života pod dahijama ili Sulejman-pašom Skopljakom. Novi naraštaj o tome je znao samo iz priča. Reformatorske ideje, dakle, ne potiču od vođa ustavobranitelja, već od Srba iz Austrije. Oni su nastojali da se izbore za obezbeđenje privatnog života građana (pravnim normama) i da ograniče vlast kneza. Obrenovićevci su bili pristalice dinastije Obrenović. Oni nakon 1839. godine nisu jedinstveni, već se dele na pristalice svrgnutog kneza i pristalice njegovog sina Mihaila. Slaba strana ove političke struje bila je ta što nisu imali vodeću ličnost, već su se oslanjali na Miloša (koji je bio van zemlje) i Mihaila. Jevrem Obrenović nije imao velikog uticaja u Namesništvu.

Spoljnopolitička situacija nakon Miloševe abdikacije bila je veoma povoljna za protivnike Obrenovića. Ustavobraniteljsko Namesništvo podržavali su Rusi i Porta. Savet je dobio prevlast u upravi nad zemljom, što je bila i priprema za ograničenje vlasti budućeg kneza Mihaila. Tokom svoje osmomesečne vladavine, Namesništvo je pozvalo Karađorđevu udovicu Jelenu sa sinom Aleksandrom da se vrate u zemlju i čak je počelo propagirati Aleksandrov dolazak na presto. Namesništvo tokom čitave vladavine radi na tome da oslabi obrenovićevsku struju i pripremi teren za ustavobraniteljsku vlast. Tokom namesničke vladavine doneto je oko 30 zakona i uredaba. Održana je 1839. godine Skupština na kojoj su donesene odluke da se neki obrenovićevci izbace iz državne uprave. Doneti su i zahtevi kojima su se ustavobranitelji dodvorivali Porti. Traženo je da se kazne vinovnici bune gospodara Jovana. Važna odluka Namesništva jeste smanjenje poreza sa 6 na 5 talira. Miloš je odredio visinu poreza na 6 talira. Narod je na porez gledao kao na ropski namet još iz vremena turske vladavine. Smanjenjem poreza, Namesništvo je popularisalo ustavobraniteljski pokret. Takođe, ono je dozvolilo uzimanje zajmova iz državne kase u iznosu od najmanje 50 dukata sa niskim interesom od 6%. Ustavobranitelji vode živu agitaciju protiv Obrenovića, u čemu se posebno istakao Vučić pred seljačkim masama i stajaćom vojskom. Za nove činovnike postavljani su ljudi verni ustavobraniteljima. Namesništvo je sastavilo komisiju čiji je zadatak bio da narodu protumači ustav i nove uredbe; komisija je u stvari agitovala za ustavobranitelje i pridobijala ljude za izbor Aleksandra za novog kneza. U vreme dolaska Mihaila u zemlju, ustavobranitelji su imali već duboke korene u narodu, što im je omogućilo da nastave borbu odmah po kneževom stupanju na presto.

Izvori

• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
• Slobodan Jovanović; Ustavobranitelji i njihova vlada, Beograd 1931.