Википедија

Ros Pero

амерички бизнисмен, кандидат за председника 1992. и 1996.

Henri Ros Pero (rođen kao Henri Rej Pero) (27. jun 1930 – 9. jul 2019) je bio američki poslovni magnat, milijarder, i filantrop. Bio je osnivač i glavni izvršni direktor kompanija EDS (Electronic Data Systems), i Perot Systems. Učestvovao je na predsedničkim izborima u SAD 1992. kao nezavisni kandidat, i predsedničkim izborima u SAD 1996. kao kanidat treće partije, jer je u međuvremenu bio osnovao Reformsku stranku. Iako nije osvojio nijednu državu u tim predsedničkim izborima, obe njegove kampanje se smatraju za najsnažnijim kampanjama u istoriji SAD od strane kandidata koji nije demokrata ili republikanac.

Ros Pero
Ros Pero, 1986.
Ime po rođenjuHenri Rej Pero
Druga imenaHenri Ros Pero
Datum rođenja(1930-06-27)27. jun 1930.
Mesto rođenjaTeksarkana,  Teksas,  SAD
Datum smrti9. jul 2019.(2019-07-09) (89 god.)
Mesto smrtiDalas,  Teksas, SAD
Uzrok smrtiLeukemija
UniverzitetTeksarkana Koledž
Pomorska akademija SAD
Zanimanjebiznismen
Neto vrednost4.1 milijarda $ (april 2019)
Politička stranka
SupružnikMargo Birmingem (v. 1956)
Deca5
Veb-sajtЗванични сајт
Potpis

Rođen je i odrastao u Teksarkani, savezna država Teksas, a nakon služenja u mornarici postaje prodavac za kompaniju IBM. U 1962. osniva EDS (Electronic Data Systems), kompaniju za obradu podataka, gde GM kupuje kontrolišuću količinu akcija u 1984. za $2.4 milijarde. Nakon toga u 1988. osniva Perot Systems, i postao je jedan od glavnih investitora u start-up kompaniju NeXT koju Stiv Džobs osniva nakon odlaska iz Apple-a. Pero takođe postaje jako uključen po pitanju ratnih zarobljenika i nestalih u akciji u Vijetnamskom ratu, tvrdeći da je stotine američkih vojnika preostalo u Jugoistočnoj Aziji nakon Vijetnamskog rata. Postaje sve aktivniji politički tokom predsedništva Džordža H.V. Buša, i snažno se protivio Zalivskom ratu i ratifikaciji NAFTA-e.

Pero 1992. saopštava svoju nameru da postane predsednički kandidat, zalagajući se za izbalansiran budžet, otplatu javnog duga SAD, okončanje autsorsing-a, i uspostavljanje direktne elektronske demokratije, između ostalog. Ankete iz juna te godine su pokazale da Pero vodi u predsedničkoj trci, gde su učestvovali Bil Klinton i tada aktuelni predsednik Džordž H.V. Buš. Neočekivano se povlači iz predsedničke trke u julu, kako bi se ponovo vratio u nju u oktobru, nakon što je obezbedio prisustvo na izbornim listićima u svih 50 država. Kao kandidata za potpredsednika bira admirala Džejmsa Stokdejla, i pojavio se u sve 3 predsedničke debate sa Bilom Klintonom i Džordžom H.V. Bušom, i to su do danas (2020. godina) jedine predsedničke debate u kojima je učestvovalo više od 2 kandidata. (Na izborima 1980. je bilo takođe 3 kandidata, ali Karter je odbio da učestvuje na prvoj debati, navodeći prisustvo Džona B. Andersona kao razlog, druga debata je bila otkazana, pa je konačno u trećoj pristao da učestvuje, ali pod uslovom da Anderson ne prisustvuje.) U tim izborima Pero osvaja 18,9% glasova, što je najveći procenat za nekog kandidata van dve velike partije još od rezultata Tedija Ruzvelta i njegove kandidature u izborima 1912., međutim nije osvojio nijedan izbornički glas jer mu je podrška bila rasprostranjena širom države, pa nije uspeo da osvoji nijednu saveznu državu, ali je bio drugi u Mejnu i Juti. Njegovo glasačko telo su činili centristi iz oba politička spektra koji su pokrivali republikanci i demokrate. Između izbora 1992. i 1996. osniva svoju partiju koju je nazvao Reformska, i ponovo učestvuje na izborima, međutim Komisija za predsedničke debate mu zabranjuje učešće na njima, navodeći između ostalog da "Pero nema nikakve realistične šanse za pobedu, pa mu se ne treba dozvoliti prisustvo na njima",[1] da bi 2000. komisija uvela pomalo kontroverzno pravilo koje kaže da kandidat mora imati nacionalnu podršku od 15% da bi mogao da učestvuje na debatama[2], što je dodatno otežalo nekom kandidatu van dveju partija da učestvuje. Pero je podneo sudske tužbe protiv komisije[3], koje su mu odbijene,[4] navodeći da sud nije nadležan za sudski spor sa sponzorima debate, ali je uprkos tome osvojio 8.4% podrške izašlih glasača.

Nakon 1996. nije se kandidovao ni za jednu javnu funkciju. Daje javnu podršku Džordžu V. Bušu u izborima 2000., i podržao je Mita Romnija u izborima izborima 2008. i izborima 2012.. Del kupuje njegovu kompaniju Perot Systems za $3.9 milijardi. U 2016. Forbs navodi Rosa Peroa kao 167. najbogatiju osobu u SAD.[5]

Mladost, obrazovanje, i vojna karijera uredi

Ros Pero se rodio kao Henri Rej Pero, u Teksarkani, savezna država Teksas, kao sin Lule Mej (rođ. Rej) i Gabrijela Rosa Peroa,[6] preprodavca robe koji je bio specijalizovan za pamuk. Očeva grana porodice vodi od Frankokanađanina koji je emigrirao u koloniju Luizijana u periodu 1740-ih.[7][8] Pohađao je lokalnu privatnu školu Peti Hil, pre nego što je diplomirao iz državne srednje škole u Teksarkani u 1947.

Prvi posao započinje sa 8 godina, kada raznosi lokalne novine Texarkana Gazette. Kao tinejdžer menja srednje ime u Ros po uzoru na svog oca, koji je preminuo kada je Pero imao 24 godina. Imao je i starijeg brata, Gabrijela Rosa Mlađeg, koji je preminuo u detinjstvu.[9] Pristupa izviđačima u 1942, i dobija nagradu kao istaknuti izviđač posle 13 meseci pristupanja.

Pohađao je državni koledž u Teksarkani od 1947 do 1949, pa je pristupio Američkoj mornarici u 1949, gde pomaže u uspostavljanju kodeksa časti.[10] Bio je mlađi oficir na razaraču, i kasnije na nosaču aviona od 1953. do 1957.[11] Pošto je do tada posedovao samo jedan par cipela, bio je začuđen kada su mu u mornarici dodelili nekoliko parova, i to navodi kao "verovatno prvi primer vladinog bacanja novca" .[9]

U 1956. se ženi Margot Birmingem, koju upoznaje u sastanku na slepo dok je kao mornar bio usidren u Baltimoru.[11][9]

Biznis uredi

Nakon napuštanja mornarice u 1959, Pero se zapošljava u IBM-u, gde radi kao prodavac. Ubrzo postaje najbolji zaposleni (jedne godine je ispunio godišnju kvotu prodaje za samo dve nedelje),[12] i pokušao je da predstavi svoje ideje nadređenima, koji su ga uglavnom ignorisali.[13] Napušta IBM u 1962 kako bi osnovao svoju kompaniju Electronic Data Systems (EDS), sa sedištem u Dalasu, i nudio je usluge velikim korporacijama za posao obrade podataka. Prvu ponudu za posao je dobio nakon 77 odbijanja. EDS je šezdesetih dobijala unosne ugovore od američke savezne vlade za uslugu kompjuterizacije zdravstvenih kartona za Medicare federalni zdravstveni program. Kompanija izlazi na berzu u 1968, i cena jedne akcije za samo nekoliko dana skače od 16$ do 160$. Biznis magazin Fortune naziva Peroa "najbržim i najbogatijim Teksašaninom" u priči sa naslovne strane u izdanju iz 1968.[14] U 1984 GM kupuje kontrolišuću količinu akcija EDS-a za 2,4 milijarde dolara.[11]

 
Pero u 1983.

U 1974. Pero dobija medijsku pažnju kao "najveći individualni gubitnik ikada na Njujorškoj berzi" nakon što su deonice njegove kompanije EDS u samo jednom danu opale za ukupno 450 000 000$.[15]

Pre Iranske revolucije u 1979, vlada Irana je zarobila dva radnika EDS-a oko spora u ugovoru. Pero je organizovao i sponzorisao njihovo spasavanje. Tim za spasavanje je predvodio specijalac američke vojske u penziji, pukovnik Artur D. "Bull" Simons. Kada tim nije uspeo da pronađe način da spase dva zatvorenika, odlučili su da sačekaju masu pro-Ajatolahovih revolucionara da prodru u zatvor i oslobode svih 10 000, uglavnom političkih, zarobljenika. Dva radnika EDS-a su se sastala sa timom za spasavanje, nakon čega ih je tim izveo iz Irana preko rizične granice sa Turskom. Ceo događaj je opisan u knjizi Na krilima anđela (On Wings of Eagles)) autora Kena Foleta(Ken Follett).[16] Ovo je 1986 pretvoreno u dvodelnu mini-seriju alternativno nazvanu Teheran, gde je ulogu pukovnika Simonsa odigrao Bert Lankaster. Tri meseca nakon tog događaja, pukovnik Simons je na odmoru u Koloradu doživeo infarkt, i prevezen je privatnim avionom Rosa Peroa do bolnice, gde nažalost ipak umire. U sećanju na njega Ros Pero i drugi partneri osnivaju fond za stipendije za decu koja su bila žrtve neuspelog pokušaja oslobađanja talaca iz Irana koji je nosio ime pukovnika Simonsa, a njegovo ime je 2010 poneo Centar za međuagencijsku saradnju, nakon Peroove donacije.[17]

Njegova Pero Fondacija je 1984. kupila veoma staru kopiju Velike povelje sloboda, jednu od retkih koja je napustila Ujedinjeno kraljevstvo. Fondacija ju je pozajmila Nacionalnoj arhivi u Vašingtonu, gde je bila prikazana uz Ustav SAD i Deklaracije nezavisnosti SAD. Fondacija je 2007 prodaje Davidu Rubenštajnu, direktoru Karlajl Grupe, za $21.3 miliona koji bi se koristili "za medicinska istraživanja, za poboljšanje javnog obrazovanja, i za pomoć ranjenim vojnicima i njihovim porodicama".[18] Povelja sloboda je i danas izložena u Nacionalnoj arhivi.[19]

 
Logo kompanije Perot Systems

Nakon što je Stiv Džobs izgubio borbu za vlast u Apple-u i osnovao NeXT, jedan od glavnih investitora mu je bio upravo Pero, koji je uložio preko 20 000 000$ u Džobsovu start-up kompaniju, jer je verovao u Džobsa, i nije želeo da propusti priliku za ulaganje, kao što je svojevremeno propustio priliku da uloži u Bil Gejtsov tada veoma slabašni Microsoft.[20]

Ros Pero osniva informatičku kompaniju Perot Systems u Plejnu, savezna država Teksas. Njegov sin Ros Pero Mlađi ga eventualno nasleđuje na mestu glavnog izvršnog direktora. Septembra 2009. je kompaniju kupio Dell za 3.9 milijardi dolara.[21]

Političke aktivnosti uredi

Prve političke aktivnosti uredi

 
Pero sa portretom Džordža Vašingtona u svojoj kancelariji, 1986

Na zahtev Bele kuće, Pero posećuje Laos u 1969[11] gde se nakon sastanka sa višim zvaničnicima Severnog Vijetnama sve više uključuje u pitanje ratnih zarobljenika i nestalih Američkih vojnika u Vijetnamskom ratu. Verovao je da je stotine vojnika još uvek ostalo u Jugoistočnoj Aziji nakon okončanja Američkog učešća u ratu,[22] i da vladini zvaničnici zataškavaju istrage o tim vojnicima, kako se ne bi otkrila operacija švercovanja droge koja finansira tajni rat u Laosu.[23] Tokom kasnih 80-ih Pero je započeo neovlašćenu i prikrivenu komunikaciju sa Vijetnamskim zvaničnicima, koja je oštetila njegove odnose sa administracijama Regana, i kasnije Džordža Buša Starijeg.[22][23] Pero u 1990. postiže sporazum sa Ministarstvom spoljnih poslova Vijetnama da će postati njihov poslovni agent, u slučaju da se odnosi između SAD i Vijetnama normalizuju.[24] Takođe je započeo privatne istrage i napade na Ričarda Armitidža, zvaničnika Ministarstva odbrane SAD.[22][23]

Ros Pero nije podržao tadašnjeg predsednika Džordža Buša Starijeg, i snažno se protivio Američkom učešću u Zalivskom ratu. Bezuspešno je apelovao na senatore da glasaju protiv rezolucije o ratu, i u tom trenutku je počeo da razmišlja o kandidaturi za predsednika države.[25][26]

Predsednička kampanja 1992 uredi

Početak kampanje i odustajanje uredi

 
Pero se rukuje sa Bilom Klintonom na trećoj predsedničkoj debati na državnom univerzitetu u saveznoj državi Mičigen, 19. oktobar 1992

Pero je 20. februara 1992. gostovao kod Larija Kinga na CNN-u, i tom prilikom je najavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima 1992. kao vanstranačka ličnost ako njegove pristalice uspeju da skupe dovoljnu podršku koja bi ga registrovala na biračkim listićima u svih 50 saveznih država.[27] Uz predložene politike balansiranja budžeta SAD i smanjenja javnog duga, zalaganje za neke vrste kontrole civilnog pristupa naoružanju, okončavanje outsourcing-a, i zalaganja za direktnu elektronsku demokratiju preko "elektronskih gradskih skupština", Ros Pero postaje kandidat na predsedničkim izborima, i po anketama i prognozama je imao jednaku podršku kao i Bil Klinton, kandidat Demokratske stranke, i aktuelni predsednik Džordž H.V. Buš, kandidat Republikanske stranke.[28]

Peroova kandidatura je dobijala sve veću medijsku pažnju nakon okončanja preliminarnih unutarstranačkih izbora u Republikanskoj i Demokratskoj stranci. Nakon što su "pobunjenički kandidati" Pet Bjukenan iz Republikanske stranke, i Džeri Braun iz Demokratske stranke poraženi u preliminarnim izborima, sav prezir, razočarenje, i mržnja prema ustaljenim političarima iz tzv američkog establishment-a se prelila u populističku podršku Peroovoj kampanji. Pero se našao na naslovnoj strani magazina Tajm izdanja od 25. maja 1992. sa naslovom "Čekajući Peroa", kao aluzija na delo Čekajući Godoa autora Semjuela Beketa.[29]

Nekoliko meseci pre Demokratske i Republikanske konvencije, Pero je popunio prazninu u vestima vezane za izbore, nakon što su ga njegove pristalice poslušale u gostovanju kod Larija Kinga, i započeli postupak kojim bi mu putem peticija i drugih sredstava omogućili da se pojavi na izbornim listićima u svih 50 saveznih država. Osećaj naleta se pojačao kada je Pero angažovao dva stručna menadžera kampanje, demokratu Hamiltona Džordana, i republikanca Eda Rolinsa. U periodu dok se premišljao u vezi predsedničke kandidature, njegove pristalice su formirale organizaciju United We Stand America. U tom periodu Pero nije formalno predložio svoje politike, ali se zalagao za smanjenje javnog duga i rastućeg deficita koji se pojavio nakon predsedništva Regana i Buša, i zalagao se za povećanje poreza na gorivo,[30] povećanje poreza za najbogatije, i možda fokus njegove kampanje, sprečavanje ratifikacije NAFTA sporazuma, jer je mislio da će time američka srednja i radnička klasa biti uništene jer će velika većina poslova biti outsource-ovana u Meksiko zbog drastično manje cene rada tamo u odnosu na SAD.[31] U junu 1992. je u prognozama Galupa vodio sa 39% podrške.[32]

U julu je Peroova kampanja pala u rasulo. Demokratska nacionalna konvencija je održana od ponedeljka 13. jula do četvrtka 16. jula, i mediji koji prate izbore su pojačali praćenje i drugih kandidata. The Milwaukee Sentinel je objavio da su menadžeri Peroove kampanje sve više postajali razočarani njegovim odbijanjem da prati njihove savete da bude konkretniji po pitanju problema[33] i njegove potrebe da bude u potpunoj kontroli nad stvarima.[33] The St. Petersburg Times je naveo da su menadžeri kampanje između ostalog bili frustrirani Peroovom zahtevu da volonteri potpišu zakletve na vernost.[34] Podrška za Peroa je pala na 25%. Savetnici su ga savetovali da, ako ih ne bude slušao, podrška će mu pasti na jednocifrene procente. Menadžer Hemilton Džordan je navodno pretio otkazom, ali drugi savetnici su negirali te navode.[35]

Ed Rolins je 15. jula dao otkaz nakon što je Pero otpustio specijalistu za reklame Hala Rajlija, koji je radio sa Rolinsom na Reganovoj kampanji. Rolins je kasnije izjavio da ga je jedan član kampanje optužio da je doušnik CIA-e i da radi za Džordža Buša.[36] Ceo haos je uzrokovao pad Peroove podrške na 20%.[37] Sledećeg dana je Pero kod Larija Kinga rekao da se povlači iz kampanje, navodeći da ne želi da Predstavnički dom odluči ko će biti predsednik, u slučaju da broj izbornika bude izjednačen. Kasnije je izjavio da je pravi razlog povlačenja veliki broj pretnji u kojima će Bušova kampanja pustiti digitalno izmenjene fotografije u javnost, kako bi sabotirali venčanje Peroove ćerke..[38] Šta god da je bio pravi razlog povlačenja, njegov ugled je bio dosta narušen. Mnoge njegove pristalice su se osećale izdanim, i sudeći po anketama i prognozama, procenti su mu dosta opali.[39] Kasnije u julu je ekonomski program na kome je Peroova kampanja radila, bio objavljen. Plan od 50 strana je predlagao finansijske rezove u domaćoj potrošnji, povećanje ulaganja u obrazovanje, komunikacione i transportne programe, povećanje poreza na prihod za bogate, i povećanje poreza na gorivo. Plan je trebao da eliminiše deficit i javni dug za 5 godina.[40] To bi bio drugi put u istoriji SAD da je javni dug otplaćen u potpunosti, prvi put je predsednik Endru Džekson to učinio. Krajem avgusta je Pero obećao da će javno podržati kandidata koji podrži njegov ekonomski plan, ali je takođe dao i naznake da se može ponovo vratiti u izbornu trku.[41] Naznake o povratku su se pojačavale nakon što je Pero tražio da kupi termin na velikim medijima kako bi diskutovao o svojim ekonomskim planovima, što je mogao da uradi jedino ako je deklarisani predsednički kandidat. U međuvremenu su peticije za Peroovo učešće na izborima u svih 50 saveznih država prošle,[42] i ankete i prognoze su pokazivale da mu je podrška na 14%, iza Klintonovih 44% i Bušovih 39%..[43]

Ponovni ulazak u kampanju uredi

Prvog oktobra se Pero vraća u izbornu trku, sa željom da bolje objasni široj Američkoj javnosti svoj ekonomski program. The New York Times je izjavio da su njegove šanse za pobedu mnogo manje nego kada je izašao iz trke u julu, i da mu je jedina šansa da destabilizuje i zbuni konkurenciju.[44]

Umesto tradicionalnih mitinga, Pero se odlučio na masovnu marketinšku strategiju koja se sastojala od plaćenih termina od pola sata i sat vremena, gde bi koristio grafikone i tabele koje je sam napravio kako bi ilustrovao široj javnosti stanje ekonomije SAD u 1992. i njegove planove za sređivanje situacije. Na te termine je potrošio svojih 34,8 miliona $.[45] Njegov prvi predizborni kratki film od pola sata je emitovan 6. oktobra, i gledalo ga je 16,5 miliona ljudi, što znači da je po gledanosti nadmašio i neke sitkome.[46] Govoreći "u kameru", i sedeći za radnim stolom ispred police za knjige, Pero je koristio metalni pokazivač, i veliki broj grafikona, objašnjavajući ekonomsku situaciju u SAD i stanje ekonomije. Objašnjavao je da Reganove, i kasnije Bušove ekonomske mere nisu doprle do prosečnog Amerikanca iz srednje klase, tj "trickle-down economics didn't trickle", i da uprkos boljem stanju inflacije u odnosu na Karterovu administraciju, javni dug se višestruko uvećao.[47] Radi pružanja pozadine i okolnosti tzv Reganomije (Reaganomics), u poslednjim godinama Karterovog predsedništva došlo je do energetske krize prouzrokovane dešavanjima na Bliskom istoku, velike inflacije i nezaposlenosti, i u predsedničkim izborima 1980. je Regan, u najgrubljim i najkraćim mogućim crtama, kao jednu fazu za oporavak ekonomije predložio plan koji je počinjao, malo kontraintuitivno, od smanjenja poreza za najbogatije Amerikance. Pošto bi plaćali manji porez, onda bi imali više novca koji bi mogli da ulože u proširivanje postojećih kompanija, otvaranje novih poslova, i naposletku, povećanje plata radnicima, pa bi poreske olakšice za najbogatije Amerikance eventualno i postepeno došle i do srednje i radničke klase, koji sada imaju više novca na raspolaganju, pa samim tim i mogu više da ga potroše, podsticajući tako kruženje kapitala. (otuda naziv trickle-down)[48] Stanje sa inflacijom i nezaposlenošću se jeste dosta popravilo, ali stručnjaci i danas razmatraju o Reganovim merama i da li su one skroz zaslužne za to, navodeći između ostalog to da se javni dug SAD skoro utrostručio sa 738 milijardi dolara na 2,1 trilion dolara.[49] Pero je objašnjavao u svom prvom TV terminu da takav način upravljanja ekonomijom nije dobro uticao na prosečnog Amerikanca, i zaključio je da "naš predsednik (Džordž H.V. Buš) okrivljuje Kongres, Kongres okrivljuje predsednika, Demokrate i Republikanci se međusobno okrivljuju. Niko neće da istupi i preuzme odgovornost na sebe za bilo šta."[47] Politički stručnjaci iz tog vremena su takav vid TV termina ocenili revolucionarnim, i originalnim.[47] [50] Dva dana kasnije, otkrivene su 3 reklame od po 60 sekundi koje će se emitovati na kanalima ESPN, CNN, i na još 5 kablovskih kanala. Jedna od reklama, naslovljena sa "Crvena zastava"("Red flag") se sastojala od mahanja crvenom zastavom, dok su bubnjevi bili u pozadini, i izjavom: "Kako se Hladni rat završava, drugi rat započinje. U ovom novom ratu, protivnik nije crvena zastava komunizma, već crveno mastilo našeg javnog duga, crvena traka birokratije naše vlade. Žrtve ovog rata će se meriti u izgubljenim poslovima i izgubljenim snovima."[51] Drugi TV termin od pola sata je bio prikazan 9. oktobra.[51]

Predsedničke debate uredi

 
Detalj sa prve predsedničke debate
 
Scena sa druge predsedničke debate
 
Slika uoči početka treće predsedničke debate

Prva predsednička debata u izborima 1992. se održala 11. oktobra u Klejtonu, savezna država Misuri, i u njoj su učestvovala sva tri predsednička kandidata; Klinton, Buš i Pero. To je bila prva debata koja se prenosila na TV-u širom SAD u kojoj je učestvovao neki kandidat van Demokratske ili Republikanske stranke još od predsedničkih izbora 1980. i Džona B. Andersona, i prvi put da su sva tri kandidata istovremeno prisutna na debati u istoriji SAD, jer je Karter 1980. odbio da učestvuje na debatama ako na njima prisustvuje i Džon Anderson, pa su te godine najviše 2 kandidata bila prisutna istovremeno. Tokom debate, Pero je diskutovao o širokom spektru problema od budžetskog deficita, obrazovanja, i upotrebe droge, i izjavio je da će, kao predsednik, eliminisati uticaj lobista. Imao je par nezaboravnih izjava na ovoj debati. Kada su ga pitali da prokomentariše izjave kritičara o Peroovom neostatku iskustva u radu sa vladom, odgovorio je: "U pravu su. Nemam nikakvog iskustva u nabijanju duga od 4 triliona dolara".[52] Kada su ga pitali šta bi se desilo ako bi jedan od njegovih protivkandidata pobedio, izjavio je: "Onda će biti upoznati sa surovom istinom o tome šta moramo da uradimo. Ja večeras ne puštam muziku Lorensa Velka".[52] Nakon prve debate, tri od četiri ankete su pokazale da je Pero pobedio. Prosečni procenat sve četiri debate je iznosio 37% za Peroa, 30% za Klintona, i 18% za Buša, ali su sveukupni izborni rezultati pokazivali da je Pero i dalje na trećem mestu sa 14%, daleko iza Buša i Klintona.[52] Njegov kandidat za potpredsednika, admiral Džejms Stokdejl, učestvovao je u potpredsedničkoj debati u Atlanti, zajedno sa protivkandidatima Alom Gorom iz Demokratske stranke, i Denom Kvejlom iz Republikanske. Stokdejl je uglavnom bio nepoznat široj javnosti, ali je upamćena njegova izjava kojom je počeo debatu tako što je neočekivano postavio filozofsko pitanje "Ko sam ja? Zašto sam ja ovde?"[53] [54] Stokdejl nije bio pripremljen da se nosi sa nekim od problema koji su se pojavili u debati, i njegov loš učinak je možda imao uticaja na Peroovu kampanju.[55][56]

Druga predsednička debata je održana 15. oktobra u Ričmondu, savezna država Virdžinija, i u njoj su pitanja postavljali neopredeljeni glasači, koji su kandidate fokusirali na probleme. Tokom uvodne izjave, Pero je objasnio da "veoma jak zvuk usisavanja" koji je prouzrokovan velikim naletom preseljenja poslova u proizvodnji u Meksiko. U jednoj razmeni, Pero je rekao da za deficit treba kriviti i Republikance i Demokrate, ali da niko neće da preuzme odgovornost. Šalio se da "mora da tamo negde postoji neki vanzemaljac koji nam sve ovo radi". Na završetku debate, Pero je opisao sebe kao orijentisan rezultatima i akciji, i objasnio da "ako oni žele da nastave da plešu sporo, i da govore o nečemu a da to ne urade, ja nisam vaš čovek".[57]

Učestvovao je i u trećoj debati u Ist Lensingu, saveznoj državi Mičigen, koja se održala 19. oktobra. Tokom debate je često citirao svoje navode iz snimaka na TV-u koje je snimao. Na početku debate je kritikovao Bušov ekonomski plan, i rekao je da neće izbalansirati budžet.[58] Kasnije je izjavio da će potrošiti 60 miliona $ svog novca da okonča predsedničku trku. Značajno je primetio činjenicu da "obe partije imaju strane lobiste na ključnim pozicijama u kampanjama".[58] Nakon debate je tokom konferencije za medije napao novinare, kritikujući ih za senzacionalizam i tabloidne priče i za nedostatak medijske pažnje vezane za Bušove strane lobiste.[59] Bivši politički prognozer Frenk Lunc je objasnio da: "Kada Ros Pero koristi svoju glavu, nepobediv je. Fokusiran je, jednostavan, i nadmoćan. Kada koristi svoje srce, ponekad ga ponesu emocije".[45]

Izbori uredi

 
Flajer sa Peroove 1992 predsedničke kampanje

U izborima 1992. je dobio 18,9% od izašlih glasača, odnosno oko 19 741 065 glasova, ali nijedan izbornički glas, što ga je učinilo najuspešnijim predsedničkim kandidatom iz treće partije u smislu glasačke podrške još od Teodora Ruzvelta u predsedničkim izborima 1912.[60] Za razliku od Peroa, drugi kandidati treće partije su uspeli da dobijaju izborničke glasove, Robert La Folet u 1924., Strom Termond u 1948., i Džordž Volas u 1968. U poređenju sa njima, koji su imali jaku bazu u malom broju saveznih država, Peroova podrška je bila podjednako rasprostranjena širom države. Bio je drugi u dve savezne države; u Mejnu je osvojio 30,44% u poređenju sa Bušovim 30,39% (Klinton je osvojio sa 38,77%), u Juti je osvojio 27,34% u odnosu na Klintonovih 24,65% (Buš je osvojio sa 43,36%). Njegov ukupan broj glasova je uveliko najveći za kandidata van dve velike partije, skoro duplo u odnosu na Džordža Volasa u izborima 1968.

Detaljna analiza biračkog tela je pokazala da je Peroovo biračko telo dolazilo sa svakog političkog spektra, od kojih se 20% identifikovalo kao liberali, 27% kao konzervativci, i 53% kao centristi. Što se ekonomske strane tiče, većina njegovih glasača (57%) spada u srednju klasu, sa godišnjom zaradom između 15 000$ i 49 000$, dok je velika većina bila iz više srednje klase (29% koja godišnje zarađuje više od 50 000$).[61] Izlazne ankete su takođe pokazale da bi drugi izbor 38% Peroovih glasača bio Džordž H.V. Buš, a da bi drugi izbor kod takođe oko 38% birača bio Bil Klinton.[62] Iako su postojala mišljenja da je Pero uzeo dosta glasova jednoj strani (najčešće se smatralo da je Bušu uzeo te glasove), i olakšao drugoj da pobedi, analiza je pokazala da Peroovo učešće u predsedničkim izborima najverovatnije nije imao nikakvog uticaja "krađe glasova".[63]

Zbog procenta birača koje je osvojio u 1992, Pero je dobio mogućnost da dobije novac iz federalnog budžeta za svoju eventualnu kampanju u predsedničkim izborima 1996. Nakon izbora 1992. Pero je ostao u žiži javnosti, i pružao je jaku kampanju protiv NAFTA sporazuma, govoreći o opasnosti od "jakog zvuka usisavanja" Američkih poslova u Meksiko, u slučaju da se sporazum ratifikuje.[31] U emisiji kod Larija Kinga na CNN-u je 1992. debatovao o NAFTA-i sa tada već potpredsednikom Alom Gorom.[64]

Predsednička kampanja 1996 uredi

 
Flajer sa Peroove predsedničke kampanje u 1996.

U 1995. je osnovao svoju partiju, Reformsku stranku, i učestvovao je u predsedničkim izborima 1996, a njegov kandidat za potpredsednika je bio ekonomista Pet Šoat. Zbog izbornih zakona koji variraju između saveznih država, na većini saveznih država je morao da se kandiduje kao nezavisni političar. Ovog puta je dobio oko 8% od izašlih birača, što je bilo manje nego 1992, ali opet veoma uspešan rezultat za kandidata van dve velike partije. Potrošio je mnogo manje svog novca ovog puta, delimično jer je dobio novac iz federalnog budžeta zbog učinka u 1992., i dozvoljavao je da drugi ljudi doniraju njegovoj kampanji. Bilo mu je zabranjeno da učestvuje na predsedničkim debatama od strane Komiteta za predsedničke debate, pod uslovom da "nema šanse da pobedi na izborima, pa samim tim nema razloga da učestvuje".[1] Pero je podneo tužbe zbog toga,[3] ali ih je izgubio jer se sud proglasio nenadležnim za rešavanje sporova između njega i Komiteta.[4]

Kasnije aktivnosti uredi

U predsedničkim izborima 2000. Pero odbija da se javno uključi u unutrašnju raspravu između Peta Bjukenana i Džona Hagelina unutar Reformske stranke. Navodno je bio nezadovoljan sa onim što mu se činilo kao dezintegracija partije, kao i svojom slikom u medijima, pa je zbog toga odlučio da ne istupa javno. Gostovao je kod Larija Kinga četiri dana pred izbore, i javno je podržao Džordža Buša Mlađeg za predsednika. Uprkos ranijem protivljenju oko NAFTA-e, sada se uglavnom nije oglašavao oko sve većeg broja radničkih viza za imigrante u SAD, što su pristalice Peta Bjukenana pripisale njegovom korporacijskom oslanjanju na strane radnike.[65]

 
Pero se obraća publici na ceremoniji u Vašingtonu DC, 20. septembar 2008.

Pozvan je na svedočenje u 2005 u Teksaškom zakonodavstvu kao podržalac predloga koji bi proširili pristup tehnologiji studentima, između ostalog čineći im laptopove dostupnim. Podržavao je promenu procesa nabavke udžbenika time što bi se omogućila upotreba e-knjiga, i pružajući mogućnost školama da kupuju knjige na lokalnom nivou umesto da postupak ide preko savezne države. U intervjuu u aprilu 2005., izrazio je zabrinutost oko stanja napretka vezanih za probleme koje je on izneo u svojim predsedničkim kampanjama.[66]

Januara 2008. je javno istupio protiv Republikanskog kandidata Džona Mekejna, i dao je svoju podršku Mitu Romniju za predsednika na izborima 2008. Takođe je najavio da će uskoro pokrenuti novu internet stranicu sa ažuriranim ekonomskim graficima i tabelama.[67] Juna 2008 je pokrenuo blog koji se bavio Američkim zdravstvom (programi Medicare i Medicaid), socijalnim osiguranjem, javnim dugom SAD, i sličnim povezanim stvarima.[68] U predsedničkim izborima 2012. je ponovo dao svoju javnu podršku Mitu Romniju, koji je ovog puta i dobio nominaciju svoje Republikanske partije.[69] U predsedničkim izborima 2016. nije javno podržao nijednog kandidata.[70]

Po nekima se smatra za preteču Trampa kao milijarder bez prethodnog političkog iskustva koji je konkurisao za predsedničke izbore, s tim da se u nekim stavovima razlikuju, a Tramp je na kraju uspeo da postane predsednik u predsedničkim izborima 2016.

Politički stavovi uredi

Pero se nije uklapao u uobičajene političke stereotipe, i njegovi stavovi su se zavisno od posmatrača smatrali ili pragmatičnim ili populističkim, sa glavnim naglaskom na njegovu ekonomsku politiku, poput balansiranja budžeta, kako bi dobio podršku i Demokratskih i Republikanskih glasača. Podržavao je LGBT prava, strožiju kontrolu za oružja poput zabrane automatskih puški, povećano istraživanje na polju Side, ulaganje u obrazovanje i telekomunikacione tehnologije, i zalaganje da se državni zdravstveni program Medicare može proširiti da obuhvata svakog građanina SAD.[71][72][73]

Od 1992 je podržavao prava na abortus, i jaka pristalica planiranog roditeljstva. Rekao je da naročito siromašne žene trebaju imati pristupa abortusu preko federalnog finansiranja.[74]

Ekonomske politike uredi

Pero je smatrao da bi bogati Amerikanci trebali da plaćaju veći porez, dok se državna potrošnja treba smanjiti kako bi se javni dug brže otplatio. Takođe je smatrao da se porez na prirast kapitala (capital gains tax) treba povećati, dok se poreske olakšice trebaju onima koji započinju nove poslove.

"Smanjili smo porez na prirast kapitala sa maksimalne stope od 35% na maksimalnu stopu koja je tokom 80-ih išla i do niske stope od 20%. Kome je to koristilo? Bogatima naravno, jer oni poseduju najveći deo kapitalnih sredstava."

— Not For Sale at Any Price

U svojoj knjizi Not For Sale at Any Price[75] (Nije na prodaju ni za koju cenu) iz 1993 je izrazio podršku za davanje poreskih olakšica za mala i srednja preduzeća, umesto da se ona daje većim korporacijama.[76] Takođe je podržavao amandman za izbalansiran budžet, izjavivši "za 27 uzastopnih godina potrošnja ne bi trebala da nadmaši prihod". Što se tiče trgovine, tvrdio je da je NAFTA uzrokovala trgovinski deficit između Meksika i Sjedinjenih Država, i gubitak poslova u proizvodnji.[77] Njegov stav o slobodnoj trgovini i NAFTA sporazumu je definisala njegove predsedničke kampanje iz 1992, i takođe iz 1996. Rekao je:

"Moramo prestati da šaljemo poslove u inostranstvo. Vrlo je prosto: Ako plaćate 12$, 13$, 14$ na sat za radnika u fabrici, a možete da preselite vašu fabriku južno od granice, platite dolar na sat za posao, ne pružate nikakvu zdravstvenu zaštitu, što je najskuplja pojedinačna stvar u procesu proizvodnje automobila, nikakve kontrole zagađenja vazduha, ni kontrole zagađenja životne sredine, ni penziono, i ako vas ništa ne zanima sem zarade novca, onda ćete čuti veoma jak zvuk usisavanja koji će odneti poslove na jug. Kada satnica u Meksiku skoči sa jednog na šest dolara, a naša padne na šest, onda je sve ponovo poravnato. Ali u međuvremenu ste uništili državu sa ovakvim sporazumima."

— Predsednička kampanja iu 1992: Transkript druge TV debate između Buša, Klintona, i Peroa". The New York Times. New York Times Company. 16. oktobar 1992. Retrieved May 16, 2016.

NAFTA sporazum je eventualno ratifikovan 1994. za vreme predsednika Bila Klintona. Još uvek se debatuje o uticaju tog sporazuma na SAD i okolinu, a sudeći po istraživanju Instituta za ekonomsku politiku (Economic Policy Institute (EPI)), porast u trgovinskom deficitu samo sa Meksikom je od ratifikacije sporazuma do 2010. doveo do preseljenja 682 900 američkih poslova južno od granice sa Meksikom, od kojih su 61% bili relativno visoko plaćeni poslovi u proizvodnji.[78]

Privatni život uredi

 
Slika iz 1988., Pero i supruga su u sredini, desno je jedna od ćerki, Suzan

Pero i njegova žena Margo su imali petoro dece (1 sin i 4 ćerki)[9], i 19 unučadi.[11] Sa procenjenim bogatstvom na oko 4,1 milijardi $ u 2019.,[79] po Forbsu je bio 167. najbogatija osoba u SAD. Preminuo je 9. jula 2019. u Dalasu, savezna država Teksas od leukemije, manje od dve nedelje nakon 89. rođendana.

Reference uredi

  1. ^ a b Lewis, Neil A. (24. 9. 1996). „Perot Goes to Court to Try to Get Into the Presidential Debates” [Pero odlazi na sud kako bi učestvovao u predsedničkim debatama]. The New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 06. 12. 2020. 
  2. ^ „Presidential debate sponsors drop over exclusion of Gary Johnson”. The Washington Post. 2012-10-03. Pristupljeno 2012-10-13. 
  3. ^ a b „Perot sues to stop presidential debates” [Pero podnosi tužbu kako bi zaustavio predsedničku debatu]. CNN (na jeziku: engleski). 23. 9. 1996. Pristupljeno 06. 12. 2020. 
  4. ^ a b „JUDGE TOSSES OUT PEROT'S LAWSUIT TO JOIN DEBATES” [Sudija odbacuje Peroove tužbe za pristup debatama]. Orlando Sentinel (na jeziku: engleski). Washington. 2. 10. 1996. Pristupljeno 06. 12. 2020. 
  5. ^ "Forbes 400: 2017 Ranking". Forbes. October 2017. Retrieved October 17, 2017.
  6. ^ „The Ancestors of Ross Perot”. Wargs.com. Pristupljeno 13. 6. 2010. 
  7. ^ Posner, Gerald (1996). Citizen Perot. New York City: Random House. str. 8. 
  8. ^ Reagan, Danny. „The Perot/Bordelon Branches”. Arhivirano iz originala 18. 7. 2009. g. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  9. ^ a b v g Hall, Cheryl (9. 7. 2019). „Ross Perot, self-made billionaire, patriot and philanthropist, dies at 89”. The Dallas Morning News. Pristupljeno 9. 7. 2019. 
  10. ^ The Associated Press. „Ross Perot Gives $1 Million to Texarkana College”. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  11. ^ a b v g d Jackson, Harold (9. 7. 2019). „Ross Perot obituary”. The Guardian. Pristupljeno 10. 7. 2019. 
  12. ^ Sam Wyly, 1000 Dollars & an Idea, Publisher: Newmarket, ISBN 1-55704-803-7
  13. ^ Landrum, Gene N. (2004). Entrepreneurial Genius: The Power of Passion. Naples, FL: Brendan Kelly Publishing Inc. str. 174. ISBN 9781895997231. Pristupljeno 27. 12. 2015. 
  14. ^ „Ross Perot”. Famous Entrepreneurs. Pristupljeno 28. 12. 2015. 
  15. ^ Henry Moscow, "An Astonishment of New York Superlatives: Biggest, Smallest, Longest, Shortest, Oldest, First, Last, Most, Etc." New York Magazine vol. 7, no. 1 (31 December 1973/7 January 1974) p. 53.
  16. ^ „Ken Follett | Welcome”. Ken Follett (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 8. 2019. 
  17. ^ „Welcome to the Arthur D. Simons Center for Interagency Cooperation” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-19. 
  18. ^ Barron, James (25. 9. 2007). „Magna Carta Is Going on the Auction Block”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 27. 8. 2019. 
  19. ^ „Magna Carta Copy Sold”. The New York Times. Pristupljeno 1. 4. 2016. 
  20. ^ Isaacson, Walter (2011). Steve Jobs. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-1-4516-4853-9. 
  21. ^ Guglielmo, Connie; Hoffmann, Katie (22. 9. 2009). „Dell Pays 68% Premium for Perot's Health Technology (Update3)”. Arhivirano iz originala 3. 6. 2012. g. Pristupljeno 22. 9. 2009. 
  22. ^ a b v Patrick E. Tyler (20. 6. 1992). „Perot and Senators Seem Headed for a Fight on P.O.W.'s-M.I.A.'s”. The New York Times. Pristupljeno 09. 12. 2020. 
  23. ^ a b v George J. Church (29. 6. 1992). „The Other Side of Perot”. Time. Arhivirano iz originala 14. 02. 2008. g. Pristupljeno 09. 12. 2020. 
  24. ^ Patrick E. Tyler (5. 6. 1992). „Perot to Testify in Senate on Americans Missing in Southeast Asia”. The New York Times. Pristupljeno 24. 1. 2008. 
  25. ^ „The 1992 Run For The Presidency”. Reform Party. Arhivirano iz originala 31. 1. 2014. g. 
  26. ^ Quindlen, Anna (3. 6. 1992). „Public & Private; Waiting for Perot”. The New York Times. Pristupljeno 09. 12. 2020. 
  27. ^ „Watch Ross Perot tease his run for president on CNN in 1992”. CNN Business. CNN. 20. februar 1992. Pristupljeno 30. decembar 2020. 
  28. ^ „The Pew Research Center for People & the Press: Year of the Outsider”. 16. 6. 1992. Pristupljeno 5. 10. 2010. 
  29. ^ „Time magazine cover: H. Ross Perot”. 25. 5. 1992. Arhivirano iz originala 10. april 2010. g. Pristupljeno 30. decembar 2020. 
  30. ^ Mike Royko (14. 10. 1992). „Ross Perots' plan to tax gasoline primes the pump”. Orlando Sentinel. 
  31. ^ a b „Perot TV Ad Assails U.S. Trade Policies”. archive.nytimes.com. Pristupljeno 10. 7. 2019. 
  32. ^ „The 1992 Campaign: On the Trail – Poll Gives Perot a Clear Lead”. The New York Times. 11. 6. 1992. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 24. 10. 2016. 
  33. ^ a b „Perot advisers reportedly at odds”. The Milwaukee Sentinel. Milwaukee, Wisconsin. 14. 7. 1992. str. 2A. Pristupljeno 27. 5. 2010. [mrtva veza]
  34. ^ „Perot asks volunteers to sign loyalty oaths”. St. Petersburg Times. Associated Press. 14. 7. 1992. str. 2A. 
  35. ^ Holmes, Steven A. (1992-07-14). „Perot Adviser Threatens to Quit Over Frustrations With Campaign”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2020-10-24. 
  36. ^ Lewis, Anthony (2. 10. 1992). „Abroad at Home; Why Perot?”. The New York Times. str. 31. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  37. ^ Holmes, Steven A (16. 7. 1992). „Rollins Quits Perot's Campaign; Asserts His Advice Was Ignored”. The New York Times. str. 1. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  38. ^ Berke, Richard L. (26. 10. 1992). „The 1992 Campaign: The Overview – Perot Says He Quit in July to Thwart G.O.P. 'Dirty Tricks'”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 27. 8. 2019. 
  39. ^ Berke, Richard L. (19. 9. 1992). „The 1992 Campaign: Ross Perot – Perot Says He May Rejoin Race To Publicize His Economic Plan”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 27. 8. 2019. 
  40. ^ Greenhouse, Steven (21. 7. 1992). „To Boost Economy, Perot Planned to Seek Sacrifices”. The New York Times. New York. str. 1. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  41. ^ „Perot Issues Warning on Eve of Bush Acceptance Speech”. Sarasota Herald-Tribune. Sarasota, Florida. Associated Press. 20. 8. 1992. str. 6A. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  42. ^ Toner, Robin (29. 9. 1992). „Nominees' Camps Make Their Cases to Perot Backers”. The New York Times. New York. str. 1. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  43. ^ Toner, Robin (29. 9. 1992). „The 1992 Campaign: Ross Perot; Nominees' Camps Make Their Cases to Perot Backers”. The New York Times. New York. str. 1. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  44. ^ „The Uses of Ross Perot”. The New York Times. New York. 2. 10. 1992. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  45. ^ a b Holmes, Steven A. (29. 10. 1992). „Candidate Perot Might Learn From Strategist Perot”. The New York Times. New York. str. 22. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  46. ^ Holmes, Steven A. (30. 10. 1992). „Campaign Stalled, Perot Team Tries to Fix It, Fast”. The New York Times. New York. str. 19. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  47. ^ a b v Sack, Kevin (7. 10. 1992). „Perot Charts Poor Economy in 30-Minute TV Talk”. The New York Times. New York. str. 16. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  48. ^ History channel zvanični Youtube kanal (19. april 2018). „Here's Why Reaganomics is so Controversial”. Youtube. Pristupljeno 30. decembar 2020.  Tekst „ History ” ignorisan (pomoć)
  49. ^ „Federal Debt Held by the Public”. 31. 5. 2018. Pristupljeno 12. 6. 2018. 
  50. ^ „Ross Perot 1992 - Balancing the Budget & Reforming Government”. Youtube. Samuel Wilson. 2. mart 2013. Pristupljeno 30. decembar 2020. „Peroov prvi TV termin” 
  51. ^ a b Sack, Kevin (8. 10. 1992). „Perot Ready to Start Using Short TV Commercials”. The New York Times. New York. str. 33. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  52. ^ a b v Horvitz, Paul F. (13. 10. 1992). „Perot Wins A Fresh Look From Voters”. The New York Times. New York. 
  53. ^ Holmes, Steven A. (6. 7. 2005). „James Stockdale, Perot's Running Mate in '92, Dies at 81”. The New York Times. Pristupljeno 13. 6. 2010. 
  54. ^ „Admiral Stockdale - 1992 VP Debate - "Who Am I? Why Am I Here?"”. Youtube. Educational Video Group. 19. jun 2012. Pristupljeno 31. decembar 2020. „Isečak iz potpredsedničke debate” 
  55. ^ Clift, Eleanor (26. 10. 1992). „Perot: Pulling The Race Out Of The Mud”. Newsweek. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  56. ^ Hodgson, Godfrey (8. 7. 2005). „Obituary: Vice Admiral James Stockdale”. The Guardian. London. Pristupljeno 13. 6. 2010. 
  57. ^ „Bush fails to narrow gap with Clinton in debate”. Kingman Daily Miner. Kingman, Arizona. 16. 10. 1992. str. 9A. 
  58. ^ a b „Transcript of 3d TV Debate Between Bush, Clinton and Perot”. The New York Times. New York. 20. 10. 1992. str. 20. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  59. ^ Sack, Kevin (21. 10. 1992). „Perot Scores in 3d Debate, Then Opens Fire on the Press”. The New York Times. New York. str. 18. Pristupljeno 27. 5. 2010. 
  60. ^ „Presidential Election of 1912”. 270towin.com. Pristupljeno 1. 4. 2016. 
  61. ^ Peirce Lewis; Casey McCracken; Roger Hunt (oktobar 1994). „Politics: Who Cares”. American Demographics. 16: 23. Arhivirano iz originala 21. 3. 2008. g. 
  62. ^ Holmes, Steven A. (5. 11. 1992). „The 1992 Election: Disappointment – News Analysis – An Eccentric but No Joke; Perot's Strong Showing Raises Questions On What Might Have Been, and Might Be”. The New York Times. Pristupljeno 22. 5. 2010. 
  63. ^ FiveThirtyEight (6. 10. 2016). „The Ross Perot Myth”. FiveThirtyEight (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 8. 2019. 
  64. ^ Larry King Live (2. septembar 2016). „Ross Perot battles Al Gore in 1993 NAFTA debate”. Youtube. CNN youtube kanal. Pristupljeno 31. decembar 2020. „Nije cela emisija, 45 minuta je tu” 
  65. ^ „Perot: H1Bs and PNTR – The Giant Silence”. Buchanan.org. 24. 5. 2000. Arhivirano iz originala 16. 8. 2000. g. Pristupljeno 20. 10. 2004. 
  66. ^ „Point of Contact: H. Ross Perot”. Dallas Morning News. 23. 4. 2005. Arhivirano iz originala 15. 5. 2007. g. 
  67. ^ „Ross Perot Slams McCain”. Newsweek. 16. 1. 2008. Pristupljeno 13. 6. 2010. 
  68. ^ Jason Carroll (19. 6. 2008). „Ross Perot wants more focus on national debt”. CNN. 
  69. ^ Dinan, Stephen. „Ross Perot endorses Mitt Romney”. The Washington Times. Pristupljeno 16. 10. 2012. 
  70. ^ McFadden, Robert D. (9. 7. 2019). „Ross Perot, Brash Texas Billionaire Who Ran for President, Dies at 89”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 10. 7. 2019. 
  71. ^ „Ross Perot on Gun Control”. www.ontheissues.org. Pristupljeno 16. 6. 2017. 
  72. ^ „Ross Perot on Health Care”. OnTheIssues. 
  73. ^ „Ross Perot on Civil Rights”. OnTheIssues. 
  74. ^ „Ross Perot on Abortion”. www.ontheissues.org. Arhivirano iz originala 04. 07. 2017. g. Pristupljeno 16. 6. 2017. 
  75. ^ Perot, Ross (april 1993). Not for Sale At Any Price: How We Can Save America for Our Children . Hyperion. ISBN 9781562827236. Pristupljeno 10. 7. 2019. 
  76. ^ „Not For Sale at Any Price, by Ross Perot”. www.ontheissues.org. Pristupljeno 16. 6. 2017. 
  77. ^ „Ross Perot on Free Trade”. OnTheIssues. 
  78. ^ Scott, Robert E. Economic Policy Institute. 3 May 2011. Retrieved 10 Nov. 2011 Heading South: U.S.-Mexico trade and job displacement after NAFTA.
  79. ^ „U.S. billionaire Ross Perot, who shook up 1990s presidential politics, dead at 89”. 9. 7. 2019 — preko www.reuters.com. 

Literatura uredi

  • Thomas M. Defrank, et al. Quest for the Presidency, 1992. Texas A&M University Press. 1994.
  • Mason, Todd (1990). Perot. Business One Irwin. ISBN 1-55623-236-5 An unauthorized biography by a longtime Perot watcher.
  • Doron P. Levin, Irreconcilable Differences: Ross Perot Versus General Motors (New York: Plume, 1990)
  • Thomas Moore, The GM System is Like a Blanket of Fog, Fortune, February 15, 1988
  • Posner, Gerald Citizen Perot: His Life and Times Random House. New York 1996
  • Clinton, Bill (2005). My Life. Vintage. ISBN 1-4000-3003-X.
  • „#57 Henry Ross Perot - Forbes.com”. www.forbes.com. Pristupljeno 20. 8. 2019. 
  • Rapoport, Ronald and Walter Stone. Three's a Crowd: The Dynamic of Third Parties, Ross Perot, and Republican Resurgence Ann Arbor: University of Michigan Press, 2005.

Spoljašnje veze uredi

 
Ros Pero na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рос_Перо&oldid=27677469”