Ruska ustavna kriza 1993.

Ruska ustavna kriza 1993.
	; Beli dom, sedište Vrhovnog sovjeta Rusije nakon bombardovanja.
Vreme	21. septembar – 4. oktobar 1993.
Mesto	Moskva, Rusija
Ishod	pobeda predsednika Jeljcina i vlade: povećane ovlasti predsednika; raspušteni Vrhovni sovjet, Kongres, regionalni i lokalni sovjeti; održani parlamentarni izbori i ustavni referendum;
Sukobljene strane
Predsednik Rusije ; Podrška: Savezna služba zaštite ; * Ministarstvo odbrane ; * Ministarstvo unutrašnjih poslova;	Potpredsednik Rusije ; Parlament Rusije: ; Podrška: Front nacionalnog spasa ; * Rusko nacionalno jedinstvo;
Komandanti i vođe
Boris Jeljcin ; Aleksandar Korzakov ; Pavel Gračev ; Viktor Jerin ; Anatolij Kulikov	Aleksandar Ruckoj ; Ruslan Hasbulatov ; Sergej Baburin ; Albert Makasnov ; Aleksandar Barkašov

Ruska ustavna kriza 1993. bila je politički obračun između predsednika Rusije Borisa Jeljcina i ruskog parlamenta koji je rešen upotrebom vojne sile. Odnosi između predsednika i skupštine su se pogoršavali neko vreme. Ustavna kriza je dostigla vrhunac 21. septembra 1993. kada je predsednik Boris Jeljcin krenuo da raspusti parlament (Kongres narodnih deputata i njegov Vrhovni sovjet), iako predsednik Rusije po ruskom ustavu nije imao ovlašćenje da to uradi. Jeljcin je iskoristio rezultate referenduma iz aprila 1993. da opravda svoje akcije. Kao odgovor na to, parlament je Jeljcinove odluke ocenio ništavnim, smenio Jeljcina i proglasio potpredsednika Aleksandra Ruckoja za vršioca dužnosti predsednika.

Situacija se dalje pogoršavala početkom oktobra. Demonstranti su 3. oktobra probili policijski kordon oko parlamenta, zauzeli kancelarije gradonačelnika Moskve i pokušali da zauzmu televizijski toranj Ostankino. Ruska vojska, koja se u početku proglasila neutralnom, po Jeljcinovom naređenju zauzela je zgradu Vrhovnog sovjeta u ranim jutarnjim časovima 4. oktobra i uhapsila vođe pobune.

Desetodnevni ulični sukobi su postale ulične borbe sa najvećim brojem žrtvama u istoriji Moskve još od Oktobarske revolucije.^[1] Prema, procenama vlade, ubijeno je 187 osoba i povređeno 437, dok izvori bliski ruskim komunistima procenjuju broj žrtava na oko 2000.

Nastanak krize uredi

Intenziviranje borbe izvršne i zakonodavne vlasti uredi

Jeljcinov program ekonomskih reformi je stupio na snagu 2. januara 1992. Ubrzo nakon toga cene su drastično skočile, potrošnja države je smanjena, a novi teški porezi su stupili na snagu. Duboka kreditna kriza je zatvorila mnoge fabrike i dovela do dugotrajne depresije. Pojedini političari su ubrzo počeli da se distanciraju od programa, a sve se više pojavljivala politička konfrontacija između Jeljcina sa jedne strane i opozicije radikalnim ekonomskim reformama sa druge.

Realna procentualna promena BDP u Rusiji (1990—1994).^[2]

1990.	1991.	1992.	1993.	1994.
-3.0%	-13.0%	-19.0%	-12.0%	-15.0%

Tokom 1992, opozicija Jeljcinovim reformskim politikama je porasla među birokratama zabrinuti za stanje ruske industrije i među regionalnim liderima, koji su želeli više nezavisnosti od Moskve. Ruski potpredsednik, Aleksandar Ruckoj, osudio je Jeljcinov program kao „ekonomski genocid“.^[3] Zaista, tokom prve polovine 1992. godine, prosečna zarada stanovništva je opala 2-2,5 puta.^[4] Lideri naftom bogatih republika, kao što su Tatarstan i Baškirija, tražili su punu nezavisnost od Rusije.

Takođe tokom 1992, Jeljcin se borio protiv Vrhovnog sovjeta i Kongresa narodnih deputata (najvišim zakonodavnim telom u državi, iz koga su birani članovi Vrhovnog sovjeta) za kontrolu nad vladom i državnom politikom. Predsednik Vrhovnog sovjeta, Ruslan Hasbulatov, usprotivio se reformama, iako je tvrdio da podržava Jeljcinove globalne ciljeve.

Predsednik je bio zabrinut zbog ustavnih amandmana usvojenih krajem 1991, što je značilo da uredba o posebnim ovlašćenjima koja je trebalo da istekne krajem 1992 (Jeljcin je proširio ovlašćenja Predsedništva iznad normalnih ustavnih ograničenja zarad sprovođenja programa reformi). Očekujući realizaciju svog programa privatizacije, Jeljcin je zahtevao da parlament ponovo usvoji uredbu o predsedničkim ovlašćenjima (samo parlament ima pravo da zameni ili izmeni Ustav). Međutim, poslanici u Kongresu narodnih deputata i u Vrhovnom sovjetu su odbili da usvoje novi ustav koji bi ozakonio obim predsedničkih ovlašćenja koje je zahtevao Jeljcin.

Reference uredi

^ Braithwaite 2011, str. 7.
^ Dąbrowski, Marek; Antczak, Rafał (jul 1995). „Economic Transition in Russia, the Ukraine and Belarus in Comparative Perspective” (PDF). Center for Social & Economic Research. str. 38. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2009. g. Pristupljeno 13. 7. 2009.
^ Bohlen, Celestine (9. 2. 1992). „Yeltsin Deputy Calls Reforms 'Economic Genocide”. The New York Times. Pristupljeno 8. 12. 2011.
^ Rimaševskaя, Natalья Mihaйlovna (1997), Socialьnыe posledstviя эkonomičeskih transformaciй v Rossii (PDF) (6), Sociologičeskie issledovaniя., str. 55—65, Arhivirano iz originala (PDF) 21. 07. 2011. g., Pristupljeno 25. 9. 2010 (jezik: ruski)

Literatura uredi

Braithwaite, Rodric (2011). Afgantsy: the Russians in Afghanistan 1979-89. Profile Books. ISBN 978-1-84668-054-0.

Ovaj članak vezan za istoriju Rusije je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

[FOOTNOTEBraithwaite20117-1] Braithwaite 2011, str. 7.

[2] Dąbrowski, Marek; Antczak, Rafał (jul 1995). „Economic Transition in Russia, the Ukraine and Belarus in Comparative Perspective” (PDF). Center for Social & Economic Research. str. 38. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 7. 2009. g. Pristupljeno 13. 7. 2009.

[3] Bohlen, Celestine (9. 2. 1992). „Yeltsin Deputy Calls Reforms 'Economic Genocide”. The New York Times. Pristupljeno 8. 12. 2011.

[4] Rimaševskaя, Natalья Mihaйlovna (1997), Socialьnыe posledstviя эkonomičeskih transformaciй v Rossii (PDF) (6), Sociologičeskie issledovaniя., str. 55—65, Arhivirano iz originala (PDF) 21. 07. 2011. g., Pristupljeno 25. 9. 2010 (jezik: ruski)

[1]

[2]

[3]

[4]