Razgovor:Šušara/Arhiva 1

Arhiva 1

Arhiva 2

Prvi podnaslov

Ovim podacima treba dodati da je 1994 ošveštena nova crkva sveti Ladislav.Selo je veoma aktivno što se vidi iz sledećih primera u sledećem vremenskom periodu 2000-2009. 1.Obnovljen je dom kulture 2.Asfaltirane sve ulice 3.Postavljena dva predajnika za mobilne telefone 064-063 4.Obnovljena škola 5.Uredjen pijaćni prostor sa tezgama 6.Sagradjen letnjikovac kapaciteta 50 osoba 7.U okviru doma kulture sazidan je pomoćni objekat sa kuhinjom,toaletima i dodatnim prostorijama(96m2) 8.2005.god.je održana smotra južnobanatskih KUD-ova mađarske nacionalnosti(600 učesnika i gostiju) 9.2008.god. održan smotra božićnih obićaja južnobanatskih mađara(600 učesnika i gostiju) 10.2009.god.održan je jubilarna dvadeseta smotra južnobanatskih KUD-ova (800 učesnika i gostiju) 11.Renovirana je mala kućica na groblju (donacija 500e Gilice Mihajla i Ilonke) 12.Izbetonirane staze na groblju 13.Postavljeni su kontrolni tornjevi za merenje jaćine vetra za potrebe vetro parka 14.Pokrenut je projekat info centra(2007-2010) 15.2008-2009 stigli su prvi turisti iz mađarske 16.2009.-te prva likovna kolonija u Šušari 17.2008-2009 prvi put su članovi plesne grupe KUD-a gostovali u inostranstvo(Austrija,Mađarska,Slovaćka,Rumunija) Sve ovo smo uspeli da uradimo uz mnogo rada i uz pomoć meštana Šušare,opštinskog rukovodstva Vršca,fondacije"Hemofarm" i saveta MZ Šušara koja je osam godina bila u sledećem sastavu: 1.Čanji Laslo -predsednik (11.2000-05.2009.) 2.Kišpal Jožef -podpredsednik(11.2000-05.2009.) 3.Etveš Rudi -član(11.2000-05.2009.) 4.Etveš Karči -član(11.2000-05.2009.) 5.Farkaš Šebeščan -član(11.2000-05.2009.) 6.Čula Ilija -sekretar. 7.Vučković Milan -član (11.2000-2004) Treba još napomenuti da je Šušara prvo selo u opsštini Vršac koji od 2001.-god ima plaćenog radnika koji održava javne površine,groblje i fudbalski teren.Zbog svega ovog Šušara dobija epitet najčistijeg sela u opštini. Ime mi je Čanji Laslo rodzen sam u Šušari 1964-te godine gde i sada živim sa porodicom a radim u Vršcu. Trenutno sam član saveta M.Z.Šušare.

Razgovor:Šušara

Zdravo dobar tije članak biće uvršćen,samo bih te zamolio kao učesnika na ovoj temi da staviš svoj potpis to je pravilo.Vikipedije pozdrav--84.119.86.89 (razgovor) 02:18, 2. decembar 2009. (CET)

Slike

Nije li ovo previše slika za ovoliki članak? Bolja varijanta bi bila da se slike pošalju na Ostavu i stave u jednu kategoriju i da se potom u samom članku da link ka toj kategoriji. Koga bude zanimalo, može tamo da pogleda. micki ^talk 21:31, 20. decembar 2009. (CET)

Sređivanje i čišćenje

Na stranici se nalazio deo koji je napisan jezikom koji je neenciklopedijski i neodgovara standardima vikipedije. S obzirom da se radi o tekstu koji bi mogao da se iskoristi na ovoj ili drugim stranici iskopiraću ga ovde. Ukoliko neko ima znanja i stručnosti da iskoristi ovaj tekst može odavde da nastavi rad na stranici. --Aleks (razgovor) 14:17, 12. avgust 2011. (CEST)

Običaj koji polako pada u zaborav

U mnogim Banatskim selima postojali su razni običaji pre svadbe. Negde se i danas primenjuju ti običaji. U Šušari je održavan predsvadbeni običaj, zvani lupanje starih lonaca. Taj običaj organizuje se na ulici ispred kuće momka koji je pre venčanja doveo devojku u svoju kuću. Često je to bila krađa devojke, buduće suprruge, uz njen pristanak, ali bez znanja njenih roditelja. Ponekad su roditelji znali za ljubavavnu vezu budućeg mladoženje i buduće mlade, ali su odlagali organizovanje venčanja i svadbe za jesen kada se završe poljski radovi i stigne novo vino.

Nestrpljivi momak uz saglasnost devojke dovodio je neke večeri devojku u svoju kuću da tu dočeka zakazivanje venčanja. Njegovi roditelji nisu se ljutili toliko kao roditelji devojke koja se zaljubi na prvi pogled, bez znanja roditelja, pa se pod hitno odlučila za prelazak u kuću budućeg supruga. Bilo je više razloga za hitnost ovog postupka.

Kada bi momak doveo devojku u svoju kuću njegovi roditelji sa najbližom rodbinom i dobrim komšijama organizovali bi te večere malo slavlje. Ovaj događaj lako su otkrivali drugi mladići iz sela i oni su doživeli lupanje lonaca ispred svoje kuće kada su to isto uradili pre venčanja. Pod okriljem mraka momci iz sela bi iznosili iz svojih dvorišta stare odbačene metalne predmete i staro posuđe kao neki stari šporet i staro metalno bure od ranijeg ovakvog događaja i sa starom slamom, plevom i ogrezinom sve bi to donosili ispred kuće budućeg mladoženje. U tišini, dok se orila svirka i pesma u kući momka koji je doveo devojku, mladići bi na ulici spremali palenje vatre, rasturili bi plevu ispred kuće i kačili bi na kuću a okolno drveće sitnije staro posuđe i drugo arboće kako su zvali odbačene metalne predmete. Kada bi sve bilo spremno palili bi vatru i počela bi lupnjava u stare lonce i šerpe, steru metalnu burad i druge predmete koji bi pravili veliku galamu. Tako bi oglašavali celom selu da se u toj kući proširila porodica dovođenjem devojke za buduću suprugu momka iz te kuće. I vatra je svojim plamenom bila signal zaintersovanima da dođu i učestvuju u ovom običaju.

Galamu sa ulice ćuli bi učesnici veselja u momkovoj kući. Tada bi neko izlazio na ulici da pita šta je potrebno da učine da bi se smirila galama i ugasila vatra. Organizatori ovog događaja obično su zahtevali da im se donese vino sa napomenom ne u flaši da ne bi devojka ostala tanka kao flaša već u balonu ili krčagu da bi mlada ubrzo se zaukruglila na balon ili krčag. To je značilo da žele mladi da ubrzo zatrudni. Kada stigne vino i njime se zadovolje organizatori lupanja lonaca tražili bi da na ulicu izađu momak i devojka sa harmonikašem, dase tu zajedno provesele i u zadovonjstvu rastanu. Tada bi učesnici u ovom događaju poskidali okačene stare predmeta o kuću i drveće ali baš nešto i ostavili. Razilazili bi se zadovoljni kraj ugašene vatre. Organizatori bi poneli deo sterih lonaca i sačuvali za narednu potrebu pred kućom nekog drugogog mladića. Momku i devojci i njihovoj porodici ostajao bi posao da rano ujotru počiste prostor ispred kuće i uklone tragove sinoćnog lupanja stari lonaca. Ako bi ujutru radili bez devojke da bi ljudi komentarisali da je devojka lenja i spavalica ili da su je momkovi roditelji toliko rado primili da je od početka štite od ranih i teških poslova.

Ovaj predsvadbeni običaj u Šušari pomagao je porodicama da se izmire kada bi devojka bez saglasnosti roditelja pobegla za nekog momka. Sve se ređe organizuju ovakvi događaji u Šušari tako da već polako pada u zaborav običaj lupanja starih lonaca. Da bi se to sačuvalo, opis ovog događaja uvršten je u knjigu Riznici narodnog kazivanja Ogranka Vukove zadužbine.

Svadba

smotra Šušara

Kud 90-tih

Kud 90-tih

Šušaračka svadba (mađ. Šušara lakodalom) predstavlja održavanjje mađarske svadbe koja se održava slično kao i drugim mestima sa mađarskim stanovništvom većina Mađara iz Bukovine.

Prvo mladi obaveštavaju svoje roditelje o svojoj nameri i traže blagoslov od njih. Momak, kada dobije blagoslov od glave porodice, odlazi sa ocem kod devojčinih roditelja da zvanično zaprosi devojku. Ako sve prođe u redu roditelji momka i devojke ugovaraju mesto i vreme održavanja svadbarskih svečanosti.

Svaka porodica pravi svoj spisak gostiju i mlada i mladoženja posebno pozivaju svoje najbolje prijatelje gde ih obaveštavaju o svojoj nameri i traže od njih da im se pomogne u organizovanju svadbe. Drugarice za svadbu dobijaju svadbarsku titulu njosojulanj (mađ. nyoszolyólány) a drugovi vefelj (mađ. vőfély). Određuje se glavni vefelj koji najbolje poznaje običaje i ima autoritet da sprovodi pripreme i da organizuje ostale mladiće. On dobija titulu glavnog vefelja (mađ. fő vőfély). On dobija vefeljsko obeležje, vefeljski štap (mađ. vőfélybot, vőfélypálca) i zaduženja. Njemu se predaje spisak gostiju i svi potrebni podaci o svadbi.

Dve ili tri nedelje pred svadbu glavni vefelj se oblači u narodnu nošnju uzima svoj ukrašeni štap, upreže svoje konje i ukrašava ih pletenim vrpcama, trakama, nacionalnih boja, na svoja ukrašena kola stavlja burence sa vinom i okuplja ostale vefelje. Tako opremljen prvo odlazi kod kuma (mađ. násznagy) }- gde mu mladoženja predaje zvaničan poziv za kumstvo a glavni vefelj poziv njegovoj porodici za svadbu. Tu se obavezno nazdravi i nastavlja se odlaskom i pozivanjem najbliže rodbine, prijatelja i poznanika, dok se bure ne isprazni. Ovime se daje svima dovoljno vremena da se pripreme za svadbu.

Nekoliko dana pred svadbu glavni vefelj opet ponavlja istu proceduru oblačenja i ukrašavanja konja i kola i zajedno sa ostalim vefeljima odlazi da sakupi i donese potrebne stvari za održavanje svadbe. Prolazeći kroz selo od jedne do druge kuće oni pevaju svadbarske pesme i skupljaju stolove, stolice, tanjire, viljuške, kašike, noževe, stolnjake. Ovime obaveštavaju celo selo o budućem događaju.

Svadba se obično zakazuje za subotu. Do petka se sve spremi a u subotu ujutro počinje se sa samom svadbom. Prvo dolazi kum i najbliža rodbina a posle polako i ostali svadbari, svi oni se poslužuju sa paprikašom i slanim pecivima. Kum u narodnoj nošnji se posebno ukrašava sa lentom koja može imati nacionalne boje ili neka druga obeležja u zavisnosti od društvenog statusa kuma, dok ostali gosti se ukrašavaju sa cvetovima na reveru. Tradicionalno ti cvetovi su od papira.

Isto u jutarnjim satima mlada šalje dar svom izabraniku, belu vezenu košulju. Donosioci dolaze sa okićenim zaprežnim kolima i oni se primaju sa počastima. Mladoženja oblači primljeni dar i svatovi kreću ka mladinoj kući. Dolaskom mladoženje i ostalih svatova u mladinu kuću počinje ceremonijal kićenja neveste. Mlada je obučena sva u belo i prima mladoženjin krunski venac kojim je dariva i stavlja mladi na glavu. Krunski venac je simbol predavanja jedno drugome, zalog vernosti u budućem zajedničkom životu.

Posle ovoga čina svatovi se razilaze i u ugovoreno vreme se nalaze ispred crkve. Ispred crkve mlada i mladoženja po prvi put se odvajaju od svojih svatova i zajedno ulaze pred oltar. Tu se odigrava čin venčanja pred Bogom. Posle ovog ceremonijala novi bračni par, uz pratnju svadbarske muzike, odlazi u prostorije gde je mladoženja organizovao svadbeno veselje.

Svatove već očekuju pripremljena peciva, rakija i vino, tada se i obavlja ceremonija primanja novog člana, mlade, u porodicu, posle koje svi počinju da se vesele pevaju i igraju.

Večera je događaj sa posebnom tradicijom. Kada svi svatovi posedaju za stolove i kada se muzika utiša, kum održi govor gde se veliča mladoženjino bogatstvo i mladina lepota, posle čega vefelji prvo unose supu, što označava početak večere. Glavni vefelj recituje stih po stih predviđene recitacije i hvali hranu koju će gosti imati prilike da probaju i sve je popraćeno sa muzičkim efektima gde se gosti time animiraju. Posle supe na red dolazi pečenje, salata, kompoti i ostali prilozi glavnom jelu. Na kraju večere dolazi na red torta. Svako unošenje ovih jela je poseban događaj i sledi isti ritual hvaljenja hrane, dok se piće neprekidno troši.

Po završetku večere gosti ponovo počinju da se vesele, igraju čardaš i pevaju. Negde oko ponoći počinje igra sa mladom gde učesnici koji hoće da iraju sa mladom treba dati manju svotu novca da bi to i uradili, a onaj ko prima novac u ime mlade glasno viče ime i prezime onog ko je platio za privilegiju. Sibolično mlada tako unosi u brak prvi zarađeni novac u zajednički život. Posle ovoga čina mlada i mladoženja ustaju najavljuju svoj odlazak i sami odlaze u svoj novi dom. Tu se presvlače i mlada se oblači u narodnu nošnju gde dominiraju crvena i bela boja, dok mladoženjinom nošnjom dominira crna i bela boja. Kada je ova ceremonija obavljena novi bračni par se vraća da nastave svadbarsko veselje i tada se služe sitni kolači. Ulaskom para među svatove nastaje zadirkivanje mladih, pošto su sa ovim činom postali čovek i žena, a veselje dostiže kulminacije i traje sve do podneva sledećeg dana, nedelje. Ako neko od vefelja nije bio dovoljno jak da izdrži do ovih sati, pa je ranije otišao kući, preostali vefelji idu po njega, vezuju užetom, kite sa osušenom stabljikom kukuruza i dovlače ga nazad na svadbu (ovaj običaj se zove Kalato (Káláto) i svi gosti mogu biti predmet ovog običaja u narednim danima, dokle god ima preostale hrane). Preostalim gostima se služi kisela čorba, posle koje gosti počinju polako da se razilaze. (mađ. vőfély).